Izvor: Blic, 24.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez pokajanja nema promena
Bez pokajanja nema promena
Snimci zločina nametnuli su u javnosti nekoliko pitanja, najčešće o izvinjenju i krivici. I oba nose u sebi zamke i opasnosti.
Čemu bi izvinjenje trebalo da služi? I šta posle? Možemo govoriti o izvinjenju kao diplomatskom sredstvu ili formi, ali takvim izvinjenjem se malo postiže. Ono je samo deklarativna stvar, koja suštinski ništa ne menja. To nam govori i iskustvo, a i istorija raznoraznih izvinjenja u vremenima pre nas. Zagledamo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << li se samo za trenutak u suštinu nedela i njegove posledice, mora nam odmah biti jasno da je izvinjenje površan, mlak i neozbiljan odgovor na jedno ozbiljno pitanje. Iz našeg hrišćanskog iskustva znamo da bez snažnog pokreta, unutrašnje reakcije, bez dubokog pokajanja, nema promena.
Velika opasnost na temu krivice leži u uopštavanju. Tačnije, u tezi o kolektivnoj krivici. Opasno je pričati samo o jednoj strani u kontekstu činjenja zločina kada svi dobro znamo da krivice ima na svim stranama. Ali, naglašavam da pričanje o tuđoj krivici nije, niti sme biti, pokušaj anuliranja vlastite. Ljudskije i ispravnije bi bilo da po ovom pitanju svaka strana iznese o sebi ono što treba obelodaniti. Da svako priča o vlastitoj krivici, to jest o zločinu u vlastitim redovima. Međutim, to je moguće samo ukoliko svaka strana ima iskrenu želju i nameru da se utvrdi istina. Došlo je vreme da se ozbiljno pozabavimo rešavanjem ovog pitanja kako bismo mogli da nastavimo okrećući se pozitivnim stvarima. U suprotnom, preti nam ozbiljna opasnost da ukoliko svesno ili nesvesno prihvatimo tezu da od Srebrenice počinje istorija ove zemlje, tu završi i njena budućnost.
