Izvor: Vostok.rs, 08.Avg.2011, 23:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pogovor u leto 2011 (iz knjige Razgovori sa generalom Mladićem)
08.08.2011. -
San vlastodržaca u Beogradu se ispunio, general-legenda Ratko Mladić je 26.maja 2011. kukavički i u lošem zdravstvenom stanju uhvaćen i za nekoliko dana izdajnički predan Krivičnom tribunalu za ratne zločine (ICTY) u Hagu. Opsesija vlastodržaca Srbije, put po svaku cenu u Evropsku uniju (EU) i NATO, je prema njima sada Srbiji >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << osiguran. Tako misle oni, koji su u međuvremenu Srbiju jeftino rasprodali. Prema njima Med i Mleko mogu sada da počnu da teku u Srbiju. I za njih, naravno. Ali EU, NATO i SAD stalno izmišljaju nove, često nečasne, uslove, koje Srbija i srpski narod treba da ispune, da budu primljeni u to društvo sumnjivog, često čak i kriminalnog morala. To društvo je Srbiju i srpski narod toliko ocrnilo i oštetilo raznim prevarama i lažima grandioznih razmera, strašnim sankcijama na osnovu provokacije vlade u Sarajevu (eksplozija u ulici Vase Miskina 27.maja 1992), izbacivanjem SRJ (1993) iz Svetske zdravstvene organizacije, mnogim ubistvenim bombama i osiromašenim uranijumom, velikim razaranjima u zemlji, nedozirnim posledicama privatizacije za ekonomiju (prodaja inostranim firmama budzašto), pljačkom kolevke srpske državnosti, pravoslavlja i kulture Kosova i Metohije, demoralizacijom naroda sopstvenom vladom., i tako dalje.
Italijanski europoslanik Mario Borghezio je povodom Mladićevog hapšenja izjavio (Radio 24): -„Sa Mladićem iza atlantskih rešetaka nestaje i jedan od poslednjih predstavnika evropskog ponosa"Nisam video dokaze i za mene je Mladić patriota"Upućuju mu se političke optužbe. Bilo bi u redu, da se održi pravedno suđenje, ali u Haški tribunal jedva da verujem nešto više od nule"Srbi su mogli da zaustave islamsko napredovanje u Evropu, ali su ih sprečili da to učine. Govorim o svim Srbima, uključujući Mladića "U svakom slučaju ići ću da ga posetim, ma gde se bude nalazio""
Srpski narod i njegovi prijatelji treba sada da brane junačkog generala, koji nije ni trenutak oklevao, da brani svoj narod i one od jugoslovenske braće koji su bili protiv razbijanja Jugoslavije. Uspeo je da spreči novi genocid svoga naroda, koji se spremao i koji je mogao biti sličan, ako ne i gori, od onog iz Nezavisne države Hrvatske (1941-45), kada su Srbe, samo zato što su Srbi, masovno, „genocidno", ubijale hrvatske ustaše, deo bosansko-hercegovskih Muslimana, kao i kosovski Albanci.,. U toj odbrani generala treba energično raskrinkati neistinitu dogmu o „genocidu u Srebrenici", toliko potpomaganu od skroz jednostranog i nepoštenog Krivičnog tribunála u Hagu (ICTY), koji je u stvari produženom rukom američké vlade i doneti istinu o tome, šta se stvarno dogodilo oko Srebrenice, gde se vodio tri godine rat i ni jedna strana nije ostala bez okrvavlejnih ruku u njemu. Prema Mladiću tu je poginulo u borbama oko 1 200 srpskih vojnika i oko 2 000 bosansko-muslimanskih, koji su dakle poginuli u borbama, a ne od streljačkog stroja.. Ali uvek se treba setiti i neosporne činjenice, da su bosansko-muslimanska posada tako zvane demilitarizované (a nikad ne demilitarizovane) Srebrenice, njena 28.divizija, i razne sa njom u vezi para vojne grupe ili čisto razularena rulja, otpočele u proleće 1992 sa pljačkom i uništavanjem srpskih sela istočne Bosne i pokoljima njihovih stanovníka. Tu se treba setiti i hvalisanja generala Sefera Halilovića („Lukava strategija", Sarajevo, 1998), da je Patriotska liga Muslimana u proleće 1992, kada su počeli napadi na srpska sela, imala već 120 000 spremnih članova, od malih jedinica do brigada, ukoliko je to bila istina.
