Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 09.Avg.2008, 02:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

"Blic": Britanci mogli, a nisu hteli da uhapse Karadžića!

BEOGRAD - Policija Republike Srpske pod kontrolom Biljane Plavšić intenzivno je 1997. godine radila sa međunarodnim snagama u Bosni na planu hapšenja Radovana Karadžića, ali je akciju u poslednjem trenutku obustavila vlada u Londonu naredivši svojim vojnicima na terenu da se Karadžić ne dira.

Ovu spektakularnu tvrdnju u ekskluzivnoj ispovesti za „Blic" iznosi Džejms Luko, u to vreme visoki zvaničnih Ujedinjenih nacija u Bosni, koji je bio direktno uključen u razradu >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << plana za lociranje i hapšenje Karadžića, zajedno sa visokim oficirima policije RS i pripadnicima Sfora.

Luko je nakon odlaska iz Bosne 1998. punih sedam godina radio u kancelariji Haškog tribunala u Beogradu na najodgovornijim funkcijama i jedan je od najupućenijih u rad ove institucije. Njegova izjava možda na najbolji način može da potvrdi da je nekakav dogovor između Radovana Karadžića i predstavnika međunarodne zajednice ipak postojao.

Na početku ispovesti, koja se čita kao najuzbudljiviji akcioni roman, Luko navodi da je kao službenik za politička pitanja pri misiji Ujedinjenih nacija u Bosni, 1996. godine dobio zadatak da prikupi informacije u vezi s tenzijama i sukobima između Banjaluke i Pala, odnosno Biljane Plavšić i čvrstorukaša bliskih Radovanu Karadžiću.

Luko dalje navodi: „Nekoliko puta imao sam prilike da se sretnem sa Plavšićevom koja me je upoznala sa majorom policije Republike Srpske, čije ime, iz bezbednosnih razloga, nećemo objaviti. Bilo je jasno da su Biljana Plavšić i major policije RS podržavali ideju da međunarodne snage u Bosni Sfor uhapse Karadžića kako bi se smanjio pritisak s Pala.

Negde krajem jula ili početkom avgusta 1997. godine pozvao me je u svoju kancelariju Jožef Boda, komandant međunarodnih policijskih snaga za oblast Zapad sa sedištem u Banjaluci. Komandant Boda voleo je da mi daje specijalne zadatke, iako nije bio moj glavni nadređeni, zbog toga što sam, kao i on, znao mađarski, a i zato što sam govorio srpski. Pozvao me je da mu se pridružim prilikom posete majoru policije RS u Banskim dvorima. Zajedno sa još jednim mađarskim policajcem iz međunarodnih snaga ušao sam u kancelariju, a major me je na srpskom upitao da li i ja govorim srpski. Dao sam potvrdan odgovor, on je rekao „dobro" i kazao kako će me narednih dana kontaktirati jedan od njegovih policajaca sa važnom informacijom. Na tom sastanku se i završilo.

Nekoliko dana kasnije u moj apartman je u tri ujutru došao Majkl Čendler. Ovaj nekadašnji oficir britanske vojske bio je zamenik šefa civilnih poslova misije UN u Banjaluci i moj drugi nadređeni. Rekao mi je da imam pet minuta da se obučem i da izađem napolje. Kada sam se spustio ispred zgrade, video sam dva džipa Sfora i Čendlerov „rover". Ušao sam u „rover" i počeli smo da pratimo džip koji je išao u pravcu jednog banjalučkog predgrađa. Kada smo došli u drugo naselje u blizini Banjaluke, ceo kraj bio je prepun vozila međunarodnih snaga, a bili su upaljeni i reflektori, što mi je bilo neobično.

Čendler mi je rekao da „neko unutra želi da razgovara sa mnom" i dao mi znak da ta osoba želi da me vidi nasamo. Pretpostavio sam da se radilo o informacijama o kojima mi je nekoliko dana pre rekao major policije RS. Ušao sam unutra i zatekao mladića u civilnom odelu, veoma kratke kose kao što je nose mladi vojnici ili polaznici policijskih akademija. Video sam da se radilo o policajcu jer je njegova uniforma stajala okačena preko stolice. Počeo je da govori na srpskom govoreći mi da će Karadžić doći u Banjaluku, ili samo proći kroz grad u malom konvoju od nekoliko vozila. Imao je podatke o markama automobila i brojeve tablica i to je govorio iz glave. Upozorio me je da ništa ne zapisujem nego da zapamtim kao što je i on. Imao je precizne podatke o svakom vozilu, mahom se radilo o „mercedesima". Kazao mi je u kom tačno automobilu će biti Karadžić. Završio je sa izlaganjem i to je bilo to. Bilo je očigledno da oni žele da mi uhapsimo i pritvorimo Karadžića. To bi mnogo pomoglo Plavšićevoj u njenoj borbi protiv Pala, a ne bi morali lično da učestvuju u akciji. Izašao sam i kuće i ispričao Majklu Čendleru detalje, a onda smo ponovo seli u džipove i krenuli u sedište britanske vojske, koje se nalazilo u jednoj fabrici na obodu Banjaluke.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...