Izvor: Politika, 20.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograd i Podgorica još čekaju ambasadore
Prvi predstavnik Kraljevine Srbije na Cetinju imenovan 1897. godine. – Odnosi samo na nivou "poslanika"
Diplomatski odnosi na nivou ambasadora između Srbije i Crne Gore nikada nisu postojali. Formalni diplomatski odnosi između ovih država u vreme kada su one bile nezavisne bili su uspostavljani samo na nivou poslanstva, i to ukupno nekih desetak godina na početku prošlog veka. Još početkom meseca činilo se da će se tokom protekle sedmice dogoditi prekretnica. Kako je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << najavljivano u sredstvima informisanja, Anka Vojvodić, koju je Crna Gora imenovala za ambasadora u Srbiji, trebalo je upravo ovih dana da preda akreditive i stupi na istorijsku dužnost – prvog ambasadora Crne Gore u Beogradu. Činjenica da je Agim Čeku, predsednik Vlade Kosova, 3. novembra primljen u Podgorici na najvišem nivou (što je propraćeno i izjavom crnogorskih zvaničnika da je Kosovo sused Crne Gore) dovela je početak te misije u neizvesnost, bar ako je suditi po izjavi portparola DSS-a Andreje Mladenovića – da bi to moglo imati "ozbiljne posledice".
Bez redovno uspostavljenih odnosa
Tim pre su i zanimljiviji dosadašnji međusobni diplomatski odnosi ove dve zemlje.
Iako se dosta govorilo o zajedništvu i bratstvu između Srba i Crnogoraca – za koje se dugo, u 19. i 20. veku, smatralo da su jedan narod – interesantno je, naglašava istoričar prof. dr Dragoljub Živojinović, dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, u razgovoru za naš list, da među njima nisu postojali redovno uspostavljeni diplomatski odnosi. Kada je neko od vladara, srbijanskih ili crnogorskih, imao neku nameru ili cilj, pojedinci bi tada išli u Cetinje ili u Beograd, u određene misije.
– Drugim rečima, stalnih poslanstava, ni njihovog ovamo, ni našeg tamo, nije bilo – podvlači naš sagovornik.
Stvari se nisu bitno promenile ni posle 1878. godine, kada su obe zemlje, posle Berlinskog kongresa, postale nezavisne države, jer ni tada nisu uspostavile diplomatske odnose.
Odnosi kneza Nikole sa Milanom Obrenovićem bili su, naime, veoma loši, a posebno su bili zaoštreni zbog toga što je knez Nikola udao svoju najstariju ćerku za pretendenta na srpski presto kneza Petra Karađorđevića, koji će kasnije postati srpski kralj.
Kada je kralj Milan otišao iz Srbije, 1889. godine, stvar je, prema rečima ovog našeg sagovornika, počela da se menja: prvo namesništvo, a potom i kralj Aleksandar Obrenović nameravali su da te odnose poprave, pa je došlo do posete kralja Aleksandra Cetinju i kralja Nikole Beogradu.
Ali opet bez ikakvih zvaničnih diplomatskih odnosa.
Tek 1897. godine, verovatno kao posledica tih zbližavanja dva vladara, ali i zbog činjenice da je glavni "trn u oku", knez Petar Karađorđević živeo van Crne Gore (u Ženevi), mogućnost da se ostvare bliži kontakti bila je otvorena. I zaista, prvi poslanik Kraljevine Srbije imenovan je na Cetinju 1897. godine, a bio je to general Velimirović, čija misija, doduše, nije dugo trajala. Istovremeno, Crna Gora nije u Beograd, po principu reciprociteta, poslala svog poslanika.
Kada je 1903. godine došlo do prevrata u Beogradu – obaranja Obrenovića i stupanja na presto Karađorđevića – situacija između dve zemlje postala je prilično zategnuta, zbog toga što je crnogorski knez računao da ima više prava na srpski presto nego Karađorđevići. Samim tim, ni kralj Petar nije uspeo, prema rečima ovog istoričara, da popravi odnose.
