Izvor: RTS, 22.Feb.2021, 23:22

Dobio je stan u nagradnoj igri, ali bivši pilot "miga-29" ima još neverovatnije priče

Jovica Nikolić u subotu je dobio stan u nagradnoj igri "Uzmi račun i pobedi". Na zidu u njegovom stanu primetili smo sliku "miga-29“ i ubrzo saznali da je bio komandant 127. lovačko-avijacijske eskadrile "Vitezovi", da je 1999. satima čekao da poleti u susret avionima NATO-a, ali da je sudbina htela drugačije. Za portal RTS-a priča o svom kolegi i heroju Milenku Pavloviću i priseća se lepih i teških trenutaka u blistavoj karijeri.
Jedanaest >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << miliona prema jedan, bila je šansa Jovice Nikolića da dobije stan u nagradnoj igri "Uzmi račun i pobedi". U izjavi, nakon što je dobio glavnu nagradu, Jovica je skromno rekao da je vojni pilot. Ali iza njegovih leđa videla se slika pilota sa kacigom i "miga-29". Na "dvadeset devetki" lete samo najbolji, što je bio znak da Jovica nije samo "običan" pilot, već da je iza njega sjajna letačka karijera.
Upečatljiva je bila i njegova izjava da je želeo automobil, i da je zato slao koverte. Zanimljivo – neko ko je leteo nadzvučnim brzinama želi automobil... Kako je rekao, njegov je već star i vreme mu je za zamenu. Živi u malom stanu sa ženom i ćerkom studentkinjom. Iako mu je po zaslugama i činu pripadao veći stan, nikada ga nije dobio.

Šta su iskrivili ljudi, ispravila je sudbina: dobio je stan, i to u Zemunu gde kaže da je proveo najlepše dane i za koji je njegova porodica vezana. 
Kada smo ga pozvali da se dogovorimo za intervju za portal RTS-a, na pitanje da li je on Jovica Nikolić, nekadašnji komandant 127. lovačko-avijacijske eskadrile "Vitezovi", ponosno je rekao: "Taj sam!"
Iz Pirota u Mostar, pa u susret oblacima Rođen je 1956. godine u Pirotu. Kako je rekao, želja za letenjem javila mu se na kraju osnovne škole. Oči su mu zasijale kada je ugledao konkurs za pilote. Njegovom bratu nije pošlo za rukom da se upiše u vojnu školu, pa je on rešio da okuša sreću.
"Prvi pregled bio je u Pirotu, drugi u Zemunu. Eto, od tada počinje moja veza sa Zemunom. I primljen sam u Mostar u gimnaziju", objasnio je Jovica.
Prvi let imao je u drugoj godini, na jedrilici u Nikšiću. Seća se instruktorke Olge Šoškić i datuma 19. 6. 1973. koji je sam tog dana istetovirao na ruci, u hotelu.
"Bilo je predivno. Vukao me je sportski avion, jedrilica je bila iza. Podigli smo se gore, otkačila se sajla i posle smo leteli, kružili iznad aerodroma", naveo je.

Zatim se Jovica školovao u Bitolju, Zadru, Puli, Podgorici. Po završetku vojne akademije proizveden je u čin potporučnika kao pilot podzvučne bobene avijacije. Tada su bili potrebni piloti za "migove-21", a Jovica je do tada imao iskustva samo sa "galebom" i "jastrebom".
Prošao je provere i preglede i stigao je u Batajnicu, prvo na teorijsku obuku, a zatim je počeo da leti na, do tada, najboljem avionu koji je bio sastavu Ratnog vazduhoplovstva Jugoslavije. Osećaj opisuje kao poseban.
"Bio sam već iskusan pilot. Ali ogromna je razlika u brzinama, u sletanju, poletanju. "Galeb" sleće sporije od 200 kilometara na čas. Ovo sleće sa 300. A bio sam dobar. Dobio sam i neke nagrade, redovno sam napredovao po činovima", istakao je Jovica.
"MiG-29" kao potpuno novo iskustvo Godine 1987. Jugoslavija je bila prva država u Evropi koja je nabavila "migove-29". Svi uspesi tokom prethodne karijere kandidovali su i Jovicu da otpočne preobuku za tip aviona koji je i danas u sastavu ratnog vazduhoplovstva Srbije. Leteći na njemu Jovica će doživeti krunu pilotske karijere, ali i najteže dane.
Seća se kada su avioni sleteli na aerodrom u Batajnici.

