Izvor: Medijski istraživački centar, 07.Maj.2013, 16:14   (ažurirano 02.Apr.2020.)

KASETNA MUNICIJA 14 GODINA POSLE BOMBARDOVANJA

Piše Vesna Petrović
Tačno pre 14 godina na današnji dan, 7.maja, u toku NATO bombardovanja na Niš su izbačene kasetne bombe koje su padale i u samom centru grada i odnele samo u jednom danu 15 života.
Niš je tog dana 1999.godine u dva navrata zasipan kasetnom municijom u vremenu od 11,30 do 11,40 sati.Izveštaji su pokazali da su tog dana kasetne bombe izbačene iz dva kontejnera i na grad je palo oko hiljadu kasetnih bombi koje su zasule tri lokacije u centralnom delu grada.Kasetne bombe padale su pored zgrade Patologije niškog Kliničkog centra, potom u strogom centru grada pored zgrade rektorata Univerziteta u Nišu poznatijoj kao Banovina.Tom prilikom su se „žute ubice“ rasule i po zelenoj pijaci kod Tvrđave koja je u tom trenutku bila prepuna građana. Na meti je bila i autobuska stanica u neposrednoj blizini pijace, potom Zdravstvena stanica „12.februar“ iza same zgrade Banovine i nekoliko okolnih ulica u kojima se nalaze isključivo civilne kuće.Kasetne bombe su padale i na parking Niš-ekspesa pored Nišave. U neposrednoj blizini Hitne pomoći u Ulici Ljibe Didića geleri kasetnih bombi su izrešetale kapije gotovo svih kuća.Ljudi su panično pokušali da se sakriju u kućama, ali neke od njih geleri su zaustavili na tom putu.
Kasetne bombe medjutim ubijaju i kasnije pa se gradjani Niša i danas suočavaju sa problemom kasetnih bombi. Kontakti sa kasetnom municijom u više slučajeva su mogli da odnesu i više života, a dva slučaja su najkarakterističnija. Trojica mališana od po pet-šest godina pronašla su kasetnu bombu u dvorištu kuće pored Univerziteta, iznela je na ulicu i igrala se njome. Bacali su je jedan drugom kao loptu. Opet dva dečaka, ali sada u prigradskom naselju Medoševac.Pronašli su kasetnu bombu pored dečijeg igrališta i golim rukama, samo pretpostavljajući da je reč o nečem opasnom, odneli je i predali vojnicima.
Dugo u Nišu vlada nesigurnost i uz nju strah od kasetnih bombi. Iako je još avgusta 2005. godine u organizaciji međunarodnih fondova i humanitaraca započelo čišćenje terena, postoje otvorene sumnje da je grad bio, ali i ostao pravo malo „minsko polje“.
Nišlija Slađan Vučković, koji je nastradao od kasetne bombe na Kopaoniku prilikom rasčišćavanja terena 1999.godine, aktivni je zagovarač zabrane ovog oružja. Sladjan je zajedno sa svojom suprugom Dušicom BAN advokat u Srbiji, ili, kako on voli da kaže, aktivista za zabaranu kasetnih bombi.To je njegov način ali i način njegove porodice da nastavi sa borbom protiv ovih podmuklih ubica zarad dobrobiti nedužne dece u svetu, a posebno u Srbiji.
     – Pre tri godine stupila je na snagu Konvencija o zabrani kasetne municije koju je potpisalo 111 država, a koju Srbija, koja je aktivno učestvovala u izradi Konvencije i koja je najveća žrtva kasetne municije u Evropi i među najvećim žrtvama u svetu, do dana današnjeg nije ratifikovala –kaže Slađan Vučković. – Da situacija bude još paradoksalanija Srbija je jedina zemlja u regionu koja to nije učinila.Iz kog raloga, niko ne može da kaže.Ostaje nam samo da nagađamo.Posebno čudno zvuči ovaj podatak kada se ima u vidu da ratifikovanje Konvencije donosi niz prednosti zemlji koja to učini, a pre svega se radi o donacijama za kontaminaciju teritorija koje se nalaze pod kasetnim bombama koje još nisu uništine i opasnost su za civilno stanovništvo. U Srbiji je do sada očišćeno 17 miliona, a treba očistiti još 13 miliona kvadratnih metara od kasetne municije. Cena razminiravanja je od 0,85 do 1,2 evra po kvadratu. Donacije bi u tom slučaju jako značile.
Proces za zabranu ove vrste naoruženja počeo je 2007.godine u Oslu po planu Norveške vlade i poznat je kao Oslo proces, kaže Slađan Vučković.
     -Konvencija je zvanično usvojena i stupila je na snagu 1.avgusta 2010.godine.Dokumentom se zabranjuje zemljama koje su joj pristupile da proizvode, skladište, transportuju i upotrebljavaju kasetnu municiju.Državama se naleže i da očiste područja od ove municije ali za to dobijaju i donacije tako da je pomalo ironično kada naša zemlja  kaže da nema para za dekontaminaciju nekih područja, a sasvim lako može da ih dobije ratifikovanjem konvencije.Osim toga, konvencijom se reguliše i pomoć koju država pruža žrtvama kasetne municije.To je dovoljan spisak razloga da Srbija usvoji konvenciju, ali je u ovom trenutku aktivistima koji zagovaraju ovu ideju neophodna pomoć medija.Oni bi morali konstantno da se bave ovim problemom, a ne samo od slučaja do slučaja,najčešće kada neka zaostala kasetna bomba uzme još neki život – kaže Vučković.

Nastavak na Medijski istraživački centar...