Na početku svoje knjige o Srebrenici Alexander Dorin (http://profile.ak.fbcdn.net/hprofile-ak-snc4/50354_140735015972308_3512_n.jpg) citira poznatog nemačkog pisca Petera Handkea, velikog prijatelja Srba:-„Sve, što nije prljavo i gadno protiv srpsko, mora se danas prihvatiti da je pro srpsko. Za mene je antisrbizam, koji se pojavljuje kao glavna struja blaćenja jednog naroda, postao psovka kaoi i reč antisemita. Antisrbi su za méně sa druge strane isto tako zli i nepodnošljivi kao antisemiti u njihovo najgore vreme""
Svetska javnost zna samo za „genocid" srebreničkih Muslimana, ne spominje srpske gubitke, Kao da gubitci u toku trogodišnjeg rata oko Srebrenice nisu bili u glavnom posledice vođenja rata. Naravno, Zapad više manje ne spominje svirepo ubistvo 8.maja 1992 u Srebrenici sudije Gorana Zekića, srpskog člana parlamenta BiH, posle koga dolazi do masovnog bekstva, proterivanja i pokolja Srba iz Srebrenice i okoline, tako da od 29% srpskog stanovništva u 1991 ne ostaje do dolaska VRS u Srebrenicu praktički tamo ni jedan Srbin. Loše je svakako to, što su Muslimani počinili Srbima, kao i Srbi Muslimanima. Ono, što se navodi u vezi sa Srebrenicom na Zapadu, broj navodno streljanih dečaka i odraslih Muslimana iz Srebrenice, za sada apsolutno ne odgovara činjenicama, onom broju navodno poubijanih 8 000 muškaraca i dečaka. Neistine tih brojeva lepo objašnjavaju dve knjige: (1) S.Karganović i Lj.Simić „Srebrenica: Dekonstrukcija jednog virtualnog genocida" (Beograd, 2010) i (2) A.Dorin „ Srebrenica – Die Geschichte eines salonfähigen rassismus " (Berlin, 2010). Taj broj 8 000 se „rodio" od konstatacije, da je posle pada Srebrenice bilo registrovano oko 5 000 nestalih lica i oko 3 000 zarobljenih muslimanskih vojnika (3000+5000=8000). Vlasti u Sarajevu i Zapad su u stvari napravili od nestalih mrtve i uopšte nisu obratili pažnju na izveštaje, kako su se bosansko-muslimanski vojnici i civili u velikom broju probili do Tuzle i u centrálnu Bosnu, koliko ih je pobeglo u Srbiju, itd. (pregled vidi Elsässer J. „Kriegsverbrechen – Die tödlichen Lügen der Bundesregierung und ihre Opfer im Kosovo-Konflikt", Hamburg, 2000). Treba se setiti i onih desetina hiljada civila, koje su autobusi Vojske republike Srpske prebacili iz Srebrenice na teritoriju pod kontrolom Muslimana.Tu se moraju spomenuti vrlo sumnjive okolnosti svedočenja „krunskog svedoka", bosanskog Hrvata Dražena Erdemovića, prvobitno proglašenog za psihički nesposobnog za svedočenje (vidi odgovarajuće poglavlje), kao i stvarnost, da njegovi „saučesnici" (njih sedam) u njegovom više puta ponavljanom i menjanom svedočenju u Hagu uopšte nisu bili zvanično hapšeni, saslušavani, suđeni, iako je, prema njemu, svaki od njih poubijao kod farme Branjeva oko 70 do sto zarobljenih Muslimana..
Neobjašnjeno ostaje pitanje „glasanja tako zvanih mrtvih". Prema spiskovima na izborima 1996 u BiH, 914 navodno „genocidno" ubijenih Muslimana, ukopanih 2003-2006 je bilo na spisku glasača. Njihov broj (tj."mrtvih glasača") se povećao na 3016 do 2010. A šta onih nekoliko stotina „glasača", koji su umrli mnogo pre 11.jula 1995 (Ivanišević M., Srebrenica-Jul,1995, U traganju za istinom, Beograd, 2010)? Ne znači, da se mogu pravdati razni zločini bilo koje strane. Ali šta stvarno ne odgovara istini, to su brojeni, koje do besvesti, kao papagaji, šire zapadni državnici i mediji i oni koji ih slepo slušaju kao neprikosnovenu DOGMU. Sve to prema poznatom gebelsovskom pravilu, da sto (ili hiljadu) puta ponavljana laž postaje istinom. To poznajemo i ovde u Češkoj, gde se uopšte ne dovodi u pitanje istinitost informacije o 8 000 ubijenih dečaka i odraslih muškaraca. Oko toga se pojavilo toliko raznih neslaganja, otvorenih laži, izrečenih i najvećim „glavešinama" Zapada, u vezi sa Srebrenicom, da ko onda da im veruje. Uz to propaganda tvrdi, da onaj, koji ne priznaje onih navodno masakriranih 8 000 dečaka i muškaraca, koji tako „poriče genocid" nad Muslimanima oko Srebrenice, da je u stvari kriminálac, da ga treba kazniti, da je to krivično delo kao poricanje holokausta. Za ICTY i Zapad je sve genocid, šta su napravili Srbi, a sve samo eventuálno opravdana odmazda, šta su napravili bosansko-hercegovski Muslimani. Ali i konstatacija generala P Morillona na suđenju predsedniku Miloševiću (2004) je izazvala oštru reakciju zvaničnog Sarajeva, da su zločini Srba u stvari osveta za zločine počinjene Muslimanima na Srbima iz istočne Bosne.
