Izvor: Kurir, 16.Jul.2011, 09:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BASTILJA
Postupajući po zahtevu čitalaca, ovom prilikom osvrnuću se na rušenje zgrade RTS u bombardovanju 1999. Ta egzekucija nevinih radnika u zgradi u kojoj su radili predstavlja zločin protiv civilnog stanovništva, za koji bi Klintona, Olbrajtovu, Tonija Blera i Džejmija Šeja trebalo osuditi na višegodišnju robiju, i to u jednom od srpskih zatvora. Ah, da, pa to se već desilo, ali osuđenici su posle petooktobarskih promena ekspresno rehabilitovani.
Isama Karla del Ponte je u ispovesti >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << o svojim haškim avanturama napisala da je tužilaštvo bilo unapred upozoreno da se protiv vođa NATO nemaju sprovoditi bilo kakvi istražni postupci u vezi s bombardovanjem bilo kakvih civila, jer to je pobednički sud, prema tome, šta ima da se pokreću istrage protiv pobednika.
Dakle, što se tiče stranog faktora, izduvali smo za faktor pravde. Zato nam je ostao domaći faktor, to jest Milanovići, Komrakovi i Miloševići, koji su znali da će zgrada RTS leteti u vazduh, pa su, bez obzira na to, pustili celu jednu smenu RTS u smrt. I oni su zaslužili višegodišnje robije, ali neki od njih su trenutno zauzeti svojom smrću, drugi se baškare u kilavim stogodišnjim procesima koji se protiv njih vode, a protiv trećih nikakvi proces nisu ni pokrenuti.
Nikakva „pravda”, a pogotovu ovako spora i sumnjiva kakva je kod nas, ne može vratiti film unazad i reći poginulima da te večeri ostanu kod kuće, ili makar da se evakuišu na vreme. Ostao je samo spomenik pored rupe gde je nekad stajala stara zgrada RTS, da nas podseća na to ko su bile prave žrtve Miloševićevih budalastih odluka. Kao i obično, narod kojim je upravljao. Što se tiče NATO, njegova žrtva bio je i tada, a i danas, ceo svet.
Na kraju je uveden i harač, koji je svaki građanin, lukavo - preko računa za struju, dužan svakoga meseca platiti istom tom RTS kako bi poslednji Miloševićev mutant nastavio svoj mutantski život sačinjen iz arhivskih emisija, utakmica raznih reprezentacija, „Žikine šarenice” i TV dnevnika čija nas špica podseća na „stara dobra vremena”.
Kao i u slučaju ostalih srpskih servisa, za RTS važi pravilo „drži vodu dok majstori odu”, a žrtve koje su pale radeći svoj posao na istom tom mestu nisu iskorišćene kao podstrek da se od RTS konačno napravi nešto valjano, već se agonija nastavila u nedogled, sa, pre svega, kozmetičkim izmenama.
Zaključak: Možda ipak taj ceo kompleks treba spaliti, pa na njegovom pepelu sagraditi neki novi servis, ovog puta onaj koji će servisirati. I, dan pre paljenja, upozoriti zaposlene da napuste objekat.
