Izvor: Politika, 17.Sep.2011, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neki parama peru obraz
Ja sam neka vrsta Alije Sirotanovića, rudara koji udarnički pokušava da iz prošlosti iskopa zrnce zlatne svesti o smislu života i postojanja
Srpska književna zadruga, u „Kolu”, u prepoznatljivim plavim koricama, kao 694. knjigu, upravo je objavila delo Ljubivoja Ršumovića „Kuća sa okućnicom”, koje je, po svojoj formi, potpuna novina u srpskoj književnosti. Ova knjiga nastavak je „Sjaja na pragu”, koji je, takođe, objavila SKZ, 1982. godine.
Ljubivoje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ršumović (1939) prve pesme objavio je, kao gimnazijalac, 1957. godine. Potom, oko 80 knjiga, najviše za decu, među kojima su najpoznatije: „Ma šta mi reče”, „Još nam samo ale fale”, „Domovina se brani lepotom”... Pisao je i pozorišne drame. Autor je tri udžbenika za osnovnu školu. Bio je direktor pozorišta „Boško Buha”, sada je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije.
Odličan naslov knjige „Kuća sa okućnicom”. Nema kuće bez okućnice, a mi pogubismo sve svoje okućnice?
Dok čovek ima kuću, imaće i okućnicu. Moja kuća je detinjstvo, Ljubiš, roditelji, lekoviti deda Stevan i zemlja prljuša u Krševima, brat Milivoje i učiteljica Milica, mačak Šervud i konj Cvetko, drugari i rođaci: Janićije, Savo, Velizar, Neđo, Marko... A okućnica mi je jezik srpski, ona ijekavica zlatiborska, kao i ova ekavica današnja kojom se sećam vremena provedenog tamo gde sam se rodio. Okućnica mi je surova i sirova, prirodna, mudrost kojom je disalo to vreme detinjstva i igre. Trudim se da sačuvam i tu kuću i tu okućnicu. Sve više, i sve lukavije ih okupiraju novi svetski poredak i engleski jezik, ušećereni i okićeni šljaštećim slikama i đinđuvama, ali bezdušni u zavojevačkoj pohlepi.
Zanimljiva je forma knjige: od sonetnog venca „Kuća”, iz zbirke „Sjaj na pragu”, napravili ste prozni sonetni venac, s petnaest poglavlja?
Hteo sam da ova ne liči ni na jednu moju raniju knjigu. Objavio sam ih više od 80 i uvek sam se trudio da naredna ne liči sasvim na onu prethodnu. Tako je, recimo, nastala knjiga „Pesme uličarke”, u kojoj su naslovi pesama fotografije, koje sam sam snimio. Knjiga „Ma šta mi reče” imala je dvadesetak izdanja. Dok sam mogao da pratim, u svako naredno izdanje ubacivao sam jednu novu pesmu, a izbacivao neku staru. Ali, tu maniju za drugačijim, za različitim, bilo je teško sprovoditi kad su počeli divlji izdavači da štampaju knjige bez pitanja i bez ugovora. Piraterija je pobedila tu igru, koju sam igrao sa budućim kolekcionarima, ljubiteljima moje poezije!
Ovo je knjiga kratkih priča – na narodne poslovice i izreke, u desetercu. Ne odričete se tradicije, uprkos svemu?
Oskar Davičo se celog života odricao tradicije. Nisam ga razumeo, a iz mnogo razgovora koje samo vodili u Rovinju, nekako mi je ostao utisak da ni on nije sasvim shvatao sebe. Bilo je to nešto komunističko-jevrejsko u njemu, sukobljeno sa multietničkom stvarnošću u Jugoslaviji. Ja ne mislim da išta potiče od mene, čak sam ubeđen da sam ja neka vrsta Alije Sirotanovića, rudara koji udarnički pokušava iz prošlosti da iskopa zrnce zlatne svesti o smislu života i postojanja. Čini mi se da je „Kuća sa okućnicom” to jedno zrnce!
Govorite o svom detinjstvu, mladosti, zavičaju, o vrednostima kojih danas više nema? Danas deca po ceo dan sede za kompjuterom, ne čitaju ništa?
Kako ne čitaju? Čitaju tu kompjutersku literaturu, čitaju taj novi medij koji ja, doduše, teško shvatam. Ali, da se razumemo, nemam ništa protiv engleskog jezika i protiv kompjutera. Ali, ne treba zaboraviti da knjiga postoji dve i po hiljade godina, u raznim oblicima, i blesavo je verovati da će sad maloletni kompjuter da pobedi knjigu! U pravu ste, onih patrijarhalnih vrednosti iz mog detinjstva više nema, ali ima nekih novih, drugih vrednosti, u koje bi trebalo ugraditi nešto od suštine onih starih! Tako bi stare vrednosti bile armatura, koja bi obezbedila trajnost i kvalitet novih vrednosti.
