Izvor: RTS, 05.Okt.2011, 15:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
The National Interest: Opasno odbacivanje podele Kosova
Mali broj pripadnika evropske i američke političke elite imao je bilo kakve rezerve kad su snage NATO-a pomogle da se rasturi Jugoslavija ili otcepi Kosovo. Otkud, onda, osetljivost kad je u pitanju razmatranje nove balkanske strategije koja obuhvata neko skromno teritorijalno podešavanje na Kosovu i napuštanje neuspešnog državnog projekta u Bosni.
Morton Abramovic i Džejms Huper užasnuti su time što tražim da Zapad razmisli o podeli Bosne i Kosova kao delimičnom >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << rešenju trenutnih problema na Balkanu.
Međutim, oni su, kao i većina drugih u spoljnopolitičkoj zajednici koji dele njihova gledišta, izuzetno selektivni kad je reč o užasnutosti zbog prihvatanja secesije i podele kao političkog sredstva.
Relativno mali broj pripadnika evropske i američke političke elite imao je bilo kakav problem kad su snage NATO-a pomogle da se rasturi Jugoslavija početkom devedesetih. Još manji broj njih izrazio je sumnju prilikom nasilnog otcepljivanja Kosova od Srbije.
Imajmo u vidu da je podrška NATO-a i Evropske unije za jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, 2008. godine, predstavljala prihvatanje secesije od demokratske zemlje, a ne od Srbije Slobodana Miloševića.
Štaviše, potvrđujući tu zapanjujuću neosetljivost, zapadne sile bezobzirno su zaobišle Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija radi nametanja svoje volje.
Otkud onda osetljivost kad je u pitanju razmatranje nove balkanske strategije koja obuhvata neko skromno teritorijalno podešavanje na Kosovu i odluku da se napusti očigledno neuspešan državotvorni projekat u Bosni?
Takvi potezi se kritikuju zato što postoje nemirne etničke manjine u drugim delovima tog regiona, uključujući Srbiju i Makedoniju, pa postoji zabrinutost zbog presedana koji bi bio stvoren.
Međutim, to nije baš ubedljiv argument. Prvo, ti kritičari nisu bili zabrinuti zbog presedana kad je Zapad otcepio Kosovo od Srbije. Drugo, mnoge zemlje sveta imaju nezadovoljne etničke ili verske manjine, i očigledno je nemoguće zadovoljiti želje svih njih.
Ključno pitanje jeste da li je sporna manjina dovoljno brojna i dovoljno geografski koncentrisana da bi predstavljala ozbiljnu, aktuelnu pretnju po jedinstvo države. U najvećem broju slučajeva nije tako. (Albanska manjina na severozapadu Makedonije možda je delimično izuzetak.)
Postoji velika razlika između problema koji predstavljaju male, geografski raštrkane, nemirne manjine i situacija na Kosovu i u Bosni – naročito u Bosni. Apsurdno je tvrditi da Bosna u svojoj trenutnoj inkarnaciji predstavlja neku funkcionalnu državu.
I ako još uvek nije funkcionalna nakon 16 godina državotvorne misije, šta zagovornici statusa kvo misle, kad će biti? Posle 60 godina? Posle 160 godina? Očigledno je da trenutni pristup nema efekta.
I jedina predložena alternativa za podelu – nametanje snažnije centralne vlade putem zapadnog edikta – osuđena je na propast.
Glavni problem u Bosni nije nedostatak neke snažne centralne vlade. Glavni problem jeste taj što centralna vlada – u stvari, sama bosanska država – nema nikakav legitimitet kod polovine populacije Bosne, srpske i hrvatske frakcije. Nastojanje na očuvanju takvog političkog entiteta je uzaludan posao.
Kosovo bi, s druge strane, moglo biti funkcionalna država, ako srpskoj manjini severno od reke Ibar bude dopušteno da ostane sa Srbijom.
Čudno je zašto tako veliki broj zapadnih političara, izgleda, smatra da Sjedinjene Američke Države i zemlje Evropske unije imaju obavezu da podržavaju maksimalističke zahteve kosovskih Albanaca. Konfrontacija Angele Merkel sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem samo je poslednji primer tog mentaliteta.
Niko ne želi da kaže da je podela univerzalno rešenje za probleme na Balkanu ili bilo gde drugo. Međutim, mora se postaviti pitanje šta su moguće alternative ako se podela odbaci.
U slučaju Kosova, to znači kivnu, ogorčenu Srbiju čiji će lideri i građani nastaviti da veruju, s dobrim razlogom, da što god Beograd radio, to nikad neće biti dovoljno da se zadovolje srbofobi na Zapadu.
To znači da će mnoge zemlje u međunarodnom sistemu i dalje odbijati da priznaju nezavisnost Kosova i blokirati pridruživanje te zemlje međunarodnim institucijama. I to znači još jednu glavobolju zbog ugnjetavane etničke manjine – Srba zaglavljenih na nezavisnom Kosovu koje mrze.
U slučaju Bosne, to znači održavanje međunarodnog političkog i ekonomskog protektorata koji nema šansu da postane funkcionalna država. To, takođe, znači postojanje političke tempirane bombe koja može eksplodirati u bilo kom trenutku i obnoviti sukob koji je, devedesetih godina, toliko potresao taj region.
Podela nije univerzalno rešenje, ali je sigurno bolja od eventualnih alternativa.
*Autor je viši saradnik odseka za odbranu i spoljnu politiku u Institutu "Kejto".
