Izvor: Politika, 11.Mar.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slučaj pismenog generala
Perišić se vratio u Srbiju, koja jedva da je primetila da je stigao
Iz Haga se vladinim avionom vratio Momčilo Perišić. Tribunal je presudio da je čovek nedužan, nije počinio zločine niti mogao da ima uticaj na njih, niti na one koji su ih činili.
Dobro je što se general, posle šest godina zatvorskih muka i svakojakih trauma, konačno vratio među svoje. Naravno da ne može >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << biti analogije s povratkom Gotovine i Markača u Hrvatsku. Tamo se još neguje snažan, estradni patriotizam, domoljublje kao prilično neukusno populističko veselje. Tome su podlegli svi tamošnji politički lideri, sve javne zvezde, pučanstvo i mediji.
General Perišić se vratio u Srbiju, koja jedva da je primetila da je stigao. Bez dočeka, bez parola. Bez prigodnih govora u slavu pravde koja može biti spora ali ponekad dođe. Nije bilo ni veterana koji su služili „pod Perišićem”. Nisu se oglasili. Vlast nije proglasila pobedu Srbije nad nepravdom. U konkurenciji s mlekom, to je bio dnevni događaj drugog reda. Mediji su ovlašno i odmereno ispratili generalovu nevinost, za iole pristojan publicitet postarao se on lično.
Uostalom, Perišić je imao prilično burnu biografiju: meteorski vojnički uspon, nejasan pad, protivrečnu političku karijeru, neokončanu špijunsku aferu, robijanje i slobodu.
Svaka etapa razvojnog puta M.P. zahteva poseban pristup. Kovitlanje u karijeri počelo je raspadom države kojoj izgleda nije bilo spasa. Bivši komunistički lideri postali su nacionalističke vođe, mnogi su prednjačili u militarizmu pred generalima.
Da li je Perišić zaista hteo da sačuva vojsku i državu? Možda i jeste, ali koju? Više puta je govorio da u miru nikada ne bi postao načelnik Generalštaba. A to znači da ga je zastrašujući haos građanskog rata izbacio na sam vojnički tron. Ne verujem da se u tome snašao najbolje što je mogao. Ili, naprosto, on nije mogao ni umeo bolje. I zbog toga je nedužan. Država čiju je vojsku vodio nije imala valjane planove rata niti mira, nije imala izlaza iz kriza koje je sama proizvodila. Pokazalo se da nije imala nikakvu budućnost.
U takvom vojnopolitičkom ambijentu, Perišić je lutao na nejasnoj granici između naredbi militantnog autoritarnog vođe i romantičarske mesijanske zablude o narodu koji je željan ratnih pobeda.
Navodno je u jednom času, kad više nije mogao da podnese nelogičnost vođinih ratnih projekcija, pružio otpor i bio smenjen. Moguće je. Mada je Milošević najčešće smenjivao bez vidnog razloga i bez otpora.
Njegov izlet u politiku bio je velika avantura, pokušaj da se premosti nesklad između skromnih moći i krupnih ambicija. Sa ostacima vojničke harizme ipak postaje potpredsednik u vladi Zorana Đinđića. Na leđima generala slomila su se koplja i mitovi o službama i špijunima. Služba je uhapsila Momčila, potpredsednika jedne demokratske vlade.
Mislim da je taj slučaj ipak doveo do kakvog-takvog uljuđivanja i nestajanja zloglasnih manira raznolikih političkih policija. Uveren sam, dakle, kako Perišić u tom „skandalu KOS-a”, nije počinio ništa ozbiljno. Nije mogao da otkrije bilo šta od onoga što Nejbor (lice na neodržanoj večeri u motelu „Šarić”) već nije znao. Bio je to loš balkanski špijunski folklor, sa još gorim glumcima, pokušaj nekih političkih lidera da svoju opčinjenost tajnom moći dožive kao realnu akciju.
Perišiću se može zameriti što je kao čovek kome je strategija znana veština, pristao na ulogu naivne žrtve, ili tu ulogu naprosto nije bio u stanju da vidi.
Ma kako čudno zvučalo, za njega je odlazak u Hag bio neka vrsta spasa i katarze od teške špijunske hipoteke. Ionako je Srbija bila podeljena na rodoljube i izdajnike, pa je vrednosni sud estradne javnosti bio prilično poremećen slučajem Perišić. Nije se „primio” pokušaj plebiscitarne osude generala za navodnu izdaju. Valjale su se po Srbiji teške reči i zlokobne pretnje, ali ipak je taj deo afere okončan relativno mirno i uljudno.
General tvrdi da je voljan da izađe pred domaći sud i dokaže svoju nevinost u motelskom skandalu. Mislimo, ipak, da tu bizarnu stvar valja odbaciti, i čuvati u nekoj arhivi, kao (poslednji?) dokaz pobune vojne službe protiv civilnih vlasti.
Na aerodromskoj pres-konferenciji general ipak nije odoleo da održi prigodnu pristupnu besedu. Probao je da poistoveti sebe sa otadžbinom, navodno je branio nju kad i sebe. Lozinka njegovog govora krajnje je bajkovita. Perišić je, navodno, na sudu dokazao šta sve može „uporan i pismen general”. Da odbrani Srbiju i njenu čast od optužbi koje su se prelamale preko njega. Kako inače drugačije razumeti taj nepotrebni povratak u prošlost. Ekspresija o sopstvenoj pismenosti, (pameti, valjda!?) ma kakva ona bila, neukusna je.
Konačno, Perišić se više neće vraćati u politiku. Ali, ponudio se da pomogne državi i vojsci.
Vojska ćuti, a nešto ne verujem da Diković ište takvog savetnika. A ni Vučić se još nije oglasio.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 11.03.2013.
