Izvor: Politika, 09.Jan.2011, 23:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Udvorička rapsodija
Ako nam je do optimizma, na toj oranici Dinkić je najviše posejao
Jedne večeri, pre nekoliko godina, gledao sam Dinkića u „Monetarnom udaru“. Svirao je gitaru, a možda i pevao. Njegove su veze sa muzikom čvrste i danas kao i pre, dok je pisao kapitalno delo „Ekonomija destrukcije“. Mnoge mu pevačke zvezde dolaze na noge, više se i ne broji koliko je diskova potpisao čovek koji je jedno vreme parafirao i papirne srpske novčanice.
Ma šta mislili o njemu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Mlađan Dinkić je ikona srpske politike, onaj bez koga je teško zamisliti bilo kakav rasplet, a posebno kombinacije iz kojih se niko nije ispetljao kako valja. On je godinama neophodni začin političke estrade, bez koje je srpska politika skoro sterilna, i biber politike kao veštine nemogućeg. Uz sve to, Dinkić je proizvod sopstvene revolucije i tvorac virtualnog pokreta koji postaje stvaran samo pri formiranju ili rasturanju vlada. Postao je presudan kamičak na koalicionim kantarima, mnogo pre Ivice Dačića.
Dok se Dačić teškom mukom oslobađao svog počivšeg idola, oprezno hodajući u trouglu Milošević-Koštunica-Tadić kao po minskom polju, Mlađan se otresao Labusa pomogavši mu da se ovaj strmoglavi svojom voljom. Tada je postao lider sopstvene vizije, koja je redovno bila toliko stvarnija koliko je više ličila na iluziju.
Na tom nivou poređenja bi mogla da prestanu, osim pri pokušaju da se obrazloži fenomen mogućih prodora u sam vrh srpske politike nemogućom šojićevskom računicom.
Svoju karijeru, Dinkić je vodio skoro savršeno, bežeći tačno na vreme, možda i u poslednji čas, pred opasnim odronima. Trudio se da u svakom javnom nastupu bude potpuno uverljiv: izlazio je da objasni neke afere i skandale veka, teške krađe narodnih para, pojavu novih, autentičnih tipova mafija.
Šta se događalo posle toga? Izgleda kao da mafije to nisu primećivale pa su preživele Dinkićevu pravedničku odlučnost, a bogami pojavile su se i nove. U međuvremenu se sočno posvađao sa Đelićem kod Bojane Lekić, uspevši da iz Bože izvuče najviši svađalački falset. Pri tom, Dinkić je ostao hladan kao glečer i nastavio da provocira Božidara do granica nervnog sloma.
Zašto je ova epizoda važna? Možda samo zbog emocija u politici, ili političkih emocija, ako se o takvoj sintagmi uopšte može govoriti. Pokazalo se da ih Dinkić ima u minornim količinama, ili ih savršeno kontroliše, ili ih uopšte nema. Osim kad se zalagao za novi inkvizicijski zakon o medijima! Pored toga što je ukazivao na razne mafijaške sindikate, pozivao novinare na kafu u svoj skromni dom, nudeći napitak u „rasparnim” šoljama (skromno se živi, toliko se imalo), Dinkić je voleo da obećava. I to je politika, jasno je samo po sebi, jer da nije obećanja, mnogi razdragani ljudi iz parlamentarne vlasti danas bi ležali na kolovozu u Nemanjinoj, tražeći od Cvetkovića plate ili bar topli obrok.
Dinkić sigurno ne bi. Pisao bi, ako ništa drugo nastavak „Ekonomije destrukcije”, procesa na kome je uzleteo a onda postao i njegov deo. Ovde nema dovoljno mesta za sva obećanja koje je svome narodu dao Mlađan Dinkić. Kaže se, pa se zaboravi, samo magarac nikada ne menja svoj stav.
Pred krizom i navalom stvarnosti, Dinkić je priznao da su se neka njegova čvrsta uverenja pretvorila u zablude, ali on se ničega nije odrekao: ni principa, ni iluzija. Pred Novu godinu politički lideri nisu imali šta da obećaju narodu, i tako su ispali pošteni pred totalno raslojenim biračkim telom: „Rekli smo vam da neće biti lako, i održali smo obećanje!“. Možda je to prvi put da nam niko nije obećao srećnu budućnost, ali i da je od svih nas tražio više vere, nade i optimizma. Čak malo, ili mnogo strpljenja.
Ali, gladna Srbija može da ima sve, osim vremena. Ljudi umiru od siromaštva, gladi i hladnoće, na jugu Srbije manjak hrane opasno preti lekovitom optimizmu. Videli smo porodice koje nemaju ni za jedan obrok nedeljno. I kad to pokaže moćna televizija, začas na mesto očaja odu ministri, koji se trijumfalno slikaju kako spasavaju gladnu dečicu u zadnji čas!
Šta je sa onima koje niko nije slikao?
Ako nam je već do optimizma, na toj oranici Dinkić je najviše posejao. Njegova bajka o 1000 evra za akcije, već je postala mitska ilustracija masne političke laži. Narod bi to u svojoj nemoći možda i zaboravio, da Dinkić nije objasnio svoje motive: Rekao je to što ovde piše, kako bi obezbedio pobedu Tadiću!
Svoju je delotvornu obmanu Dinkić objasnio kao i sve drugo: ne pokazujući osećanja. Tadić je sa svoje strane taj ulagivački ogled odbacio kao kapitalnu nesuvislost.
U svetu, ptice masavno padaju sa neba. Naše svrake, gavranovi i vrapci još se dobro drže. Dinkić sprema nove materijale: nešto za vladu, nešto za Kebu, nešto za Seku. A ni Ekrem Jevrić nije sasvim bez dara.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 10.01.2011
