Izvor: NoviMagazin.rs, 28.Maj.2020, 10:00
Mijat Lakićević: Dijalog u paklu...
Sportski ideolog Nebojša Čović izjavio je pre neki dan da je “Crvena zvezda narodski klub”, te da je kao takva “prethodnih godina odlično predstavljala državu Srbiju, glavni grad Beograd i region”.
Čović nije baš rekao “narodni” jer bi to bilo previše napadno, ali je nesumnjivo poručio da svi ostali vode partikularnu, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << klubašku politiku, a jedino CZ zastupa opštenarodni interes. Time je zapravo još više zaoštrio staru floskulu o Zvezdi kao “nacionalnoj instituciji”. Upravo zbog toga ona i ne zastupa samo Srbiju nego i region; naravno, ne Hrvate ili Albance, ali sve Srbe iz regiona svakako. Pa tako i one u Crnoj Gori. Koje Vučić inače naziva “naš narod”.
Da Čović ima pik na CG, videlo se u januaru, kada je odlučio da košarkaši CZ ne idu u Podgoricu na utakmicu protiv Budućnosti. Crnogorska BIA je tvrdila da nema opasnosti za igrače, ali je srpska BIA odozdo javila da ipak ima, pa je Čović izabrao domaće. Kao da je znao ili slutio nešto od čega se posle ipak odustalo.
Ove godine padaju mnoge “obljetnice”. Jedna je i tridesetogodišnjica “Balvan revolucije”. Avgusta 1990. u Kninu je izbila pobuna zato što je srpski narod kao konstitutivni element izbačen iz hrvatskog Ustava. Ta se i/storija, kao što znamo, završila neslavno.
Danas se Srbi u Crnoj Gori bune ne zbog Ustava nego zbog jednog (kako tvrde – neustavnog) zakona. Istorijske analogije su uvek problematične, situacija je sada bitno drugačija, pa je moguć i drugačiji ishod od onog u Hrvatskoj. Ovih dana polomljena je spomen-ploča ustanku 13. jula koji Crna Gora i danas (za razliku od Srbije) slavi, ali i na kojem temelji svoju državnost. Tako da to zapravo nije atak na komuniste nego na državu.
Ipak, teško je videti ko bi tu stvarno bio pobednik. Pogotovo što je na čelu pobune Srpska pravoslavna crkva, tačnije Amfilohije Radović. Kome je, izgleda, i u najljućim opozicionim krugovima u Beogradu potpuno oprošten onaj nehrišćanski govor nad odrom Zorana Đinđića.
No, to nije bila prepreka da Srpska akademija nauka i umetnosti izrazi podršku Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Da jedna naučna ustanova podržava jednu versku ustanovu, to je zaista više nego neobičan slučaj. Uzgred, u celoj ovoj priči uopšte nije postavljeno pitanje treba li SPC i njeni velikodostojnici da poštuju zakone države u kojoj žive – što, naravno, ne isključuje korišćenje svih pravnih sredstava u borbi protiv akata koje smatraju antipravnim – ili zakoni CG za SPC ne važe.
Uzgred, ne može ostati neprimećeno da se u toj podršci SANU takoreći u dlaku poklopila sa predsednikom Srbije, s kojim se, inače, ne “miriše” baš mnogo.
Dok Zvezda svoju staru poziciju pokušava da povrati narodnjaštvom, jedna druga “nacionalna institucija”, Politika, već poodavno sasvim srozana, pokušava da se rehabilituje crkvenjaštvom. U toj meri da bi mogla da se nazove – Pravoslavlje.
Što je najgore, i većina opozicionih partija (makar u javnosti najprisutnijih) misli isto ili slično kao Vučić, a neke su još i (antievropski) radikalnije.
Kad se sve to skupi, ispada da je politička scena Srbije vrlo slična onoj pre tri decenije. Tako da je i pobednik izbora, kao 1990, i ove 2020. unapred poznat.
Možda će se neko zapitati zašto se ovaj tekst zove dijalog kada o njemu nema ni reči. Takvo je danas stanje u Srbiji: svega ima, samo dijaloga nema. To jest, pošto nema ni Makijavelija ni Monteskjea, ostao nam je samo pakao.
.jpg)
