Izvor: Blic, 06.Sep.2011, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Večno vraćanje sličnog
Prvo veče ramazanskog bajrama Stvoritelj je svojom milošću posuo Dorćol. Ispod Trga Republike u Domu vojske izložba starih majstora banatskog slikarstva. Tako dragocena poema o multikulturalnosti i umetnosti. Nema bašte Gradske kafane gde smo nekad slušali Miljanove priče o fudbalu, ali zato dva mlada čoveka igraju tablić na simsu izloga potežući iz dvolitarske plastike pivo dok lepe žene bezobrazno paradiraju centrom. Najzad >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << žuti GSP autobus označen 259 sa papirom 44 na šoferšajbni! Stiže ređe nego penzija, a deluje kao vršnjak najstarijeg Lejlanda koji me je kao klinca odavde nosio linijom 39. Ulazi svega nekoliko putnika, između njih tamnoputi gospodin u odelu bez kravate i njegova zabrađena pratilja. Usput otkrivam da govore arapski. Skupština lepo osvetljena, a nizbrdica kneza Miloša začuđujuće prazna. Nema više starog Mostara, ni gosn Kostine frizerske radnje ni čika Rifatove poslastičarnice ni kum Đurine stolarije. Na stanici poviše Gazele ulaze tri mlada crnca. Autobus stenje uz upravo sređen bulevar Vojvode Putnika ka Zvezdi. Arapski par i mladi Afrikanci vraćaju me tačno pola veka unazad.
Poznog leta, početkom septembra 1961. nastava je počela šest dana kasnije.
Razlog što je u našem kraju stanovalo dosta učesnika prve konferencije nesvrstanih. Beograd je bio svečan kao slavska trpeza, okićen šarenim zastavama i nestvarno sređen. Građevina na ćošku je prepravljena u Klub poslanika, a livade gde smo sa Sergejom Lukačem i Gligorićem igrali fudbal postali su teniski tereni. Autobus 39 više nije okretao na početku Tolstojeve već su novi zeleni Lejlandi, koje je, njih 175, uvezao čika Ratko Petrović iz naše ulice, produžili preko male Zvezde dole ka senjačkoj pijaci. U mesec dana sva je kocka presvučena asfaltom. Porušen je romski Prokop i nehigijenska naselja u vidokrugu učesnika konferencije. Izgrađene su nove ulice, rekonstruisani vodovod i kanalizacija, kao i ulično osvetljenje. Na Terazijama i drugim trgovima blesnule su prve svetleće reklame. Po celom Brdu uvedeno neonsko osvetljenje i grad se, pod Pešićevom energijom, munjevito okrenuo ka budućnosti.
Osnivačka konferencija ”nesvrstanih” (termin je Nehru smislio 1954.) jedne od dragocenijih tekovina posleratnog vremena netolerancije podrazumevala je učešće visokodostojnika 25 zemalja: po 11 iz Azije i Afrike zajedno sa Jugoslavijom, Kubom i Kiprom. Znam da to nekome danas može izgledati smešno, ali videti u toliko prepolovljenom svetu Kenedija i Hruščova kako tvojim komšilukom prolaze, mašu ili se rukuju Nehru, Hajle Selasije, Naser, Sukarno, U Nu, Makarios, Burgiba, Nkrumah, Sirimavo Bandaranike, kralj Hasan ili princ Sihanuk ličilo je na bajku čiji si sam deo.
Izdata je dekleracija o potencijalnoj snazi ali i iskušenjima trećeg sveta. Pokret se posle brzo širio, ali ti dani za Grad ostaju značajni. Postavši prestonica ”trećeg sveta”, Beograd je iznutra postao nekako zauvek drugačiji.
Vremenom su vrline i mane pokreta pohabane. Sećam se i devetog samita 1989. u Beogradu, poslednje rekonstrukcije i ulepšavanja prestonice pred raspad Juge, sa osmehom jer je mog mlađeg sina Gadafijeva kamila tako pljunula da se srušio. Nesvrstani ovih dana obeležavaju 50 godina postojanja u gradu gde su rođeni. Pokret broji 118 članica i 18 posmatrača, ali Titovog autoriteta tu odavno nema.
Sećanje na septembar 1961. je "Aleja mira u Parku prijateljstva”, prostor od 14 hektara uz ušće Save u Dunav. Predstavnik svake zemlje učesnice konferencije zasadio je platan svoje zemlje u tom jedinstvenom parku. Godinama kasnije su gosti državnici svojim platanima bogatili ambijent. Upravo se tu sada održava izložba izumrlih dinosaurusa. Simbolika ili glupa slučajnost!?