Nepoverenje u navodne brojeve mrtvih (masakriranih) je i posledica velikih laži oko najrazličitijih događaja, širenih vlastima i državnicima iz Sarajeva i Zagreba, sa Zapada uopšte. Među ostalima se tu na primer isticao i prvak sarajevske vlade, čak i njen predsednik i ministar inostranih poslova, Haris Silajdžić (E.Herman, Srebrenica Massacre, 2011, str.43). Na turneji po SAD u decembru 1992, on je govorio tokom raznih intervjua 18.decembra o 128 000 ubijenih Muslimana i o 30-40 000 silovanih Muslimanki, o „logorima smrti", o „logorima za silovanje", o deci sa odsečenim glavama. A ni te „logore", ni tu decu bez glave, na sreću, čak ni CIA nije našla. Silajdžić je tako otpočeo sa „licitacijom" ogromnog broja navodno silovanih muslimanskih žena, koji se nikad nije objektivno potvrdio. Neumorni Haris je čak prema Agence France Press 26.novembra 1994 izjavio, da je krivicom Jasushi Akashia i generala Michaela Rosa bilo ubijeno 70 000 Muslimana radi srpskih akcija oko „demilitarizovanog Bihaća" (u stvari centra 5.korpusa bosansko-muslimanske armije pod komandom pukovnika A.Dudakovića, koji je više puta upadao, uništavao i ubijao u zapadnom delu Republike Srpske). Docnije je saopšteno, da je u borbama oko Bihaća poginulo ne 70 000, već 1 000 ljudi. Vidi i naše poglavlje „Dva Minhauzena".
A kakve su sve neistine, u stvari otvorene laži, javno izgovarali predsednik Bil Klinton, Madlen Olbrajt, Toni Bler, Havier Solana, Bernard Koušner, itd. Pa Klinton je u to vreme i lagao pod zakletvom", poričući svoj intiman odnos sa Monikom Levinski. „Lagati pod zakletvom" je za Amerikance bio veliki zločin. Neverovatne laži je na primer širio u vezi sa događajima na Kosovu i Metohiji Američki Stejt Department, kad je njegov „putujući ambasador za ratne zločine "David Scheffer tvrdio (u maju 1999), da je nestalo, i verovatno mrtvo, do 225 000, čak do 500 000 muških Albanaca od 14 do 59 godina. Pa tu ni sam Klinton nije bio sitničar, kada je pred Belom kućom 25.juna 1995. u izjavi za štampu tvrdio, da na Kosovu leže desetine hiljada ubijenih Albanaca. Ali poštena američka novinarka M.Farley (11.novembra 1999, Los Angeles Times) javlja, da je nađeno ukupno 2 108 leševa (svih narodnosti) a pošteni američki novinar Alex Cockburn (29.oktobra 1999, Los Angeles Times) naslovljava svoj članak „Gde su dokazi o genocidu Albanaca?" Kako je samo Zapad glupo verovao, ili iz propagandističkih razloga hteo da veruje, da je u BiH poginulo čak 250 000 do 300 000 ljudi (uglavnom Muslimana), uopšte ne pitajući, odakle propagandistima iz Sarajeva i Zagreba ti brojevi. Iako je Klinton morao znati za „smanjenje broja žrtava" čak iz zvaničnog Sarajeva u proleće 1995 na oko 140 000, za trezvenu procenu u jesen 1995 (70-100 000 mrtvih svih narodnosti) američkog generala sa četiri zvezdice Ch.Boyda, nije ga bilo sramota, da opet dezinformiše svoje sugrađane 27.novembra 1995, u vreme stvaranja Dejtonskog ugovora, o 250 000 mrtvih. Dok je ministar narodne odbrane SAD W.Perry izjavio pred odborom za inostrane poslove kongresa 5.juna 1995 „da je prema našim najboljim proračunima" bilo oko 145 000 mrtvih, taj isti W.Perry je 18.oktobra izjavio, da je tokom 3,5 godine trajanja rata poginulo 200 000 ljudi! PA KO ONDA DA IM VERUJE !?
Nekad se isplati ponovo pročitati neke stare novine. Tako je autor našao članak Allana Massiea u londonskom Independentu (11.aprila 1993) „Srbi nisu jedini kriminalci u sukobu sa nečistim rukama". Evo šta članak kaže:
-„Srpska nasilja su ubedljivo objavljivana; nasilja protiv njih nisu. I tako je bilo lako prikazati Srbe kao kriminálce i videti rat samo kao srpski ekspanzionizam, iako su bosanski Srbi prvobitno tražili samo isto pravo samoopredeljenja, dano Slovencima, Hrvatina i Muslimanima. Iz neposrednog konteksta, gledati na Srbe kao na kriminalce, moglo bi biti i ispravno, ali iz dalje perspektive to nije tako.
