Izvor: B92, 28.Jul.2013, 15:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Simpo - Kraj mita o "južnom motoru"
Beograd -- Poreski dug od skoro šest milijardi dinara samo je vrh ledenog brega, piše Novi magazin.
Ono što se ne vidi je agonija fabrike nameštaja koja se autistično ponaša u vreme krize, zahvaljujući pomoći države koja se meri bačenim desetinama miliona evra. Kako je smišljena prevara o privatizaciji da bi se izbegle poreske obaveze
Ako Simpo ne može da izmiri poreski dug od 5,7 milijardi dinara, država će preuzeti deo vlasništva te kompanije.
Ovom >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << izjavom ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić razbio je u paramparčad godinama stvaranu iluziju zvanu „Švajcarska na jugu Srbije“ koju je pre nešto više od dve decenije „projektovao“ Dragomir Tomić, prvo generalni direktor, a posle predsednik ove kompanije koja je danas najveći poreski dužnik u državi.
Simpo se tako od „branika otadžbine“ i „motora razvoja ovog regiona“ (kako su mu tepali bivši i sadašnji predsednici, premijeri i ministri) definitivno našao jednom nogom na rubu poslovne provalije, a drugom na kori od banane. Dinkić je, ispalo je tako, prvi državni zvaničnik koji je radnicima Simpa u lice sasuo gorku istinu - da nema više skrivanja, života na državnoj sisi, nego da će država „transparentno“ postati gazda fabrike nameštaja.
Višak zaposlenih, zastoj u proizvodnji, neizmirene obaveze prema državi, poslovnim bankama, Fondu za razvoj, zaposlenima i dobavljačima - realnost je s kojom se suočava nekada moćna fabrika nameštaja i pored Tomićevih najava da je spremna „realizacija plana decenijskog razvoja Kompanije“.
Ministar Dinkić vratio je, obraćanjem javnosti, Simpo i čitavu južnu Srbiju u realnost pričom o „nultoj toleranciji“ za poreske dužnike.
„Kompanija Simpo će, kao najveći poreski dužnik među aktivnim preduzećima u Srbiji, morati ili da plati dug, što je malo verovatno, ili će taj dug biti pretvoren u državno vlasništvo nad kompanijom“ – rekao je Dinkić novinarima u Vladi Srbije.
Prema njegovim rečima realnija je opcija da se poreski dug Simpa pretvori u vlasništvo države i da ta kompanija nastavi da radi kao većinski državna. Dinkić je rekao da državu ne zanima da zadrži Simpo u svom vlasništvu, već da za tu kompaniju nađe strateškog partnera ili će, ako to ne žele, otići u bankrot. Prema njegovim rečima, 2010. godine prethodna vlada je donela odluku da Simpo stavi u posebnu kategoriju preduzeća kojima se neće naplaćivati porez dok su u procesu privatizacije. U pitanju je, međutim, bila mala (ili možda velika) prevara jer Simpo jeste privatna kompanija u kojoj je država manjinski partner. Pa po tom osnovu i Simpo mora da plaća porez, smatra ministar finansija.
Država, preko raznih svojih institucija, ima 28,8 odsto udela u vlasničkoj strukturi Simpa, a ostali deo vlasništva pripada fizičkim licima i privatnim investicionim fondovima. U Ministarstvu finansija i privrede nisu mogli da kažu koliki bi udeo država mogla da dobije za pet milijardi dinara poreskog duga, ali ako je suditi prema podacima sa Beogradske berze, Simpo bi i posle konverzije dugovanja u akcije ostao državni dužnik. Naime, nešto više od milion akcija koje je Simpo emitovao 2004. godine na Beogradskoj berzi trenutno vredi 106 miliona dinara (100 dinara po akciji na dan 23. jul 2013, a emitovano je 1.059.700 akcija), što je manje od milion evra.
Privreda Vranja već ima iskustvo s modelom sličnim onom koje se sprema za Simpo. Država je 2004. godine na ime konverzije dugovanja preuzela 65 odsto vlasništva nad Pamučnim kombinatom Jumko (jednom od najvećih tekstilnih kompanija u bivšoj Jugoslaviji). Od 10.000 radnika u 2002. godini, Jumko sada posluje na ivici štrajka kojim 1.800 zaposlenih stalno prete nezadovoljni neredovnim minimalcima i uslovima rada. Ova kompanija posluje sa zastarelom tehnologijom, blokiranim računima i izdržava se isključivo od ranije ugovorenih poslova sa Vojskom Srbije i nekoliko velikih državnih preduzeća.
Menadžment Simpa se, i u novim okolnostima i po običaju, ponaša autistično. U prošlonedeljnom saopštenju kompanije, posle demagoškog podsećanja „na dinamičan razvoj od stolarske radionice do fabrike nameštaja svetskog renomea“, piše da dug postoji, ali da ni u kom slučaju nije pet milijardi, te da „kompanija redovno izmiruje obaveze po osnovu PDV-a i carina, što je na mesečnom između 40 dо 50 miliona dinara.
