Izvor: Politika, 21.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ako mogu zajedno da švercuju, Srbi i Albanci mogu i da se pomire
Beogradski mediji i dalje neguju stereotipe iz devedesetih godina, da je cela teritorija Kosova neka zona konflikta u koju je opasno ići
„Političarima u Beogradu nedostaje hrabrost da promene politiku prema Kosovu i da dopuste kosovskim Srbima da testiraju državu Kosovo, pa da onda vide da li je to stvarno grozna država koja će da uništi Srbe ili daje i šansu da se život vrati u normalne tokove”, kaže u razgovoru za „Politiku” Agron Bajrami, glavni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << urednik prištinskog dnevnika „Koha ditore”, koji važi za najuticajniji dnevnik na Kosovu (tiraž između 18000 i 20000 primeraka).
Otkada je 1986. godine služio vojni rok u Beogradu, još nekoliko puta je u toku devedesetih godina dolazio zbog viza, poslednji put je ovde bio pre deset godina, a prethodnih dana učestvovao je na kongresu Međunarodnog instituta za štampu čiji je domaćin bio Medija centar. Iako kaže da mu treba još nekoliko dana da bi video šta se događa u Beogradu, ipak ocenjuje da se živi normalnije nego devedesetih, ali i da je osamdesetih sve bilo „stabilnije”.
Pitamo ga kako se kao Albanac iz Prištine oseća u glavnom gradu Srbije?
Postoji nelagoda zbog svega što se događalo u prošlosti, ali ne želim da sudim na osnovu onoga što vidim na televiziji ili na osnovu izjava političara. Nisam imao nikakvih neprijatnosti, nisam ni očekivao da ću ih imati, mada sam svestan da nije baš svejedno.
Koliko se život u Prištini razlikuje od onoga što ovde, u Beogradu, vidimo na televiziji?
Dođite, pa prosudite sami. Primećujem da su beogradski mediji koncentrisani samo na jednodimenzionalno izveštavanje o Kosovu, na totalno političku priču. Mediji i dalje neguju stereotipe iz devedesetih godina da je cela teritorija Kosova neka zona konflikta u koju je opasno ići, da je sve konflikt između Srba i Albanaca. A, u stvari, 99 odsto života na Kosovu nema veze sa tim. Ljudi žive normalnim životom, imaju neke ekonomske probleme kao što ih imaju i ovde. Postoje, zapravo, dve odvojene realnosti. Jedna je ona u kojoj mi živimo na Kosovu, a to je nezavisna država proglašena 17. februara, a drugu stvaraju politički lideri u Beogradu koji zatvaraju oči pred tom kosovskom realnošću. To stvara percepciju da smo i dalje u ratu.
Kažete, ljudi na Kosovu žive normalno. Da li Srbi na Kosovu žive normalno?
Očigledno je da su Srbi u drugačijoj situaciji zato što puno Srba gleda Kosovo kroz naočare iz Beograda, a to im ne pomaže. Postoji neki proces koji bi mogao da donese dobrobit Srbima na Kosovu, ali je potrebno i da se sami kosovski Srbi uključe u taj proces.
Koje su glavne slabosti današnjeg Kosova?
To je zgrada u izgradnji, a taj proces će potrajati. Ima dosta problema naročito zato što Srbija ne želi još da prihvati tu realnost. I ne očekuje se da odmah dobijemo punu državnost. S druge strane, i Ahtisarijev plan, koji je osnov za nezavisnost, predviđa period u kojem će ona biti nadgledana od strane međunarodne zajednice. Svi na Kosovu shvataju da u taj proces nismo uključeni samo mi koji živimo tamo, nego i međunarodni faktori i Beograd. Zato Beograd mora da se priključi naporima da kosovsko društvo postane normalno i da ide ka evropskim integracijama.
Građani Kosova, ipak, ističu kao najveći problem nezaposlenost i lošu ekonomsku situaciju, a ne statusna pitanja.
