Izvor: S media, 31.Okt.2010, 00:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograd je osuđen na uspeh
Najpopularniji pripadnik beogradske policije Saša Čordić naterao je mnoge stanovnike srpske prestonice da se zapitaju šta je preostalo od čuvenog „beogradskog duha" kojim su već vekovima „vakcinisani" mnogi Beograđani koji su upravo zbog toga uspeli da od našeg glavnog grada naprave metropolu na globalnoj urbanoj magistrali. Ili je to Beograd napravio od njih...
Najveći junak nedavnih demonstracija u Beogradu tokom Parade ponosa bio je policajac Saša >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << Čordić koji je izgovorio ono sada već čuveno „Moj Beograd si došao da lomiš". Ova rečenica ne samo da je postala apsolutni hit na Jutjubu, već je naterala da se ponovo postavi pitanje o beogradskom duhu kao i da li je on opstao pod surovim naletima loših epizoda iz bliske prošlosti.
Rečenica, sada već sigurno najpopularnijeg pripadnika interventne brigade, podstakla je i priče o odnosu između Beograda i unutrašnjosti, fenomena „beogradizacije" Srbije i potrebe za decentralizacijom Srbije.
Mileta Prodanović, slikar, pisac, bivši predsednik komisije za spomenike i imenovanje ulica i trgova Skupštine grada Beograda i autor knjige „Stariji i lepši Beograd", u kome je opisao posrnuće srpske prestonice za vreme Miloševićeve vlasti osvrće se na rečenicu „Moj Beograd si došao da lomiš", kao i da li je ona posredno još jednom otvorila temu koja latentno provejava decenijama, a to je podela na „došljake" i „prave Beograđane".
Srpska moderna
- Slobina civilizacija bila je civilizacija kioska i tezge načinjene od kartonske kutije. Tako da je veći deo tih nadogradnji i adaptacija, tih budževina, bio izvođen u netrajnim materijalima. Jedino što je ostalo kao nepopravljiv zločin jeste nadogradnja Dečje klinike u Tiršovoj. Taj antologijski objekat srpske moderne je nepovratno pretvoren u nakazu.
Mileta Prodanović, slikar i pisac
- Da budemo sasvim iskreni, rečenica „Moj Beograd si došao da lomiš" je rečenica izgovorena u afektu. Ona zaista zvuči šarmantno, to nije sporno. Uvek između prestonice i ostatka zemlje postoji izvesna tenzija. Ona se može vešto iskoristiti za određene svrhe, što smo imali prilike da vidimo, ne jednom - kaže Prodanović i dodaje da je policija u ovom slučaju imala podatke da su, kao u zlatno vreme Slobinih mitinga, tog dana na ulicama bili ljudi koji su organizovano došli u Beograd.
- Ipak, ja ne bih delio sugrađane na starosedeoce i došljake. Iskustvo pokazuje da se upravo oni koji o sebi govore kao o „starim Beograđanima" ili „rođenim Beograđanima" najčešće oglušuju o tolerantni duh naše prestonice. Beogradski duh su u prethodna dva stoleća u velikoj meri odredili ljudi koji su u ovaj grad došli. A neko može da se rodi u Knez Mihailovoj i da celog života ostane palančanin.
Ivan Bevc, direktor „Siti" magazina, koji se bavi kulturnom, kulinarstvom, sportskom ponudom u srpskoj prestonici, za rečenicu „Moj Beograd si došao da lomiš" takođe smatra da je izgovorena u afektu:
- Neprihvatanje drugačijih od sebe i nedostatak otvorenosti u kombinaciji sa agresivnošću upravo karakterišu palanaštvo.
Dragoslav Bokan, glavni urednik novog ultrabeogradskog časopisa „Vodiča za život", smatra da je sistematskom propašću onoga što bismo mogli nazvati „srpska ideja" došlo do razvijanja najrazličitijih zavičajnih oblika identiteta. Od onih regionalnih, preko gradskih, pa do varoških i seoskih.
- Kao da više nije dovoljno privlačno (kao nekada) biti deo srpske nacije, srpske tradicije, „srpskog pogleda na svet". Takvo je sada realno stanje stvari, posle svega što nam se dogodilo. Samim tim, svi ovi pojedinačni, lokalni identiteti više se ne uklapaju organski u onaj opšti, nacionalni životni stav - već dobijaju posebno značenje i samosvojni smisao - smatra on i dodaje da možda i najjači od ovih lokal-patriotizama predstavlja samosvest građana srpske prestonice.