Aneksionu krizu, odnosno pripajanje Bosne i Hercegovine Austrougarskoj monarhiji, i Srbija i Crna Gora shvatile su, međutim, kao pretnju svojim teritorijalnim pretenzijama i svom nacionalno-političkom radu. Crna Gora je, zapravo, imala pretenzije prema ostatku Hercegovine, koji nije dobila na Bečkom kongresu, a Srbija na Bosnu. Bez obzira na to, ni tada redovni diplomatski odnosi nisu uspostavljeni, naglašava ovaj istoričar.
Srpska vlada je tek 1911. godine odlučila da na Cetinju ponovo otvori svoje poslanstvo. Za poslanika je bio postavljen Jovan Jovanović Pižon, jedan od najistaknutijih srpskih diplomata onog vremena. Cilj njegovog odlaska bio je konkretan – da pregovara o zaključivanju političke i vojne konvencije između dve zemlje, jer su na vidiku bili balkanski ratovi. Naredne godine ti ugovori su zaista bili i potpisani. Ali Crna Gora i dalje nije imala nikakvog stalnog poslanika u Srbiji.
Na Cetinju do ujedinjenja
– Tek po izbijanju Prvog svetskog rata Crna Gora je odlučila da u Srbiju uputi stalnog diplomatskog predstavnika. To je bio Lazar Mijušković, "izvanredni i opunomoćeni ministar kralja Crne Gore na dvoru kralja Srbije". On je došao u avgustu 1914. godine, u Niš, gde se preselila srpska prestonica i gde je bio centar srpske države – navodi naš sagovornik i objašnjava da je zbog mnogih sukoba koji su tada nastali između ove dve zemlje (između ostalog, oko vojne saradnje dve države, u kojoj kralja Nikolu nije zanimao Drinski front, već da se severna Albanija i Skadar pripoje Crnoj Gori) odatle otišao, u jesen 1915. godine. Mijušković je, zapravo, ostao sve do početka povlačenja srpske vlade prema Albaniji. Povukao se sa njima i vratio na Cetinje, da bi 1916. godine došao na čelo crnogorske vlade. On je bio taj koji je, kako smo čuli od ovog eksperta, umesto kralja Nikole vodio pregovore sa Austrijancima, oko sklapanja primirja i izlaska Crne Gore iz rata.
– Posle Mijuškovićevog odlaska iz Niša, Crna Gora nikada više nije imenovala svog poslanika kod srbijanske vlade i dvora – naglašava prof. Živojinović.
Srpski poslanik Mihajlo Gavrilović ostao je na Cetinju sve do leta 1916. godine, a onda je na njegovo mesto postavljen otpravnik poslova Tihomir Popović, koji je tamo ostao sve dok srpska vlada nije odlučila da povuče svog diplomatskog predstavnika, posle Podgoričke skupštine i odluke o ujedinjenju u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.
Sve u svemu, dve države zbližavale su krizne situacije, a ni to, kako smo čuli, nije dugo trajalo: "Crna Gora je uvek imala svoju liniju, svoja rešenja". Rečju, kralj Nikola je tražio svoje zaštitnike: nekad ih je nalazio u Rusiji, nekada u Austrougarskoj, nekada u Italiji. Srbija je već tada bila okrenuta prema Rusiji i prema zapadnim saveznicima.
Apsolutno je tačno da su se dve države zbližavale u kriznim situacijama, potvrđuje ocenu prof. Živojinovića naš drugi sagovornik, prof. dr Đorđe Borozan, iz Istorijskog instituta Crne Gore. Tako je to, kaže, bilo u ratovima, pogotovu u vreme aneksione krize, kada su, posle prekida, ponovo uspostavljeni diplomatski odnosi, a načinom reagovanja protiv aneksije BiH stavovi obe vlade su, prema njegovim rečima, bili bliski, gotovo identični.
