Izvor: Politika, 23.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brbljivi hram
Novim Ustavom poslanici su pretvoreni u privremene i zamenljive nosioce imperativnog partijskog mandata, a parlament u protočni bojler političkih partija
Većina ljudi u Srbiji nacionalni parlament ne doživljava kao hram demokratije nego kao veliku pričaonicu, mesto gde poslanici razmenjuju političke poruke i poslušno slede uputstva partijskih šefova i tajkuna, umesto da samostalno donose zakone, kontrolišu vladu i na delu dokazuju vrednosti demokratije. Jednom rečju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da poboljšaju život građana, a ne da se svađaju i – slikaju.
Akreditovani novinari u parlamentu su protekle nedelje, kada je Skupština zasedala povodom samoproglašene nezavisnosti Kosova i Metohije, bili očajni zbog satnice: sednice je prvobitno zakazana za 16 a onda pomerena za 20 časova. Komentarisalo se – hoće da se slikaju i da ih svi gledaju jer su u to vreme građani kod kuće.
To nije jedini razlog zašto se i u Srbiji, ali i u ostatku sveta, o parlamentu češće govori kao o pričaonici nego hramu demokratije. „U modernim, složenim i diferenciranim društvima, zahvaćenim vrtlozima globalizacije i – ili tranzicije istina o (nacionalnim) parlamentima je negde između ekstremnih ocena – po mome sudu, mnogo bliže onoj razorno kritičkoj”, kaže politikolog Zoran Stojiljković, koji je jedan od autora upravo izašle knjige „Dileme i izazovi parlamentarizma”.
On parlamentu zamera to što ne kreira zakone već sprovodi predloge i naloge vlade. „Parlamenti sa utemeljenom demokratskom tradicijom imaju i razvijenu mrežu kontakata poslanika i njihovih kancelarija s građanima u njihovim biračkim okruzima, kao i razvijen institut poslaničkih pitanja i obavezu predstavnika vlade da u razumnom roku odgovore na njih.”
Ovakvu vezu između poslanika i birača novi Ustav Srbije čini skoro nemogućom. Analitičar Vladimir Goati kaže da su usvajanjem novog Ustava poslanici pretvoreni u privremene i zamenljive nosioce imperativnog partijskog mandata, parlamentarni klub u grupu pojedinaca bez ikakve autonomije, a parlament u protočni bojler političkih partija.
Proporcionalni izborni sistem sa Srbijom kao jednom izbornom jedinicom i jedinstvenim stranačkim listama s kojih rukovodioci biraju poslanike doveo je do toga da polovina Republike nema svog predstavnika u Skupštini. „Praksu javnog slušanja ima samo pet odbora, a ni poslanička pitanja nisu dovoljno obavezujuća praksa. Poslanici i šefovi klubova pripadaju širem krugu partijskih moćnika, pa je normalno da je moć koncentrisana u vladi i oko nje. Zato ocena da bi parlament bio racionalniji kada bi umesto svih poslanika sedeli samo ’partijski bičevi’, nije lišena osnova”, kaže Stojiljković.
Prema istraživanju Cesida od 2004. do 2007. godine poverenje u partije ima približno svaki četvrti a u parlament tek svaki peti građanin. Analize „Transparentnosti Srbija” pokazuju da građani u čitavom regionu politiku i političare doživljavaju kao najpodložnije korupciji.
Kada partijska vrhuška određuje poslanike koji moraju da glasaju kako im se kaže inače gube mesto, jasno je da parlament ne kontroliše vladu. Profesor FPN-a Slaviša Orlović kaže da „partijska disciplina ograničava parlamentarnu kontrolu. Kontrola se svodi na opozicione partije koje nemaju moć (većinu) da smene vladu”. On kaže da je do sada za pokretanje rasprave o nepoverenju vladi bilo potrebno 20 poslanika, a po novom Ustavu je potrebno 60. Slabljenje kontrole funkcije ogleda se u tome što se ponovni predlog o nepoverenju vladi, ako prvi ne bude izglasan, ne može pokrenuti pre isteka 180 dana. Parlament je do sada samo birao, ali ne i razrešavao vlade, iako je opozicija u nekoliko navrata zahtevala da se raspravlja o poverenju vladi ili nekim ministrima. Skupštinska većina je gotovo uvek ignorisala zahteve opozicije.”
Ipak, ima i nešto što je pozitivno. Stojiljković kaže da Srbija nakon gotovo dve decenije višepartizma i postupnog odlaska sa scene lidera–osnivača, dobija partije stabilne i podobne za parlamentarizam. „Međutim, problem su proporcionalni izbori, jer po nalazu Cesidovih istraživanja iz 2005. i 2006. godine većina građana, eksperata i analitičara zagovara povratak na većinske izbore. Ali, u našim uslovima ni to ne bi bilo idealno. Rešenje bi bili proporcionalni izbori sa zatvorenim listama, ali uz nepromenljiv redosled kandidata i povećan broj izbornih jedinica. Tako bi bile izražene regionalne karakteristike i specifičnosti”, kaže Stojiljković..
Poslanički imunitet, dobre plate, plaćeni razni troškovi i dnevnice, izazivaju stalne kritike javnosti. S druge strane, narodu se njihove obaveze čine nedovoljne. Ljudima se sednice parlamenta čine neefikasnim, jer rad u odborima, poslaničkom klubu i stranci nije vidljiv. Narod vidi samo ono što rade pred televizijskim kamerama: beskrajne priče i svađe.
Ivana Anojčić
[objavljeno: 24.02.2008.]
