Izvor: Blic, 14.Maj.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Antifašizam
Antifašizam
Poređenje sa načinom na koji je u svetu proslavljena šezdeseta godišnjica pobede nad fašizmom govori da je kod nas taj jubilej obeležen i manje svečano i manje raskošno. Zbog čega smo se povukli u zadnje redove prepuštajući prvenstvo čak i zemljama čiji je doprinos borbi protiv fašizma bio objektivno manji a u nekim slučajevima čak i zanemarljiv? Zbog čega smo propustili jednu od retkih prilika gde smo imali i prava i razloga da se ponosimo? Ako je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << teško verovati da smo to učinili iz smernosti i skromnosti, po čemu baš nismo poznati, za našu uzdržanost postoje samo dva moguća objašnjenja: ili ne shvatamo koliko je u prekretničkom istorijskom poglavlju važno biti na strani pobednika, ili u preostalim zloćudnim ćelijama društvene svesti mračnjačke ideje još uvek opstajavaju.
Mada je već i prvo tumačenje dovoljno zabrinjavajuće drugo je obespokojavajuće ne zbog toga što je moguća obnova fašizma već zbog toga što se njegovo makar zanemarljivo i loše prerušeno prisustvo ispoljava ovde u nepodnošljivo autističkom i nakaznom vidu. Ako se, prema tome, glavni tok fašizma (zajedno sa protagonistima) survao u pakao, ko još normalan može da misli da njegovi zagađeni balkanski potočići nisu takođe presušili? U to, najzad, mogu verovati samo oni koji su ubeđeni da u Topčiderskoj reci ima više vode nego u Dunavu.
Ako takvi ipak postoje, ne pominjemo ih iz straha jer je fašizam neopozivo planetarno poražen već zbog čuđenja da i u važnim društvenim institucijama ovde postoje osobe sa manjkom istorijske svesti. Zbog zgražavanja što im se dopušta da odbranom ne samo potučenih već i arhaičnih ideja marljivo neguju instinkt samouništenja.