O tome da li su dve nezavisne države u to vreme tražile različite zaštitnike, prof. Borozan ima donekle drugačije gledanje.
– Države uvek imaju određene interese kada se politički određuju prema nekoj od velikih sila – navodi on, uveren da je crnogorska tradicionalna vezanost za Rusiju "neka konstanta koja se ničim nije menjala gotovo vekovima".
Zaokretom 1903. godine, posle dolaska kralja Petra, u Srbiji je taj srpsko-ruski kurs bio u jačanju, objašnjava Borozan, pa se, shodno tome, vidi taj austrijski kurs prema Crnoj Gori, što je politička dijagnostika, a čega zvanično, kaže, nije bilo. Menjanjem političkog kursa u Srbiji, od 1903. godine, onog koji je bio proaustrijski (od "Tajne konvencije" do 1903. godine), u sferi ruske politike našla se prvenstveno Srbija, kao uticajnija i prostorno veća država, za ruski politički faktor zemlja kojoj se daje prioritet.
– I tada Crna Gora ostaje u sferi one najbliže vezanosti za rusku politiku, što pokazuju i politički i vojni ugovori iz 1910. godine.
Zajedničko srpsko poreklo, koje ranije nije dovođeno u pitanje, kako tvrdi prof. Živojinović, a s tim se, u principu slaže i prof. Borozan, nikada nije igralo neku važnu ulogu u međusobnim odnosima nezavisnih država. Svako je vodio računa o sopstvenim interesima i sprovodio sopstvenu politiku, što je posebno potencirano posle priznanja nezavisnosti obe zemlje, 1878. godine.
--------------------------------------------------------------------------
Ambasade nisu postojale
Priča da je u Beogradu postojala zgrada crnogorskog poslanstva, koja se provlačila kroz neka sredstva informisanja, prema rečima prof. Živojinovića, potpuno je neosnovana. Nije, zapravo, tačna tvrdnja da se zgrada ovog poslanstva nalazila preko puta Starog dvora, u ulici Kralja Milana u Beogradu.
Preko puta Starog dvora bila je, zapravo, zgrada Ruskog poslanstva, koja je nekada bila kuća porodice Simić, velikih srpskih diplomata i političara. Ruski poslanik je, čak, opisivao kako je iz te kuće, kroz šalone, gledao šta se događa u Starom dvoru za vreme atentata 1903. godine.
Uostalom, Mijušković nije ni došao u Beograd da bi tu predao akreditive, već je pravo sa Cetinja išao u Niš, ističe prof. Živojinović.
Prof. Borozan, pak, misli da je ipak postojala ili je bar bila u planu neka zgrada crnogorske ambasade u Beogradu. Bez obzira na to što je Mijušković bio samo u Nišu, naš sagovornik pretpostavlja da je verovatno moralo da bude nekog "poslovnog prostora" i u Beogradu.
Na Cetinju se, međutim, tačno zna gde je bila zgrada srpskog poslanstva: to je malo zdanje preko puta dvora. Tu zgradu je, prema rečima našeg sagovornika iz Beograda, u miraz dao crnogorski knez svojoj ćerci, kneginji Zorki, kada se udala za kneza Petra Karađorđevića, koji je, kasnije, duže vreme iznajmljivao tu kuću stranim diplomatama. Potom je zgrada predata državi, da u njoj bude srpsko poslanstvo.
Prof. Borozan smatra da nije sporno da postoji zgrada koja je preko puta dvora, koja je bila u porodičnoj upotrebi i svojini Petra Karađorđević i Zorke. Najverovatnije je da će tu biti srpska ambasada kada bude otvorena (inače, Srbija još nije odredila ličnost koja će biti u ulozi ambasadora u Crnoj Gori). Tamo, kako smo čuli, postoje sva obeležja srpskog poslanstva, svi znaju da je to tu, iako je, u međuvremenu, u njoj neka etnografska zbirka.
Biljana Čpajak
[objavljeno: 20.11.2006.]
