Izvor: Politika, 30.Sep.2011, 00:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rado seljak ide u vojnike
Dok sam gledao mladost i lepotu ponosnih mladića i devojaka kojima je kao školovanim srpskim oficirima namenjeno da budu obraz i čast svoga naroda – uočio sam da su dva kadeta sa najvišim ocenama u generaciji rođeni, vaspitavani i gajeni na selu
„Zvona zvone doboši lupaju, seljaci se kod opštine skupljaju
pa pitaju predsednika svoga – kaka je sad golema nevolja“
(Narodna pesma iz 1913. godine)
Rado Srbin ide u vojnike >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – ko zna ko je, kada i kojim povodom prvi put izgovorio rečenicu koja danas ima snagu i značaj osvedočene antropološke osobenosti i tradicionalne srpske poslovičnosti.
Na raskrsnici balkanskih puteva kojima su moćni i silni želeli da prođu kad im se ćefne, Srbi su kroz vekove imali više grobova i sahrana nego prangija u slavu rađanja, što demografska slika srpske stvarnosti drastično pokazuje. Poslovična sklonost ka zaboravu svegašto se nije dogodilo prekjuče, pa i na ratne sukobe, razmirice, bratoubilaštva i svakolika stradanja naroda koji se nalazi na krajnjem jugozapadnom obodu pravoslavlja – tragično je osvežena poslednjom softverskom pokaznom vežbom sile,bahatosti i disciplinovanja Srba u agresiji NATO-a na Srbiju pre nešto više od jedne decenije.
U poslednje vreme uočljivo je da oni koji izručuju tone bombi na narode koji dole na zemlji bespomoćno gamižu – reč agresija zamenjuju rečju kampanja. Mi smo svoj smrtonosni paket dobili pod ekskluzivnim marketinškim nazivom Milosrdni anđeo, daleko im krasna kuća, čiju blagost će drastično i traumatično pamtiti generacije srpske dece koje i danas pišaju u gaće.
Na tragičnom spisku stradalih i izginulih u velikim ratovima dvadesetog veka držimo se veoma visoko, odmah iza Rusa i Poljaka, nesrazmerno i drastično više od volumena srpskog nacionalnog korpusa i svake očekivane statistike, ako se ne računa tragična sudbinaJevreja u Drugom svetskom ratu.Osim drvenog običaja lapotiranja u istočnoj Srbiji, koji baca sumnjuda možda imamo nekakve veze sa Indijancima – uz fakat da kao narod nemamo nikakve mentalne,tradicionalne i paganske konekcije sa japanskim kamikazama i harikirijem, da se čovek zapita zbog čega smo kao narod toliko skloni pogibijama – do samouništenja? Kad se sve sabere, zastrašujuće je saznanje koliko je miliona Srba kojima je ratom prekraćen život!?
U katastrofalnom raspletu jugoslovenske drame, u utrkivanju bivše braće i naših sadašnjih komšija ko će se pre dodvoriti gospodarima sa zapada – kao kandidatu za upis u poslednjuklupu civilizovanog idominantnog društva, koje se održava prekomernim štampanjem dolara ili šprajcovanjem nakrivljenih ekonomija milijardama evra – danas nam se permanentno nameće krivica i stid gubitnika.
I dok se oko naših rasklimatanih plotova pogotovu sa juga zvecka oružjem, srpska demokratska i zvanična državna politika nikada ne propušta priliku a da ne kaže da je Srbija eksplicitno opredeljena za mir i dobrosusedsku saradnju.Svaki misleći Srbin to danas mora podržati. Međutim,kao političkom diletantu i običnom građaninu koji se informiše isključivo iz novina koje svako jutro kupuje sa mlekom i hlebom – nikada mi nije postalo jasno: Zbog čega mnogo izvikivana evropska doktrina u dvadesetom veku o nepromenljivosti granica u Evropi nije važila samo za Srbe i njihovu državu? Čimesmo kao narod zaslužili tako drastičan presedan? Vidim da i legitimni predstavnici narodau Preševu i Bujanovcu, predsednici opština i stranački prvaci albanskih partija – najavljuju da bi i oni mogli da proglase nešto ukoliko srpska država ne bude dobra i ne udovolji nekim njihovim zahtevima.
Ko je sledeći ko će, kao da lomi trošnu projaru,da odlomi i odvoji deo srpske zemlje? Ako do krajnjih granica budemo prinuđeni, i ako se tako nešto bude desilo– smemo li vojnički da zaštitimo svoje vekovne legitimne teritorije i elementarne nacionalne interese? I ako smemo – ko će to da uradi?
Kamo lepe sreće da nam mir i blagostanje budusadašnjost i budućnost. Nama i svima oko nas. Da države,narodi i pojedinci trguju, druže se, privredno i kulturno sarađuju, da zajedno rade i grade, da se žene i udaju ma koje nacije i vere bili, da poštuju svog i tuđega Boga – da ratovi ostanu samo tragična istorijska zaostavština za koju nikada neće posegnuti ni ova, ni buduće generacije Srba. Dosta je bilo.
Da balkanska vetrometina jednom zauvek postane oaza mira, tolerancije, razumevanja i sveopšte ljudskesreće. Upravo sam na sve ovo mislio kada sam pre izvesnog vremena gledao televizijski prenos polaganja zakletve i počasnu smotru diplomiranih kadeta potporučnika Vojne akademije.
Sve je bilo umereno, smerno i dostojanstveno – čudesno, uzbudljivo i veličanstveno. Setio sam se svogpradede Obrena Bajića koji je kao redov poginuo 1915. godine na odbrani Beograda, negde na Dorćolu – u ulici koju su mnogo puta preorale bombe, a kasnije logični civilizacijski prosperitet i infrastrukturnirazvoj – koju nikada nisam uspeo da nađem. Dok sam gledao mladost i lepotu ponosnih mladića i devojaka kojima je kao školovanim srpskim oficirima sa najboljim patriotskim zaleđem namenjeno da budu obraz i čast svoga naroda – uočio sam da su dva kadeta sa najboljim i najvišim ocenama u generaciji seljaci. Da su rođeni, vaspitavani i gajeni na selu.Nisam se iznenadio. Em što su najbolji, lepi su i stasiti, tanki kao jablanovi – da ih Holivud poželi. U japiji srpskog seljaka patriotizam i ljubav premadomovini su snažna i dominantna osobenost koja ima odličja karakterne osobine.
Dok su od predsednika srpske države primali sablje na kojima je, kao nekada izgravirano – Ne vadi me bez povoda, ne vraćaj me bez časti – udarile su mi suze na oči. Iverujem da nisu samo meni.
Radoš Bajić
objavljeno: 30.09.2011.