Da. Nezaposlenost je velika, plate i penzije su male. Plate su oko 300, 400 evra, i to ne traje do kraja meseca. Ali mi smo deo regije, sve države na Balkanu imaju manje ili veće probleme sa nezaposlenošću ili sa korupcijom. Dobro je što nadgledana nezavisnost predviđa izgradnju mehanizama koji će dovesti do formiranja pravne države i do vladavine prava. Možda je sada vreme da uđemo u taj voz ka Evropskoj uniji koji bi nam omogućio da i u ekonomskom smislu poboljšamo kvalitet života svih ljudi.
Da li je kosovska vlada spremna za taj put i za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala?
Oni su sada u situaciji kada treba da izgrade mehanizme za to, ali deo toga ne zavisi samo od kosovske vlade nego i od međunarodne zajednice. Zato je važno da počne da se primenjuje misija Euleks, jer ona treba da obezbedi vladavinu prava. Bez obzira na to šta ko misli o nezavisnosti Kosova, ne razumem da neko neće da prihvati pomoć protiv korupcije i kriminala i da obezbedi vladavinu prava.
Da li je pomirenje moguće u situaciji kada su mlade generacije Srba i Albanaca rasle odvojeno, kada između njih nema komunikacije jer govore samo svoj jezik, kada su odnosi te dve zajednice opterećeni mržnjom?
I pre ovih sukoba na Kosovu je u prošlosti postojala neka segregacija. Možda o tome u Beogradu postoji neka drugačija slika, ali to nije bio neki idealan život. Kada je reč o pomirenju, kako je moguće da Srbi i Albanci sarađuju u nelegalnim poslovima, a kažemo da postoji velika mržnja? Dakle, ako postoji neki zajednički interes, oni mogu da postignu pomirenje i da žive zajedno. U taj proces je uključena i međunarodna zajednica, nismo sami, a dok nismo sami, šanse da se opet potučemo gotovo su nepostojeće.
Ko ima veća prava: Srbi na Kosovu ili Albanci na jugu Srbije?
Fundamentalna razlika je u tome što Albanci iz preševske doline učestvuju na izborima i prihvataju političke okolnosti u kojima žive, dok Srbi na Kosovu ne učestvuju u institucijama.
Znači li to da mislite da bi Srbi živeli lakše kada bi priznali, na primer, ustav Kosova?
Ne znam da li bi im bilo lakše, ali bi onda mogli da provere da li ima političke volje da se to što piše u ustavu sprovede u stvarnosti. A sada bi im bilo lakše da to urade, jer postoji međunarodna zajednica koja će da nadgleda da li svi igraju one uloge koje treba da igraju.
Ali, evo, samo dan posle proglašenja kosovskog ustava, Srbi su se suočili sa problemima, nisu mogli da voze sa registarskim tablicama koje izdaje Republika Srbija"
To su administrativni problemi koji se mogu rešiti brzo. Ako bi Srbija bila partner u rešavanju problema na Kosovu, mislim da bismo se veoma lako dogovorili i o registarskim tablicama i o svemu drugome. Ali sve dok ne pričamo, uvek će biti tih problema.
Da li Vas brine to što je relativno mali broj država priznao nezavisnost Kosova i što se ne zna da li ćete i kada postati član Ujedinjenih nacija?
Ne brine me puno, jer one koje su priznale nezavisnost mnogo su važne. Mi smo shvatili da je to proces. Voleo bih da je išao brže, ali ipak ide.
Kako gledate na čvrst stav Rusije o nepriznavanju?
Ne verujem da Rusija to radi iz neke velike ljubavi prema Srbiji. Poslednjih godina ona pokušava da iskoristi sve moguće situacije kako bi dokazala da je jaka i velika zemlja. To radi i kada je reč o Iranu ili Severnoj Koreji. Ne bih se puno oslanjao na čvrst ruski stav, jer on može da se promeni. Kad se na međunarodnoj sceni nešto ovako dogodi, akteri se uvek u jednom momentu dogovore.