- Kao da je Beograd postao i poslednje uporište nekadašnjeg nacionalnog ponosa, s istim onim zanosom i strašću koji su nekada osećali junaci bitke na Mačkovom kamenu ili Kajmakčalanu, pripadnici Mlade Bosne i đačkog bataljona 1.300 kaplara - kaže Bokan i dodaje - U tom smislu, a u opštem raspadu nekadašnjeg sistema vrednosti, ta „beogradština", osim negativne, ima i svoj pozitivni smisao. Bolje je verovati u nešto, nego ni u šta. Bolje je da postoje makar mitovi o Čuburi, Dorćolu ili Dušanovcu, sve dok se ponovo ne oporave oni opšti nacionalni mitovi, privlačna snaga kosovskog zaveta i svetosavskog opredeljenja. U današnjoj Srbiji ionako još jedino ima smisla tragati isključivo za pozitivnim stranama svega onoga što se makar malo uzdiže iz sveopšte ravnodušnosti i malodušnosti. Ja u onom „Živeo Beograd!" uvek pomalo čujem i odjek onog nekadašnjeg, večnog pokliča „Živela Srbija!".
Tokom poslednjih decenija konstantno se postavljalo pitanje i šta je to što čini vekovni duh Beograd, a što niko tokom njegove duge i burne istorije nije mogao da sruši.
Mileta Prodanović odgovor na ovo pitanje vidi u geografiji:
- Uvek sam se šalio da je ovde „geografija" bolja od „etnografije". Mislim na položaj grada, otvorenost i činjenicu da je Beograd jedna od najvažnijih raskrsnica u ovom delu sveta. Tokom devedesetih kada se činilo da je višedimenzionalnost beogradskog duha zauvek izgubljena, čak i u vreme NATO intervencije, odlazio sam na reke i iz te skoro beznadežne pozicije duboko, sa one strane racionalnog prosuđivanja, osećao da ovaj grad ima budućnost.
On kaže da čak i takvi tipovi kakav je bio Milošević kao i neki koji su na kratko blesnuli posle, ne mogu da unište tu slojevitost Beograda:
- Kratko rečeno, mislim da je Beograd naprosto osuđen na uspeh iako Beograđani često nisu zaslužni za to.
Ivan Bevc smatra da pojedinci čine Beograd pozitivnim:
- Ona mala grupa talentovanih ljudi koja se na volšeban način regeneriše svakih nekoliko godina. Stvaraoci koji uprkos svim pokušajima sredine da ih sputa uspevaju da prevaziđu lokalne okvire.
U skladu sa sada već antologijskom rečenicom „Moj Beograd si došao da lomiš" postavlja se i pitanje šta je to sve u Beogradu „izlomljeno" poslednjih godina i decenija. O tome Dragoslav Bokan kaže:
- Kad se dogode oluje, prvo stradaju najviša stabla. Tako je i u životu, uvek kad nagrnu istorijske nepogode. Beograd je bio najosetljiviji, onaj najupečatljiviji deo opšteg otpora brutalnom primitivizmu izniklom iz leša nekadašnjeg socijalističko-samoupravnog režima.
On kaže i da je ova okrutna horda mračnih likova udbaške provinijencije lukavo zloupotrebila političku i ideološku tranziciju, te krvavi građanski rat - u svoju korist. Kratkovrati, raspojasani, s čelom od dva prsta, ovi snalažljivi i bahati dripci su nacionalnu istoriju pretvorili u svoj lični put ka uspehu i uživanjima.
- Svi smo mi njihove žrtve na putu kao realizaciji sulude i samoubilačke ideje države u kojoj vlada apsolutna negativna selekcija, dovedena do perverznog savršenstva.
I, sasvim logično, Beograd je pružio otpor, kao i uvek u svojoj istoriji. Na nesreću, ova odbrana Beograda prošla je isto onako tragično kao i sve prethodne, samo što se ovaj unutrašnji okupator pokazao mnogo gorim i neuporedivo opasnijim od svih prethodnih. Bokan smatra da je reč o ljudima koji sve prilagođavaju sebi, a sebe ničemu. Kaže o tipovima koji iz dna (svoje sitne) duše preziru sve što je uzvišeno, romantično, dobronamerno, velikodušno, blago i pristojno:
- Oni su, svi to vidimo, sahranili i Srbiju i Beograd i sve ono čega su se dočepali. A najgore je što su se oni poprilično pravilno razvrstali u najrazličitije političke i ideološke opcije, čime su nepojmljivo otežali svaku ideju našeg oporavka i obnove. Ova svemoćna horda ovdašnje pseudoelite tera nas da biramo, uvek iznova, između njih i njih: između trogloditskog nacionalizma i isto takve demokratije.