Pa sami Srbi imaju puno probléma, kao ulsterski protestanti, kao Afrikaneri i kao Izraelci. Kao i Izraelci, oni imaju nedávná sećanja koja to opravdavaju. Srbi u Bosni i Hrvatskoj se plaše, da će opet biti žrtve genocida i etničkog čišćenja kao u 1941-45. Skoro svaka srpska porodica dosada oplakivá ponekoga ubijenog ustaškom vojskom hrvatskog nacističkog vođe Pavelića (njegova porodica, kao slučajem, je baš bila dočekana u Hrvatskoj predsednikom Tuđmanom). Oni (Srbi) se sećaju, da su bosanski Muslimani dali dve SS divizije (u stvari jednu, 13. Handžár diviziju) za Hitlera. Samo narodi kao ovaj Engleksi, bez gorkih istorijskih iskustava, mogu da ne uzimaju u obzir njihovu ubedljivost""
Čoveku je milo da čita izveštaje onog poštenog dela zapadnih medija. Tu svakako treba ponovo spomenuti trezveni i kritični izveštaj, bez laži, člana američké vojne obaveštajne službe, potpukovnika Johna Sraya (vidi dalje u knjizi), sa náslovom, koji mnogo kaže „Prodaja bosanske bajke Americi. Kupče, pazi se !" (1995).
Autor je ponovo našao i članak u The Sunday Times (1.oktobra 1995) od Hugh McMannersa „SRBI NISU KRIVI ZA POKOLj – Stručnjaci su upozoravali SAD, da je bacač bio bosanski". Bacač je bio bosanski, ali bombe i osiromašeni uranijum su bili, na osnovu drske prevare, iz kriminalnog NATO oružja i padale su, uništavale i ubijale u Republici Srpskoj, posle ubistvene provokacije (ostvarene vrlo verovatno uz znanje i instrukcije sa onog lošeg dela Zapada ) sarajevske vlade, zvane Markale II od 28.avgusta 1995, sa 37 mrtvih i 90 povređenih.
U proleće 2011 se pojavila vanredna, nekomercijalna knjiga „ THE SREBRENICA MASSACRE - Evidence –Context – Politics ". Knjiga od 300 strana je izdana kao, Creative Commons Attribution, Non-Commercial, No-Derivative Works 3.0 License (http://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/3.0/). Autor ju je „izvukao" iz interneta. Napisana je intelektualnom elitom Zapada, onom stvarnom elitom koja ne laže, koja ne piše i ne govori ono, šta njene gazde traže i za šta je te gazde plaćaju, koja se trudi da iznese na videlo istinu, činjenice, iako pokazuju, sa koliko laži je bio svet kljukan mejnstrimom podmitljivih medija i raznih „nevladinih organizacija" Zapada i vlastite zemlje (plaćenih vrlo često raznim ambasadama ili fondacijama, na primer Sorošovom). Editorom knjige MASAKR U SREBRENICI i autorom nekoliko glava je poznati američki profesor univerziteta Edward S. Herman iz Pensilvanije, stručnjak za ekonomiju, političku ekonomiju, medije. Đorđe Bogdanić je filmski režizer i producent iz Minhena (zajedno sa zajedno sa Martinom Lettmayerom). Phillip Corwin je bio visoki politički predstavnik OUN u BiH (1995). Tim Fenton je IT profesionalac iz Oksforda, dobro upoznat sa jugoslovenskom tematikom. je docent londonskog South Bank univerziteta, stručnjak za medije i komunikacije. Michael Mandel je profesor prava York Univerziteta u Torontu, u Kanadi. U 1999.godini je pokušavao da ubedi Tribunal ICTY u Hagu, da ispita i optuži političke vođe NATO za njihovu ulogu u bombardovanju Jugoslavije. Jonathan Rooper je bio producent i režizer u u BBC TV News, tokom 15 godina upoznat sa problemima Jugoslavije. George Samuely je autor i novinar koji je intenzivno publikovao po Evropi i u SAD. Bio je editorom časopisa Spectator (London), literarnog dodatka časopisa The Times (London) , The National Law Journal (New York). Njegova knjiga Bombe za Mir treba da iziđe.
U 2011. se pojavio još jedan film o Srebrenici koji je neprijatno iznenadio i naljutio one koji su dezinformisali svet o onome šta se tamo događalo. Na norveškoj televiziji su bila prikazana dva filma o Srebrenici norveškog režisera i nezavisnog novinara Ola Flyma, „Grad koji se može žrtvovati" i „Tragovi iz Sarajeva". Filmovi su bili odmah izloženi oštroj kritici, pošto su rušili etablirane tabue o „nenaoružanoj" vojsci Alije Izetbegovića i o 8 000 „ubijenih" zarobljenika, civila. Rat u Bosni, čija posledica je bilo totálno uništenje socialističké Jugoslavije, stavio je tu zemlju i strateški važnu reku Dunav pod multinacionalnu kontrolu. Ola pokazuje i prljavu ulogu „Nobelovca" Ahtisarija, marionete EU, NATO i SAD, koji je omogućio otcepljenje, odnosno pljačku Kosova i Metohije od Srbije. Ahtisari je tu prljavu ulogu dodelio „američki čovek", generální sekretar OUN, Kofi Anan".. Oficialna Srbija je navodno odbila da kupi taj film.