-----------------------------------------------------------
Ko će prvi u Evropu
Kako bi mogao da se odvija put Kosova ka EU? Mislite li da će Srbija pre postati članica od Kosova?
Ne verujem da će Srbija i Kosovo ući u EU dok ne rešimo problem do kraja. Ne verujem ni da Srbija može ući u EU dok ne prizna Kosovo kao državu. S druge strane, sedam od 27 država Unije još nije priznalo Kosovo, što znači da ni mi nećemo ući u EU dok nas sve te zemlje ne priznaju.
Ako nisu sve države EU priznale Kosovo, zašto mislite da bi Srbija morala da ga prizna da bi postala članica?
Ne kažem da Srbija mora da prizna Kosovo da bi postala članica EU, ali bi bilo lakše i za Srbiju i za Kosovo. Ovako je stvorena velika tenzija i što se duže nastavlja, manje su šanse za pomirenje koje ne može doći dok traje konflikt oko statusa.
-----------------------------------------------------------
Osnivač Veton Suroi
Dnevnik „Koha ditore” osnovao je Veton Suroi, novinar i publicista, koji je obavljao i posao glavnog urednika lista dok nije osnovao reformističku partiju Ora. Sa čela ove stranke povukao se krajem prošle godine, jer Ora nije uspela da pređe cenzus od pet odsto na parlamentarnim izborima na Kosovu. Dobitnik je nekoliko priznanja za angažovanje u borbi za demokratiju i ljudska prava, kao što je nagrada Američke zadužbine za demokratiju ili holandske fondacije Gojcenfercet. Obe ove nagrade dobila je i Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo iz Beograda. Suroi, čiji je otac bio ambasador SFRJ u Španiji i nekoliko latinoameričkih zemalja, učestvovao je u pregovorima Srbije i kosovskih Albanaca u Rambujeu 1999. godine, a bio je i član prištinskog tima u prošlogodišnjim pregovorima o statusu Kosova.
Izdvajamo nekoliko rečenica iz njegovih komentara i intervjua objavljenih u štampi:
„Mene je sramota da gledam kako kosmetski Albanci prvi put u svojoj istoriji čine takve monstruozne zločine. Naše moralne vrednosti su time pogažene. Naravno, poznat mi je izgovor prema kojem Albanci žele da se Srbima osvete za varvarski rat, ali to ne može biti i opravdanje, jer su Srbi koji su izvršavali naređenja iz Beograda pobegli sa Kosova.” (Bečki nedeljnik „Format”, septembar 1999. godine.)
„Pritisak iz Beograda kojem je izložena srpska zajednica takav je kao da se ništa nije promenilo od vremena Slobodana Miloševića. Ali, ja zaista iskreno verujem u kosovske Srbe, oni su hrabri ljudi. Ostali su uprkos svim nevoljama, suočili su se s veoma teškom situacijom i odmah nakon ulaska trupa NATO na Kosovo, i u martu 2004. I ipak su ostali. Zato je za mene elementarno pitanje zašto bi neko sada otišao sa Kosova, pogotovo kada jako dobro zna i kakva je izbeglička sudbina. Srbi moraju ostati u svojim kućama, na svojim ognjištima. Kosovo je i njihov dom. Razumem da pred svaku istorijsku promenu postoji određena zebnja. Međutim, nakon uspostavljanja nezavisnog Kosova tenzije u društvu biće neuporedivo manje, a kosovske Srbe će prihvatiti i onaj deo albanske populacije koji na njih sada gleda kao na prepreku nezavisnosti. Prihvatiće ih kao važan deo kosovskog društva, deo koji ima svoju bogatu kulturu i nesporan identitet.” (Novosadski „Dnevnik”, februar 2007.)
A. Marinković
[objavljeno: 22/06/2008]
.jpg)