O istom problemu govori i Prodanović:
- Inventar onoga što je u Beogradu upropašćeno tokom devedesetih je poduži. Svojevremeno, sam se potrudio da to popišem i to je objavljeno u mojoj knjizi „Stariji i lepši Beograd". Ali sad, iz perspektive od nekih desetak godina može se zaključiti da su mnogi od tih ožiljaka nestali.
A razlog za to on vidi u tome da je sreća u nesreći delom u tome što su devedesete, uprkos činjenici da je došlo do kolapsa svih vrsta urbane regulative, ipak bile siromašne godine.
- Slobina civilizacija bila je civilizacija kioska i tezge načinjene od kartonske kutije. Tako da je veći deo tih nadogradnji i adaptacija, tih budževina, bio izvođen u netrajnim materijalima. Čuvene vikendice kod mosta u Brankovoj, a to je bila paradigmatična slika Beograda devedesetih, zaklonjene su betonskom kulisom. Jedino što je ostalo kao nepopravljiv zločin jeste nadogradnja Dečje klinike u Tiršovoj. Taj antologijski objekat srpske moderne je nepovratno pretvoren u nakazu - kaže on.
Buntovnik sa „Marakane"
Beogradski duh nije lociran isključivo u knjigama, filmovima... već i u fudbalu. Tačnije, dugo godina su fudbaleri rođeni u Beogradu smatrani potpuno drugačijim od ostalih, a iznad svega, krasila ih je nekonvencionalnost. Vladimir Bleki Bogićević, bivši igrač Crvene zvezde, uneo je taj čuveni beogradski šmek u domaći fudbal. Odličnim igrama, ali i nekonvencionalnošću i imidžom rok zvezde osvajao je fanove fudbala i to ne samo u Srbiji, već i tokom njegove karijere u Americi u kojoj je doživeo počast da ga uvrste u kuću slavnih čime je postao prvi Srbin kome je to pošlo za rukom. I drugi beogradski fudbaleri uspevali su svojim netipičnim imidžom da osvoje gledaoce poput Petra Borote koji je odlaskom u London postao miljenik navijača Čelzija, kao i Čave Dimitrijevića koji je prelaskom u zagrebački Dinamo postao najpopularniji Srbin u Hrvatskoj.
Kada se pominje najbitnija specifičnost Beograda, najčešće se, uglavnom po inerciji, ističe „beogradski duh", čije značenje neretko ostaje neobjašnjeno i nedorečeno. O tome šta se krije iza te sintagme, kao i da li je moguće definisati taj već mitski „beogradski duh" Dragoslav Bokan kaže:
- Beogradski duh je ideja nepobedive vedrine, onog šarmantno-bezobraznog „bašmebrigizma" koji nam pomaže da se spasimo i iz najtežih situacija. Kad ne može herojski, onda može mangupski. Ako ne ide grčko-rimskim, borićemo se slobodnom stilom. Bićemo istovremeno i pristojni i bezobrazni, kako kad i kako prema kome. To je, po meni, suština beogradskog duha, ta, rekli bismo u žargonu „frajerska neprejebivost".
Skeniranjem „beogradskog duha" bavi se i Mileta Prodanović koji ga definiše:
- To mu dođe nešto kao „engleskost" u engleskim akvarelima i slikarstvu. Kada sam studirao u Britaniji svi su se pozivali na taj pojam, a niko nije umeo da mi objasni šta je to.
Prodanović kaže koji je potragu za „beogradskim duhom" nastavio i u kontaktu i pričama sa mnogobrojnim strancima koji su proteklih godina dolazili u Beograd.
- Vrlo često se srećem sa strancima koji dolaze u naš grad iz ovih ili onih razloga i iznose utiske da ih Beograd podseća na Njujork, što - iskreno rečeno - nisam primetio. I kada ih pitam gde su našli sličnost, oni se najčešće pozivaju na nešto neuhvatljivo.
On paralelu između Beograda i Njujorka nalazi i u starogradskoj pesmi.
- Kada je, u devetnaestom veku, ispevana ona starogradska pesma „Beograde mali Carigrade", Istanbul je još imao dimenziju ondašnjeg Njujorka (a da ne govorim da je na dobrom putu da je u nekom smislu povrati...) i za to bih, opet uz mnoge ograde, možda i mogao da imam neko razumevanje. Beograd, kao i Carigrad, ima te propadajuće, strme, a zakrivljene ulice, ta neba koja najednom bljesnu - kaže Prodanović koji beogradskom duhu dodaje novi sastojak i to onaj mediteranski.