Šta treba uraditi da bi deca volela i knjigu? Treba im od najranijeg detinjstva, koje je, kao što znamo, roditelj čovekove ličnosti, davati knjigu u ruke. Da se igraju, da je cepaju i, kao, čitaju, da se fasciniraju, najpre, knjigom kao predmetom. Ta fascinacija će im ostati za ceo život! Znači, ne trpati im u ruke plastične pištolje, i druge džidža-bidže za zaglupljivanje!
Autor ste kultnih emisija „Hiljadu zašto”, „Hajde da rastemo”, „Fazoni i fore”... Na srpskoj televiziji dečjeg programa više, praktično, nema?
Svi programi na javnim i tajnim servisima su ispolitizovani, ili banalizovani, po zapadnjačkim receptima. Udvaramo se skorojevićima koji proslavljaju dvesta godina svoje državnosti i koji padnu u nesvest i nevericu kad im se pokaže monografija manastira Studenica, koji je star osam stotina godina! Ljudska zavist je opasna bolest, trajna pandemija! Još kad se ta zavist udruži sa silom, onda tu nema ni leka, ni lekara! Njihove pare su sunđeri koji ispiraju mozgove onih koji danas vladaju u svim televizijama. Timoti Bajford pokušava, donkihotski, da se bori protiv tih vetrenjača, ali bojim se da moj kum ne zna s kim ima posla!
Vašu novu knjigu upoređuju s knjigom Rastka Petrovića „Ljudi govore”. Ima li za pisca išta važnije od govora, od jezika?
Ima. Važnije je kako se i šta se govori, i mnogo je važnije imati nekoga ko hoće, i ko ume, da sluša to što se govori! Govor i jezik postoje, ali oni mogu biti i govor mržnje, i jezik-lažara, otrovni jezik! Ja sam davno, kao gimnazijalac u Užicu, pročitao knjigu Isidore Sekulić „Govor i jezik kulturna smotra naroda”. Prve rečenice u toj knjizi glase: „Gde je ljudima zavičaj? Tamo gde drugi ljudi oko njih razumeju do kraja i do dna šta oni kažu, do poslednjeg spoljnog i unutrašnjeg trepeta jezičkog razumeju šta je onima drago i šta ih boli”, a poslednja: „Poezija je cilj svakog jezika”. Već sam ja, te 1956. znao da je pisanje moja sudbina, ali ove Isidorine reči o „drugim ljudima” učvrstile su me u uverenju da: „Ove pesme ne vrede ni prebijene pare dok ih ne pročitaš. Mrtva slova na papiru. Ali ono što ostane u tebi posle čitanja (neka slika, neka igra, neka muzika), to je njihova vrednost”, kako sam napisao na koricama svoje prve knjige „Ma šta mi reče”.
Svojom knjigom „Bukvar dečjih prava”, i istinskom borbom za prava najmlađih, vi ste već zakoračili u Evropsku uniju?
Kada sam 1996. godine u Bolonji primio nagradu Uneska za „Bukvar dečjih prava”, pomislio sam: „Sad više s decom i piscima za decu nema zezancije, s nama su Ujedinjene nacije!” Naivno sam verovao da će Konvencija UN o pravima deteta važiti za sve države, i biti zakon za sve silnike! Već posle tri godine NATO me je gorko demantovao – ubijena je u Batajnici trogodišnja Milica Rakić! Sve evropske države, čini mi se njih devetnaest sa Amerikom, koje su učestvovale u tom zločinu, morale bi da pišu podugačko izvinjenje Srbiji i meni lično, uz ljubazan poziv da ih udostojimo i budemo s njima u istom čoporu. Ja bih razmislio i odbio! Ne znam šta će Srbija da uradi.
Bitku za Kosovo i Metohiju vode, dosta mlako, samo političari. U Francuskoj 7 nema čuvenih tribina, SANU ćuti. Mogu li intelektualci da učine nešto više u ovom trenutku?
Nisam više u Francuskoj 7, nisam u SANU, pa ne mogu o njima. Intelektualci, umni, mudri, visokoobrazovani ljudi, nisu dovoljno vešti u mangupskim političkim poslovima. Bolje da se ne upliću. Neki jesu, pa su se pokajali. Neki nisu, pa su se i oni pokajali. Uglavnom se plaše bruke, pa se sklanjaju. Neki su se, doduše, i obogatili, pa parama peru obraz. Srbija je jednom već dobila batine, jer nije htela da pokloni Amero-Šiptarima Kosovo i Metohiju. Treba verovati da je ova politika Duška Dugouška – ako ne mogu da ga pobedim, mogu da mu se pridružim – jedino moguća! Moj lični stav nema veze sa stavom Srbije. I kad Srbija uđe u Evropsku uniju, ja ću odbiti. Govorim ovo samouvereno, sa visine svojih sedamdeset i kusur godina, jer znam da ću tada već uveliko biti u ilovači!
Zoran Radisavljević
objavljeno: 18.09.2011
.jpg)