U Fruškoj Gori je 20.jula 2011. uhapšen posle više godina u bekstvu, bivši predsednik Republike Srpska Krajina (RSK) Goran Hadžić. Beogradskom režimu je laknulo. Dalja prepreka za ulazak u EU i NATO i za ono Med i Mleko je bila otklonjena. Režim je Hadžića, naravno, bez oklevanja, izručio u Hag (ICTY). Razni mediji, uključujući one u Češkoj, su o njemu javili razne više manje negativne podatke. Tribunal u Hagu ga optužuje za ubistvra u RSK nesrpskog stanovništva, za uništavanje njihovih kuća i sakralnih objekata, etničko čišćenje u oblasti Kninske Krajine i istočne Slavonije, oko Vukovara. ICTY naravno ne pominje upade hrvatskih para vojnou jedinica ZNG i MUPa u RSK, uz terorisanje, isterivanje i ubijanje srpskog stanovništva u Kninskoj Krajini od polovine 1991, dok te upade nije docnije zaustavio, posle obnove borbene sposobnosti 9.korpusa JNA 1991, pukovnik Mladić. ICTY ništa ne govori o isterivanju 250 000 Srba, o pljačci i uništavanju njihove imovine, i o pokolju više od hiljade njih (civila) iz Zapadne Slavonije i Kninske Krajine u maju i avgustu 1995, tokom operacija „Bljesak" i „Oluja" hrvatske vojske, uz pomoć bosansko-muslimanskáh jedinica, do zuba naoružanih Nemačkom, od SAD, Iranom, Argentinom, itd., pod strateškom komandom „iznajmljenih" američkih penzionisanih generala iz PMRI, Akcionarskog društva Profesionálna Vojna Sredstva (Professional Military Resources, Inc.), uz pomoć NATO aviona (izviđanje, snadbevanje, čak i bombardovanje). Naravno, niko na Zapadu se ne osvrće na stvárni genocid Srba u ratu 1941-45i, na pustošenje u oblasti Kninske Krajine, u ustaškoj Hrvatskoj. A ne osvrće se ni na to, da se praktički niko od onih 250 000 isteranih 1995 godine nije mogao realno vratiti.
U vezi sa optužbom Gorana Hadžića za događaje oko Vukovara u leto i u jesen 1991, ona sudska farsa zvana ICTY je zaboravila, da je predsednik Tuđman isterao srpsko-hrvatskom većinom (Srpska demokratska stranka i hrvatska Stranka demokratske promene) izabranog srpskog gradonačelnika Vukovara Slavka Dokmanovića (izvršio je samoubistvo u istražnom zatvoru u Hagu u noći 28.-29.juna 1998). Tuđman ga je silom zamenio članom svoje stranke HDZ Marinom Vidićem, koja je na izborima u Vukovaru dobila svega 25% glasova i bila potučena. Naravno, Zapad nije javio o pokoljima Srba i ubistvima pro jugoslovenskih Hrvatá u istočnoj Slavonii (na primer elitnog hrvatskog šefa osječke policije Josipa Reichla-Kira), oko Vukovara, Borovog Naselja, gde su se u organizovanju isterivanja i ubistava Srba „istakli" Branimir Glavaš, Tomislav Merčep („istakao se" u likvidaciji Srba i u Pakračkoj Poljani, oko Gospića, za sada bez osude), Vladimir Šeks i drugi, gde je 204.brigada ZNG stvorila „grupu za tihe likvidacije". Tokom borbi oko Vukovara su srpske para vojne jedinice, kao osvetu, izvršile pokolj oko 200 hrvatskih članova ZNG, MUPa, zarobljenih članova raznih para vojnih grupa i hrvatskih civila kod Ovčáre. Srpski izvori su ovo osudili kao zločin, stran vojnoj istoriji i mentalitetu srpskog i crnogorskog naroda, iako su među ubijenima bili i ti, koji su ubijali civile i vojnike, ne samo Srbe, nego i Hrvate pro jugoslovenskog mišljenja.