"Mi smo svi došli i gledamo. Razlika je ogromna u odnosu na 'MiG-21'. Bio je viši, imao je velika krila, dva repa...", opisuje svoje prvi susret sa moćnom letelicom.
Preobuku je završio 1988. godine, a letenje na "dvadeset devetki" opisuje kao uživanje i potpuno novo iskustvo.
"'MiG-21' je možda među najtežim avionima za letenje. Pogotovo za sletanje. Ne dozvoljava nikakva odstupanja i greške. On je raketa. Bez motora pada kao kamen. A 'MiG-29' je sasvim drugačiji. Ima krila, dva motora. Mnogo veća opterećenja trpi. Mnogo bolje letne karakteristike ima", priča nam.
Dolazak na čelo "Vitezova"Novi avioni su tada ušli u sastav 127. lovačko-avijacijske eskadrile, a Jovica je imao tu čast da bude njen komandant od 1993. do 1996. godine. Zanimljivo je da je u tom periodu eskadrila dobila čuveni naziv "Vitezovi".

Jovica se seća da je poznati znak eskadrile, orla sa mačem i šlemom napravio pilot, koji je bio i slikar – Predrag Milutinović i to u saradnji sa komandom vazduhoplovstva. Milutinović je poznat kao jedan od heroja koji su 1999. godine poleteli tokom bombardovanja. Izbegao je nekoliko NATO aviona, ali je na kraju njegov "MiG-29" pogođen i Milutinović se katapultirao.
Jovica Nikolić je kao komandant eskadrile 1994. godine zaslužio i najviše letačko priznanje – zlatni letački znak, koji mi je dodelio tadašnji komandant vazduhoplovstva general Ljubiša Veličković.
Međutim, pre dodele, Jovica je doživeo mali incident. Jednom prilikom su tehničari, prilikom uguravanja aviona u kaponir, zakačili krilo "miga-29". General je kritikovao Jovicu, ali mu je ipak uskoro dodelio priznanje.

Jovica se seća i jednog upečatljivog leta sa čuvenim pilotom Iljom Arizanovim, koji je oboren 1999. godine iznad Drenice i koji je dva dana i dve noći prolazio kroz područja koja kontrolišu OVK, do aerodroma u Prištini.
"Ja sam kao nastavnik sedeo iza, on je bio u prednjoj kabini. Nisam zahtevao da me oslovljavaju sa 'gospodine majore', mi smo svi bili drugari. Kaže on meni – Joco, uključila se signalizacija 'požar desnog motora'. Ja mu kažem – Iljo, znaš postupak, gasi motor. On kaže – znam, ali gde da gasimo. Ipak ga je ugasio i sleteli smo", priča Jovica.
Dodaje kako slobodno može da se isključi jedan motor, i da je bio probni pilot, te je tokom letova naizmenično gasio jedan pa drugi motor.
Povratak na Batajnicu i ratna 1999. godinaU periodu kada je bio komandant eskadrile, njegov zamenik je bio čuveni Milenko Pavlović, koji ga je i nasledio na tom mestu.
Jovica je tada jedno vreme proveo u generalštabnoj školi i u korpusu na Banjici. Ali kada je bombardovanje SRJ bilo izvesno, vraćen je na Batajnicu. Tada je Milenko Pavlović već postao komandant puka, a ovoga puta Jovica je bio njegov pomoćnik.

Pred sam početak napada, Jovica je izvršio jedan probni let, tokom kojeg mu je, kako je istakao, sve bilo jasno.
"Avion je izašao iz radionice. Sve sam proverio kad je reč o motorima. I sletim, treba da potpišem knjižicu. Kažem tehničarima da je sve u redu, ali da radar nisam proverio jer nisam imao zahvat. Nigde nije bilo aviona u okolini. Mi kad radimo probni let, uvek nađemo neki civilni avion ili nešto u okolini, ali nigde ničega nije bilo. A to je bio 24. mart 1999. godine, negde u četiri popodne, pre bombardovanja", naveo je Jovica.
Ističe da je to bila najteža godina u njegovoj karijeri.
"Ja sam možda i najviše presedeo u 'broju jedan'. Šta je 'broj jedan'? Sediš u avionu i čekaš da ti komanduju da poletiš. Garantovano najviše, pošto sam bio pomoćnik komandanta za letačke poslove. Presedeo sam. Ali eto, nisam imao sreće da poletim, ili sam imao sreće pa nisam poleteo", rekao je Jovica u osvrtu na mesece u kojima je su trajali vazdušni napadi na SRJ.
Naravno da su najteži trenuci za jedinicu bili gubici ljudskih života. Prvo je nastradao pilot Zoran Radosavljević, koji je u paru sa Slobodanom Perićem poleteo u pravcu BiH.
"Kada je Zoran poginuo, ja sam bio na komandnom mestu. On se tada nije javljao. Slobodana Perića sam čuo i komandovao sam mu da iskoči iz aviona. A Zorana su potrefili tako da nije imao šanse", seća se Jovica.
Neradan dan i pogibija Milenka Pavlovića Herojski je 4. maja 1999. godine poginuo i komandant Milenko Pavlović, koji je, kada je stigla naredba, izbacio mlađeg kolegu iz kabine i sam poleteo u jato NATO aviona. Jovica se seća da je baš tog dana uzeo slobodan dan.
"I tako ja odem kući. Vraćam se u stan, komšija mi kaže da je Paja poginuo... Da je bilo drugačije, možda bih i ja bio u toj situaciji. Tako je ispalo samo jer je ponedeljak bio neradni dan", kaže Jovica i dodaje: "Toliko su ga pritiskali. Raketaši su oborili jedan avion, mi još ništa nismo napravili. On je s nama sedeo u 'broju jedan', mi smo čekali. Toliko su ga pritiskali da je on rekao – kad bude prvo poletanje, ja moram da idem".

