Izvor: Politika, 14.Sep.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Takvi smo, nikakvi
Stigao Đorđije sa ženom u Bašaid i izazvao mini potres na seoskom tržištu nekretnina. Đorđije se dovezao vozilom UNHCR-a, u društvu regionalnog poverenika Komesarijata za izbeglice. U selu ga je dočekao predsednik Mesne zajednice. Seli su, popričali, a onda krenuli da obilaze seoske kuće na prodaju.
Đorđije i supruga Milica su interno raseljene osobe. Napustili su Kosovo pre 12 godina, zlopatili se osam godina po selima duž >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ibarske magistrale, a već četiri, sa četvoro dece, žive bedno u dva sobička izbegličkog kampa u Krnjači.
Milici i Đorđiju nedostaje selo. Navikli su na slobodu, a već 12 godina žive kao u zatvoru. Iako su, zvanično, sa ove strane rešetki.
Đorđije je pomislio da slobodu konačno može da pronađe u Bašaidu. Selo ima sve, od hamburgernice do bankomata. Može da se naruči i pica, što kod ravničara jeste jedna vrsta jeresi, ali svedoči da je Bašaid zaista centar mikrosveta severnog Banata.
Ali džaba infrastruktura, od zdravstvene do kulinarske, kad ljudi beže za Kikindu, Zrenjanin, ili još dalje, u svet. Više od 20 seoskih domaćinstava se uzalud prodaju mesecima i godinama. Niko ne kupuje te stare, vojvođanske kuće, pa se šef sela Zoran Petrović dosetio. Država ionako plaća za seoska domaćinstva najviše 7.000 evra čime trajno zbrinjava prognane i interno raseljene osobe. Ljudi bez igde ičega tako postaju gazde, a sve praznija sela dobijaju nove stanovnike.
I, svima dobro. Zato je seoska lokalna administracija pozvala izbeglice u Bašaid. Izbeglice, međutim, nisu podelile taj entuzijazam. Neće ljudi iz Beograda, traže šansu u velegradu. Što kaže jedan raseljeni, da sela vrede, ne bi odatle bežali. I „Politika” je u nekoliko članaka pisala o tom fenomenu. Opet džaba.
Jedini se iz kampa javio Đorđije. Hoće u Bašaid, pa je tamo stigao kao hadžija, kao raritet i svetao primer interno raseljenog koji hoće u selo. A selo ko svako selo. Brzo se raščulo, pa cene kuća skočile. Neke od 7.000 narasle na osam, a jedna bela, lepa, u koju su se naprečac zaljubili Milica i Đorđije, sa 11.000 evra – na čitavih 12.000.
Bilo je potresno gledati Đorđija kako iz euforije pada u depresiju. Poverenik iz Beograda, naime, odmah je pozvao gazde telefonom i predložio im da spuste cenu te bele, lepe kuće na devet hiljada evra, kako bi država platila sedam, a Đorđije dodao nekako još dve hiljade. Gazde su, čuvši da se tu pominje država, odmah podigle cenu za hiljadarku. Milica i Đorđije su se pokunjeni vratili za Beograd.
Ko zna koliko nema kupaca za kuću, ali sada je Đorđije bio tu, za njim mogu i ostali, pa zato treba ugrabiti šansu i zaraditi još koju hiljadu. Sa tržišnog aspekta i večne klackalice ponude i tražnje, tu nema šta da se prigovori. Vlasnici kuća u Bašaidu sa svojom imovinom mogu da rade šta hoće i da je prodaju po kojoj god ceni žele, ma šta ostali mislili o tome.
A ko god se upita – kakvi smo to ljudi – neka sebe stavi u ulogu vlasnika kuća u Bašaidu. Ako nije licemer, priznaće. Takvi smo – nikakvi.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 15.09.2011.
Pogledaj vesti o: Nekretnine, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