U pregledu „ostvarenja" vlade u Beogradu, je ta „ostvarenja" do dana hapšenja Gorana Hadžića opisao Dr.Srđa Trifković, poznati srpski intelektualac i saradnik američkog časopisa za kulturu CHRONICLES: ostvarenje marionetske vlade; uništenje ekonomije; zadužena država; masivna nezaposlenost; tako reći likvidacija do tog vremena srpskog ponosa, vojske; preinačavanje istorije; ispiranje mozgova marionetskim medijima pod kontrolom države; podela Srba na patriote i mase slugu EU i SAD, koji veruju sve šta im se kaže; silom oduzeta teritorija (Kosovo i Metohija); zemlja postaje zvaničnom kolonijom. Na spisku želja EU i SAD ostaje sada još priznanje Kosova za samostalnu državu. Ovde je još moguće dodati, da se navodno sprema privatizacija, „rasprodaja vode" u Srbiji. Da li je Srđa Trifković imao u svemu pravo ili je preterao? Ovde treba ponovo spomenuti nezaboravnog srpskog prijatelja, „Švajcarca srpskog srca", profesora kriminalistike iz Lausanne, Arčibalda Rajsa i nekoliko rečenica iz njegovog „ČUJTE SRBI!" (1928). Rajs je upoznao svet sa zločinima koje je napravila austrougarska vojska u Mačvi i Podrinju prema nevinim srpskim civilima".
-„Bio sam s vama kada ste bili u nevolji. Delio sam sa vama patnje i da bih to mogao, žrtvovao sam sjajan život i veoma lepu karijeru koja je mnogo obećavala. Zavoleo sam vas, jer sam na delu video vaše ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenutcima, kada se poznaje istinski karakter neke nacije"".Video sam vam, međutim, i mane, mane koje su se užasno iskazale posle rata. Neke vaše mane će, ako ih ne otklonite, biti pogubne za vašu naciju""U nabrajanju vaših vrlina neću morami da vam govorim o onome, što vi nazivate „inteligencijom". Njome ću se pozabaviti tek u dělovina posvećenim vašim manama. Srećom, vaš narod ponajviše čine seljaci, a ne „inteligencija".
Srbi u BiH nisu imali sreće sa Visokim predstavnicima Zapada, koji su se ponašali kao neprikosnovene kolonijalne gazde. U Protektoratu Češkoj, okupiranoj od Nemaca, je vladao „Reichsprotektor " (jedan od njih je bio i „krvavi"Reinhard Heydrich, koga su češki rodoljubi ubili u 1942), u nemačkim županijama su to bili „Gauleiteri". Valjda najgore se ponašao kao Reichsprotektor ili Gauleiter bivši britanski političar (kažu član na izborima propale Liberálne stranke) Paddy Ashdown (terao je uz velike pretnje vladu RS, da na silu prizna Zapadom stvorené dezinformacije oko Srebrenice i da se RS odrekne rezultata svojih istraživanja u slučaju Srebrenica), onda Austrijanac (verovatno germanizovani Slovenac) Volfang Petrič, i sadašnji Austrijanac (valjda opet slavenskoga porekla) Valentin Incko. Prvi zapadni „ Reichsprotektor" je bio Španac Karlos Vestendorp, „proslavljen" postupcima protiv srpskih stranaka u izborima 1996. i izbacivanjem profesora Šešelja sa inauguracije predsednika Republike Srpske u Banja Luci (1998). Prihodi ovih momaka su vrlo visoki.
Bez preterivanja se može reći „Teško i nevinom Srbinu, koji padne u ruke krivičnom tribunalu za ratne zločine u Hagu ! Tu se treba setiti stare uzrečice još iz turskog vremena „Kadija te tuži, kadija te sudi!" i pročitati poglavlje George Szamuelya „Obezbeđenje sudske odluke: Zloupotreba iskaza svedoka u Hagu" (Herman,E.: Srebrenica Massacre. 2011, str.l53 i dalje). Poglavlje počine ovako:
-„Međunarodni krivični Tribunal za nekadašnju Jugoslaviju (ICTY) je odigrao odlučujuću ulogu u stvaranju zvaničnog ortodoksnog tumačenjao događaja u Srebrenici. Operativne pretpostavke ICTY su istovetne sa NATO zemljama i institucijama, koje osiguravaju većinu finansiranja (ICTY), uglavnom vláda SAD, koja je izabrala i većinu prvobitnog osoblja. Prema tim pretpostavkama, koje su se pojavile pre nekih uopšte značajnih procena o uzrocima i o vođenju rata u bivšoj Jugoslaviji, Srbi su bili potsrekači tih ratova; Srbi su bili počinioci genocida; Srbi su za razliku od bilo koje druge etničké grupe u ratovima počinili zverstva kao izraz državne politike; Srbi su bili kriminalci, koji su izvršavali zločinačke naredbe zločinačkog rukovodstva; i Srbi moraju biti naterani da priznaju svoje krivice da bi okajali svoje grehe".ICTY je otvoreno sledio političke ciljeve na štetu legalnih postupaka, koje su već davno pre toga prihvatili ti Zapadni narodi, koji su stvorili i finansijski osigurali ovaj isti ad hok tribunal."