Jovica opisuje i period kada je čekao u avionu, da vidi da li će da poleti. Kaže da se dešavalo da čeka i po dva sata. Na pitanje da li se plašio, ističe da je svako normalan imao neki strah, ali da niko od pilota koji su leteli nije imao nikakvu dilemu: "Čekaš da poletiš, pa dža ili bu".
Seća se i svakodnevnih kontakata sa porodicom, kojoj je javljao da je sve u redu. Jovičina žena Nevenka je ispričala kako joj se jednom prilikom nije javljao i koliko je brinula. To je bilo kada je poginuo general Ljubiša Veličković, koji je pogođen projektilom prilikom obilaska položaja raketnih baterija PVO u selu Omoljici.
Kaže da joj se taj dan Jovica javio kasnije nego uobičajeno i da se seća neizvesnosti.
Kako je "MiG-29" vučen po Ibarskoj magistrali Tačno u to vreme Jovica je bio u Kraljevu, gde je sleteo major Bora Zoraja posle dugog leta, iako mu je nekoliko uređaja na avionu otkazalo. Taj "MiG-29" je ostao u Kraljevu, ali je prema Jovičinim rečima tamo sve bilo razoreno i avion je stalno morao da se premešta. Imali su samo mali traktor koji ga je vukao.
Premeštanje je bilo nezgodno, a jednom prilikom je točak propao u meku zemlju i krilo se nakrivilo i to sa prikačenim raketama.

"Zvao sam komandanta aerodroma, dali su mi neku dizalicu. Narod se okupio, jer su okolo bile kuće. Kad su počeli iznad nas da kruže avioni, svi se razbežali, ostali ja i tehničari da osiguramo avion. Sutradan smo ga izvukli na Ibarsku magistralu", opisao je Jovica.
Navodi i da "mig 29" nije mogao da prođe kroz kapiju aerodroma, pa su majstori morali da iseku ogradu, zbog čega se, kaže komandant aerodroma i ljutio.
"Mi smo na svakih pola sata morali da pomeramo taj avion, milicija je u ratnom stanju potčinjena vojsci. Zvao sam da zatvore magistralu od Lađevaca do Mrčajevaca. Svakih pola sata samo ga pomerali po magistrali bez paljenja, jer bi na asfaltu ostajali tragovi, samo ga je traktor vukao. Posle su popravili stazu, i uspeli su da avion vrate na Batajnicu", rekao je.
Pogled ostao uperen u neboJunacima koji su poletali 1999. godine u odbranu zemlje oprema na avionima je često otkazivala i oni realno nisu imali nikakve šanse protiv brojčano nadmoćnijeg neprijatelja.
"Dešavalo se da na zemlji sve bude u redu, a radari otkažu kada bi poleteli. Nismo imali pravo održavanje. Avioni su bili u letnom stanju, ali ne baš u borbenom. Ali ne bi mnogo pomoglo ni da su ispravni radari bili. Sa našim avionima morali smo da priđemo mnogo bliže da bismo lansirali rakete. A oni nas gađaju sa 60-80 kilometara", naveo je Jovica.
Živo je sećanje i na poslednji let na "migu-29". To je bio kratki let sa Abdulom Emetijem. Jedini dvosed koji je preostao posle rata prebacili su na remont iz Batajnice u Surčin.

Jovica Nikolić je u penziju otišao kao pukovnik, 2003. godine. Od tada najviše vremena provodi u vikendici u Grockoj. Bavi se voćarstvom i peče rakiju.
Kaže da mu je u početku nedostajalo letenje. Sada uživa kad vidi "migove" kako preleću i pripremaju se za vojne vežbe i mitinge. Za ove koji su danas u sastavu Vojske Srbije kaže da su modernizovani i da imaju bolje naoružanje.
Kada pređe sa suprugom i ćerkom u Zemun, i tada će mu pogled biti uperen ka oblacima, jer piloti uvek ostaju zagledani u nebo.

Nastavak na RTS...