Izvor: Politika, 12.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bezopasni stručnjaci
Iskušenje je ostaviti prostor za Tadića u kome on može da se razmahne, ali da to ne bude ispražnjen prostor popunjen epigonskom strukturom
Mirko Cvetković premijer, Diana Dragutinović, ministar finansija, i Bogoljub Šijaković, ministar vera u novoj vladi, nisu članovi Demokratske stranaka koja ih je kandidovala za ove funkcije. Istina je da su i ranije stranke postavljale nepartijske ministre. Uradio je to Zoran Đinđić u prvoj vladi posle 5. oktobra, ali su kasnije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Božidar Đelić i Aleksandar Vlahović ušli u DS, a Goran Pitić nije. I G17 plus se zalagao za „stručnost ispred politike”, ali je taj slogan izbacio tek pošto se od nevladine organizacije pretvorio u partiju. Ipak, premijer je od 1990. godine do sada uvek bio stranačka ličnost.
Miodrag Radojević, istraživač–saradnik Instituta za političke studije, kaže da za svako od ovih mesta postoji opravdanje zašto su baš oni kandidovani.
Cvetković je doktor nauka, usavršavao se u Velikoj Britaniji, bio je konsultant i savetnik u značajnim firmama, direktor Agencije za privatizaciju i ministar finansija. I Diana Dragutinović je doktorirala na Ekonomskom fakultetu, bila je viceguverner NBS, član srpskog ekspertskog tima za nacionalnu politiku zapošljavanja, specijalni savetnik u Ministarstvu finansija i u MMF-u gde se usavršavala kao i u Svetskoj banci. Profesor Šijaković predavao je na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, a doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Bio je u vladi Zorana Žižića, na istoj funkciji.
Radojević misli da je u ovoj situaciji gde treba pomiriti interese više partija dobro da ministri budu stručnjaci. „Mesto ministra nije baš uvek primamljivo, izloženo je javnosti i političaru može zbog nekih poteza da donese negativne poene.” On kaže da je mesto premijera principijelno odskočna daska za rangiranje u stranci. „To važi i za ministre, ali su stranke i do sada imale mehanizam po kome su nestranačke ličnosti postajale ministri. Stručnjaka izvan stranaka ima mnogo i oni ulaze u stranke da bi imali legitimitet da se bave nekim poslom.”
Ali, Radojević kaže i da je idealistički misliti da će se stranke više okretati u budućnosti ekspertima, jer partijski apetiti moraju da se podmire.
Pitanje je koliko je bitna činjenica da premijer i ministri nisu stranačke ličnosti, jer je teško zamisliti da će da rade suprotno od onoga što im kaže stranka koja ih je kandidovala. Ali, važna je zbog toga što po prirodi stvari sve partije vrve od ambicioznih ljudi željnih da napreduju i koje mora da nervira odluka da se na važna mesta postavljaju „spoljni momci”.
Znači li ovo da stranke nemaju dovoljno svojih kadrova, ili da se odlučuju za stručnjake umesto za partijce, ili je u pitanju nešto treće.
Đorđe Vukadinović, politički analitičar, kaže da ima i jednog i drugog, ali da odlučuje treće. „Stručnjaci odlaze iz stranaka zbog rigidne hijerarhije, a ona podstiče negativnu selekciju. U strankama je poslušnost najvažnija, a vrlo retko i sporo se pojavljuju novi ljudi, pa i nema mnogo stručnjaka. Ovaj problem je nešto manji u DS-u nego u drugim strankama, jer u njihovom rukovodstvu i oko njega ima još kadrova.”
Vukadinović kaže da postoji strah u vrhu stranke, da bi čovek iz vrha ojačao svoju poziciju u stranci ako je na mestu premijera. „Zato je dobar lojalan kadar koji nema svoj lobi ili frakciju u partiji, pa poziciju zahvaljuje samo lideru u stranci kome će polagati račune, a neće moći da ga ugrozi. Jer, na mestu premijera se stiču pozicije na osnovu kojih bi mogao da ojača i stvori mrežu članova u stranci koji bi stali iza njega.”
Zoran Stojiljković, politikolog, kaže da je normalno da ako stranka nema svoje kadrove traži ljude koji su formalno nestranački, ali su po orijentaciji bliski stranci. „To je i popularno jer izgleda da se ne radi samo o raspodeli stranačkog plena, već o vladi eksperata koja želi ugledne ličnosti. Zato, ako nemate u stranačkoj orbiti ime koje može nešto da vam donese, popularno je napraviti ravnotežu interesa. Jer, Božidar Đelić je izgoreo pod kritikom javnosti.”
Stojiljković kaže da je premijer koordinator posla a ne politička ličnost i da zato ne mora biti stranačka ličnost.
„U strankama postoji latentni sukob oko moći među savetnicima, ekspertima i funkcionerima i nezadovoljstvo što je neko nezasluženo brzo došao na neko mesto, ali se zbog toga ne može isključiti dolazak eksperata na neka važna mesta. U DS-u se uspostavlja novi paralelogram moći, odnosno distribucija moći oko predsednika stranke. Iskušenje je ostaviti prostor za Tadića u kome on može da se razmahne, ali da to ne bude ispražnjen prostor popunjen epigonskom strukturom”, kaže Stojiljković.
Ivana Anojčić
[objavljeno: 13.07.2008]