Svojom nepoštenom delatnošću je ICTY uspeo da likvidira deo vodeće srpske vojne i političke elite i da od nje napravi kriminálce. Zar nije čudno, da su Srbi po svetu do osamdesetih godina 20.veka bili smatrani za hrabre, junačke, verne i poštene ljude, a posle odjednom postadoše uzori zla, te ih takve pokazuje Zapad (SAD, Nemačka) i u filmovima.
Glavni prokuratori ICTY R.Goldstone, L.Arbour i C.del Ponte su bili, što se tiče nepristrasnosti protiv Srba, sve gori od gorega. Ni sadašnji glavni prokurator, belgijski pravnik, S.Bramerc ne izgleda da je bolji. Samo je Karla del Ponte, možda radi griže savesti, otkrila, već kao ambasador u Argentini, strašne zločine OVK (UÇK), u vezi sa ubijanjem zarobljenih Srba i Roma, radi vađenja njihovih organa i njihove prodaje za transplantacije. A bez sumnje glavni organizátor tih zločina, Hašim Tači, je i sada predsednik vlade Kosova, koga priznaju i sada njegove gazde iz EU i SAD, kao da Savet Evrope nije prihvatio izveštaj o tim zločinima, koji je podneo Švajcarac Dik Marti.
Profesor pravnog Fakulteta u Torontu Michael Mandel je ovako opisao 12.aprila 1999. zločine organizacije NATO, kao i delatnost ICTY. (1) ZLOČIN PROTIV ČOVEČNOSTI (vlade država udruženih u NATO su mnogo više odgovorne za smrt i uništavanje na Kosovu i u Srbiji, nego srpska vojska i UÇK), (2) ZLOČIN PROTIV MEĐUNARODNOG PRAVA I POVELjE OUN (ovo je i osuda delatnosti ICTY). (3) ZLOČIN PROTIV ISTORIJE (Znači cinično i revizionistično tumačenje pojma holokaust i degradaciju pojma genocid, da se opravda agresija. Profesor Mandel ovo kao Jevrejin shvata posebno intenzivno."Kako može uopšte neko ozbiljno da upoređuje Srbe sa nacistima", pita se Mandel). (4) ZLOČIN PROTIV ISTINE (Tu profesor Mandel kaže: „Ja tu govorim o vama, mediji, koji objavljujete svaku od početka od samog NATO pripremljenu izmišljotinu kao istinu, da proizvedete saglasnost sa agresijom. Za sada ste se pokazali da ste samo malo više nego ruka propagande Pentagona""). Optužbu za Zločine NATO protiv Srbije na 38 strana teksta je predao Tribunalu ICTY i poznati grčki kompozitor Mikis Teodorakis 3.maja 1999.
ICTY je iz providnih razloga (diktát SAD) skroz preinačio osnovni princip Međunarodnog vojnog tribunála u Nirnbergu (1946) koji je za glavni i najgori zločin smatrao ZLOČIN PROTIV MIRA, naime „planiranje, pripremu, započinjanje i vođenje napadačkog rata, ili rata na osnovu povrede međunarodnog ugovora, pakta ili garancije." A ovo nije odgovaralo planiranim agresivním ciljevima ondašnjih tvoraca politike SAD, koju je u vreme rađanja ICTY u 1993 godini zastupala u OUN Madlen Olbrajt, budući značajni zločinac protiv mira u Jugoslaviji (prema principima Tribunála u Nirnbergu). Ali ideju za osnivanje ICTY je dao već u augustu 1992 nemački ministar inostranih poslova Kolove ujedinjene Nemačke Klaus Kinkel, o kome bivši oficir nemačke vojske Erich Schmidt-Eenboom („Der Schattenkrieger – Klaus Kinkel und der BND, Düsseldorf, 1995) piše, kako su Kinkel i njegova nemačka obaveštanja sluzba BND spremali uništenjě Jugoslavije. A Kinkel je bio dobar đak zločinca protiv mira Hansa Ditriha Genšera. Nemačka je u to vreme bila motorom razbijanja Jugoslavije i autorom pravljenja od Srba ratnih zločinaca. Srbe je trebalo kazniti što su pomagali u dva poraza Nemačke. Savet bezbednosti (SB) OUN je svojom rezolucijom 827 u maju 1993 ustanovio ICTY, kao ad hok tribunal, iako SB za to nije imao kompetenciju. Nemački Nobelovac za literaturu Ginter Gras, kao i drugi ljudi, smatra Genšera i vladu kancelara Kola za sukrivce za raspad Jugoslavije i time i za krvave balkánské ratove :-„Niko se nije usudio da optuži za političku odgovornost ondašnju vladu sa Kolom i Genšerom. A to uprkos toga, što su priznali za samostalne države Sloveniju i Hrvatsku bezrazložno i brzopleto"" Kada je ICTY bio više puta optuživan, da su hapšeni i suđeni samo srpski prvaci radi njihovog učešća u zločinima tokom rata, dok su Izetbegović i Tuđman ostali uopšte neoptuženi i uopšte nekažnjeni. ICTY je odgovorio, da je i o njima skupljan materijal za optužbe, ali da su obojica, eto, pre optužbe umrla prirodnom smrću.
