Izvor: Politika, 16.Maj.2010, 23:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograd oslobađa dažbina, Priština ih uvodi
Srpski privatnici južno od Ibra robu iz Srbije kupuju preko Albanaca direktnih uvoznika, pa je skuplje i plaćaju i prodaju u enklavama
Kosovska Mitrovica – Uredbom Vlade Republike Srbije sva roba koja sa teritorije Srbije uđe na Kosmet oslobođena je poreza na dodatu vrednost (PDV) u iznosu o 18 odsto, ali ta ista roba ukoliko sa severa Kosova >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prelazi u južni deo biva oporezovana, i to sa 16 odsto i plus 10 odsto carine koja se sliva u kosovski budžet.
Sva privatna preduzeća na celoj teritoriji KiM, bilo da se radi o „jačim” firmama ili samostalnim trgovinskim radnjama, treba da budu registrovana u privrednom registru države Srbije i u privrednom registru vlade u Prištini. U suprotnom, ukoliko se ne ispoštuje zakonska norma prištinskih vlasti – privatnici bivaju sankcionisani, barem što se tiče teritorije južno od Ibra. Što se tiče severa Kosova, inspekcijske službe Republike Srbije u poslednjih nekoliko godina skoro da ništa i ne rade.
Kada je reč o registraciji firmi na centralnom i južnom Kosovu, ona podleže zakonima kosovskog Ministarstva trgovine. Kako za "Politiku" kaže Dragoslav Marinković, vlasnik privatnog preduzeća „Jugoprom“ iz Gračanice, poslovanje privatnika sa ovog dela Kosova je izuzetno teško, jer nisu direktni kupci robe koja se nabavlja uglavnom iz Srbije. Oni su prinuđeni da robu kupuju od Albanaca, kao direktnih uvoznika iz Srbije, čime je ona i skuplja.
„Svojevremeno sam poslovao sa Apatinskom pivarom i dobavljao „jelen pivo“. Međutim, ispostavilo se da je za Apatinsku pivaru zbog šireg plasmana bio zanimljiviji albanski biznismen pa je tako on postao ekskluzivni distributer“, priča Marinković.
On objašnjava da se isto događa i sa firmom „Bambi“ iz Požarevca, za koju su srpski privrednici sa Kosmeta opet „druga ruka”. „Ništa bolje se prema nama ne ophodi ni Rubin iz Kruševca, pa se tako dogodilo da centralni diskont na Kosovu drži Albanac, koji ima primat u prodaji njihovog asortimana“, kaže Marinković, naglašavajući da neusklađeni odnosi Srbije sa srpskim privrednicima u enklavama jako otežavaju ne samo poslovanje već i život na ovim prostorima.
I ostali privatnici sa kojima smo razgovarali, a koji ne žele da im pominjemo ime, kažu da Srbija treba da nađe model kako da uredi privredne odnose kada je u pitanju poslovanje sa Srbima i Albancima.
Privatnici sa teritorije severnog Kosova od 2008. godine su, bar za sada, u nešto povoljnijem položaju. Naime, posle samoproglašenja države Kosovo i uklanjanja carinskih punktova na prelazima Brnjak i Jarinje, privrednici sa severa su odlučili da ne plaćaju porez i ostale poreske dažbine institucijama Prištine. Do tada su sve dažbine izmirivali predstavnicima Unmika, a onda su, kako za „Politiku” kaže Bojan Jakovljević, vlasnik privatne firme „Kamilja“ iz Leposavića, odlučili da ne daju novac u kasu države koju Srbi ne priznaju:
„Do 2008. godine morali smo za robu koja pređe administrativni prelaz da platimo Unmiku carinu i PDV od 16 odsto, a novac je išao u kasu Prištine. Međutim, kako ne priznajemo prištinske vlasti, i kako na administrativnim prelazima više nema Unmika već albanskih predstavnika, tako smo rešili da dažbine ne izmirujemo. Ipak sva roba koja uđe na teritoriju Kosova biva evidentirana od strane Kosovske policijske službe i Euleksa“, podseća Jakovljević. Na pitanje da li će u jednom momentu možda morati da retroaktivno izmire dugovanja od kojih su samoinicijativno odustali, Jakovljević odgovara da mu to nije poznato.
Kako se sva roba evidentira na administrativnim prelazima (na dva punkta), tako odmah, navode privatnici sa kojima smo razgovarali, sve bude prosleđeno kosovskim vlastima, koje svakog momenta imaju uvid koja je vrsta robe i koja je njena vrednost ušla na ovu teritoriju. Jedan naš sagovornik koji posluje i na teritoriji severnog Kosova ali i centralnog navodi:
„Ukoliko želimo da robu plasiramo na teritoriji centralnog Kosova ili bilo gde južno do Ibra, ona mora da bude ocarinjena na terminalu u južnom delu Kosovske Mitrovice. U samom startu moramo da damo za troškove obrade na terminalu oko 70 evra, s tim što nam za robu koja nije u sistemu CEFTE obračunavaju i 10 odsto od vrednosti robe na ime carine, i plus 16 odsto PDV. Tako, recimo, na vrednost robe od 5000 evra moramo da platimo negde oko 1200 evra dažbina. Ukoliko roba koja nam je ocarinjena ostane na Kosovu, poreske dažbine ostaju u kosovskom budžetu, a ako robu u finalnom ili polufinalnom proizvodu s Kosova vraćamo u Srbiju ili bilo koju drugu zemlju, Priština nam u vidu olakšica vraća PDV. Ne u punom iznosu, ali ipak toliko da nam poslovanje bude isplativo. Takođe, kada gotov proizvod ili gotovu robu izvozimo sa Kosova, dužni smo da na punktu koji drži carinska služba Srbije, platimo PDV u iznosu od 18 odsto“, govori jedan od naših sagovornika koji ima građevinsku firmu.
Naš sagovornik takođe kaže da svi privatnici južno od Ibra moraju da budu evidentirani u Prištini, bez obzira na to da li se radi o kiosku ili većoj firmi, jer je bilo slučajeva da su albanski carinici sa policijom upadali u lokale i prodavnice i konfiskovali robu, tražeći da se plati porez. Međutim, zaplenjenu robu nisu vraćali.
Takođe u Prištini traže da manja preduzeća moraju da uplate osiguranje bar za jednog radnika kada se radi o firmama koje imaju promet manji od 50.000 evra, dok veća preduzeća koja posluju sa više od 50.000 evra na godišnjem nivou uz poštovanje svih zakonskih propisa Prištine, moraju da osiguraju sve radnike koje zapošljavaju.
Biljana Radomirović
[objavljeno: 17/05/2010]