- Mislim da Peđa Milosavljević, naš veliki slikar, nije pogrešio kada je svojoj knjizi dao naslov „Beograd, grad na moru". Beograd nema more ali ima ponešto od mediteranskog duha. I to je možda to iznenađenje. Mislim da stranci koji zalutaju ovamo imaju sasvim drugačiji horizont očekivanja i odatle potiče njihovo oduševljenje.
Ivan Bevc smatra da beogradski duh ima veću potporu u fikciji:
- „Beogradski duh" je nešto čega mnogo više ima u knjigama i filmovima nego u stvarnosti. Valjda nas je nedostatak nekog ozbiljnijeg znaka prepoznavanja naterao da izmislimo tako nešto. Ali taj potez ipak svedoci da nekog „duha" ima.
A taj ponekad teško definisani beogradski duh formirale su generacije Beograđana, u koje spadaju i oni koji su to postajali dolaskom iz raznih krajeva u srpsku prestonicu u koju su se naprasno zaljubljivali. A o tome kako bi izgledao „fotorobot" savršenog Beograđanina, pravog predstavnika beogradskog duha i čije bi on osobine trebalo da ima, Dragoslav Bokan predlaže sintezu sledećih ličnosti:
- Fotorobot savršenog Beograđanina trebalo bi da ima: otmenost Milana Rakića, hrabrost Stanislava Krakova, lucidnost Staše Vinavera, spokojstvo Milana Kašanina, uspravan stav Dragoša Kalajića, lepotu Stevice Markovića, avanturistički duh Đorđa Markovića-Kodera, obrazovanje Slobodana Jovanovića, rečitost Aleksandra Lončara, energičnost Vladana Đorđevića, romantičnost Vojislava Ilića, ležernost Mome Kapora, stajling Đorđa Roša, duhovitost Zorana Radmilovića, komunikativnost Jovana Ćirilova, Apisov bezobrazluk i, recimo, moju ljubav prema sopstvenoj tradiciji.
Mileta Prodanović na originalan način vidi fotorobot savršenog Beograđanina:
- To bi, recimo, bio čovek koga ne bi mrzelo da sve grafite „Pravda za Uroša", po receptu jedne moje bivše studentkinje (koja by the way nije iz Beograda), zameni tekstom „Cimera za Uroša".
Poslednjih godina se često koristi termin „beogradizacija" Srbije. O tome da li je moguće eliminisati njegov negativni predznak Mileta Prodanović kaže:
- Došli smo u situaciju da živimo u zemlji u kojoj pored prestonice postoje samo još dva ozbiljna grada. A razlika između Beograda i drugih delova zemlje se iz dana u dan povećava. To je ponekad zastrašujuće. On smatra da je važno da Srbija postane zemlja jednakih mogućnosti:
- Najsrećnije zemlje u Evropi su one koje imaju dobar odnos prestonice i ostatka, one u kojima je moguće ostvariti kvalitetan život i u krajevima koji se smatraju provincijom. A za to je potrebna dobra infrastruktura koju mi, nažalost, nemamo ni na vidiku. Tek u toj varijanti, kada Beograd ne bude poslednja nada očajnika, kada se cela Srbija „beogradizuje" taj pojam će izgubiti današnje značenje.
A o tome da li je Beograd postao ili je još uvek kandidat za titulu jedine metropole na potezu Beč - Budimpešta, Dragoslav Bokan razmišlja na sledeći način:
- Možda će naše „zakašnjenje" u razvoju ujedno biti i ona srećna razlika između Beograda i ostalih gradova u ovom delu planete. Naime, više gotovo da i nema onih srećnih razlika i kreativnih specifičnosti na svetskoj urbanoj magistrali. Usred jedne suštinski mediokritetske civilizacije, kao živahna palma usred beskrajno jednolične pustinje - prosto štrči naš zavodljivo „nekorektni", svojeglavi beli grad.
Mileta Prodanović vidi Beograd kao evropsku metropolu, ali uz neke korekcije:
- Osnovni preduslov metropolskog duha je, voleli mi to ili ne - kritična masa stanovništva. Ne može metropola biti grad u kojem se svi poznaju. Zato stavite lenjir na geografsku kartu i povežite te naše nekadašnje imperijalne prestonice. I videćete da je Beograd jedino mesto koje ima mogućnost da bude istinska metropola. A da li će je ostvariti, zavisi od toga koliko ćemo „geografiju" nadograditi „etnografijom".
Branko Rosić