Način jednog hapšenja srpskog oficira na zahtev ICTY je bilo izuzetno prljav. Náčelník generalštaba VRS general Momir Talić je učestvovao sa ministrom odbrane RS Manojlom Milovanovićem na široj konferenciji visokih štabnih oficira u Beču, o smirivanju situacije u Bosni, koju je organizovala austrijska vláda, tamošnja Vojna akademija i OEBS, Talić je od vlade Austrije dobio vizu, lično obezbeđenje i potrebne garancije. Nije znao, da je ICTY baš u to vreme izdao zapečaćeni („tajni") nalog za njegovo hapšenje. I tako je u podnevnoj pauzi konferencije, (25.avgusta 1999), kada se pila kafa, Talić bio uhapšen i odmah dopremljen u Hag. Od hapšenja se distancirao prisutni komandant SFORa general M.Willcock. Tolić se pre toga sa svojim kolegama iz SFORa u Bosni družio. Da li je to neko iz vlade Austrije uradio? Zar taj događaj ne čini od međunarodne scene đubrište? General Tolić se u Hagu razboleo (tumor) i „milosrdni" ICTY ga je poslao u Srbiju, da tamo umre (2003). I ovoga događaja se treba setiti, kad se piše o ICTY.
Profesor Milan Bulajić, autor knjige o „Ulozi Vatikana u razbijanju jugoslovenske države" (1994) je upozorio autora knjige o još jednoj velikoj podvali u vezi sa događajima u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesor DePaulovog univerziteta u Čikagu, Egipćanin i pravoverni musliman Sharif Bassiouni, je bio zadužen da sprema za OUN materijale o ratnim zločinima. Srpska strana mu je prema Bulajiću materijale spremila dva puta, ili čak tri puta, a on ih nije dalje spremio, te je „njegov" izveštaj bio bez srpskih podataka o zločinima protiv Srba u BiH, Hrvatskoj i Sloveniji.
Prema nirnberškom postupku, naredba pretpostavljenog ne opravdava ratne zločine potčinjenog. Dok ICTY nije toliko zainteresovan za zločine relativno niže postavljenih počinilaca, koji su ih direktno izvršili. Pošto su izvršavali naredbu, njihovi zločini su prema ideologii ICTY donekle shvatljivi, čak i oprostivi. ICTY zločine smatra posledicom genocidnog plana spremljenog političkim vođama. Što se tiče dokazivanja zločina, ICTY bagatelizira sudske nalaze, mnogo više obraća pažnju na svedočenja očevidaca, iako je to najmanje pouzdani način dokazivanja. Ako svedok odbrane upozorava na kontradikcije u svedočenju, sudija može da ga opomene, da prekine sa dosađivanjem svedoka. Pošto ne može da ospori ono, što svedok kaže, mogućnost optuženika, osobito srpskog optuženika, da presuda znači oslobađanje, je praktično nula. Zato je najbolji put da presuda bude blaža solidno priznanje, koje odgovara priči ICTY. I tako priznanje daje neosporan dokaz za strašne zločine i čini nepotrebním bilo kakav pošten sudski proces, dokazni materijal. Ovde se treba setiti, primera radi, kako su u vreme kriminalnog NATO bombardovanja SRJ, zapadni mediji doneli izjavu albanskih očitih svedoka, da su Srbi pobili 700 Albanaca i njihove leševe pobacali u rudnik Trepča. Jedan engleski novinar je čak tvrdio, da je u blizini nekoga okna rudnika osetio neprijatan zadah od leševa"Ali već 12.oktobra 1999 je Kelly Moore (saradnica ICTY) javila, da u oknima Trepče nisu bili nađeni nikakvi leševi, ni njihovi ostatci. Tome je odgovarao i članak D.Pearla i R.Blocka u Wall Street Journalu „Rat na Kosovu je bio svirep, ogorčen i divalj; Genocid to nije bio. Priče o masovnim svirepostima su postajale i prelazilo se preko njih sa nedovoljnim dokazima – Nikakvi leševi nisu bili u oknima rudnika" (31.decembra 1999)..
Tribunal za ratne zločine u Hagu, ono ICTY, nije Nirnberg iz 1946. ICTY su pre staljinske čistke iz tridesetih godina 20. veka., za sada bez smrtnih presuda, ako se ne računa nemali broj Srba koji su umrli tokom suđenja, zatvoreni u Ševeningenu, u istražnom zatvoru, ili tokom hapšenja.
Rajko Doleček,
Izvor: vidovdan.org
Pogledaj vesti o: Ratko Mladić
.jpg)