Obezbeđena je i zdravstvena zaštita zaposlenih, a plaćaju sе i izuzetno visoke kamate i drugi troškovi finansiranja kredita“. U novembru prošle godine, piše dalje u saopštenju, Simpo je Vladi Srbije predao program strategije rada i razvoja u narednih deset godina, koji je pozitivno ocenjen. Realizacijom tog projekta Simpo će biti u mogućnosti da ostvari ciljeve i konsoliduje poslovanje. U kompaniji očekuju izdavanje garancija države, kako je urađeno i za druge firme, jer je to uslov daljeg uspešnog razvoja Simpa, stoji na kraju saopštenja za javnost. “Očekujemo poziv iz Ministarstva finansija i privrede kao odgovor za rešavanje problema. Mi smo sami izmirivali dugove do početka 2011. godine, a svojim zaposlenima i dalje redovno uplaćujemo zdravstveno osiguranje”, rekao je generalni direktor Simpa Slađan Disić.
Sudeći, međutim, prema najavama iz Beograda, državi ne pada na pamet da dalje toleriše Simpo i u njega upumpava novac. Čak se spominje da su Tomićevi dani na čelu kompanije, posle četiri i po decenije, odbrojani. Poslednja mogućnost da nešto svežih para uđe u Simpo otpala je odbijanjem države da Kompaniji odobri ranije obećanih 30 miliona evra iz evropskih fondova.
Čini se da se konačno i vlast u Nemanjinoj 11 setila da bi to bilo sipanje u bure bez dna. Prema podacima do kojih smo došli od izvora bliskih vrhu Kompanije, republičkom Fondu za razvoj Simpo duguje 451 milion dinara dugoročnih kredita u evrima, 668 miliona u dinarima i dugoročni kredit od 6,15 miliona evra. Sve ukupno - oko 17 miliona evra.
Po osnovu javnih prihoda (ne računajući poreski dug od pet milijardi dinara ili 44 miliona evra), dug Ministarstvu finansija iznosi 536 miliona dinara i još 752 miliona za velike poreske obveznike. Ukupno - 12 miliona evra. Tu su i dugovanja prema poslovnim bankama za kredite – ukupno 42 miliona evra (prema saznanjima do kojih smo došli, ali koje je gotovo nemoguće proveriti). Treba podsetiti da je Simpu svojevremeno otpisan dug od 100 miliona evra prema četiri banke ugašene posle 5. oktobra 2000. godine, ali i na odluku Vlade Srbije iz februara 2010. da se Kompaniji otpišu dugovanja prema državi od 2004. godine do momenta prodaje u iznosu od oko 80 miliona evra, uz klauzulu da do tada nema poreske i druge obaveze.
Sve u svemu, trenutni dugovi iznose oko 120 miliona evra, bez 80 miliona koje je otpisala država (a plaćaju ih poreski obveznici) i 100 miliona evra duga ugašenim bankama. I sve to u trenutku kad Kompanija na Beogradskoj berzi vredi nešto ispod milion evra.
Uz sve te finansijske probleme mnogi pogoni u Simpu ne rade, magacini su puni zaliha jer prodaja ide teško, a od investitora koji bi kupili kompaniju i u nju upumpali sveže pare nema ništa.
Još jedan od mitova koji se šire o Simpu - da kompanija zapošljava pet, sedam ili deset hiljada radnika - stvoren je 90-ih godina prošlog veka kad i „legenda“ o „Švajcarskoj na jugu Srbije“. Prava istina je, prema našim podacima, da Kompanija nikada nije imala više od 5.000 radnika, uključujući sve njene firme, delove i porodične fabrike i da ogromnu većinu zaposlenih čini režijsko osoblje.
Danas, prema podacima objavljenim na sajtu Beogradske berze, Simpo (računajući sve njegove fabrike) ima 4.754 zaposlena radnika. Međutim, prema rečima našeg sagovornika bliskog menadžmentu, slika ni izbliza nije tako idilična: „Ako se od toga oduzmu ŠIK Kopaonik Kuršumlija (563 radnika), Simak u Makedoniji (82) , ŠIK Bosna (28), Podgorica (44) i ostala izmišljena predstavništva (ukupno 23 radnika), kao i fiktivnih 139 radnika Dunje (fabrika čokolade Simka) i 164 Kondive (gde nema više od 40 radnika), realno se može pričati o ukupno 3.700 radnika“.
Ili obrnuto, u fabrikama i pogonima koji rade i stvaraju dohodak radi najviše 2.350 ljudi (Tapetarija 520, Nameštaj 427, Enterijer 51, Dušeci u Bujanovcu 450, Zubin Potok 89, Gestela Preševo 126, Surdulica 122, Simpen 65, Štofara 207, Krevetići Radovnica 140 i još možda 150 ostalih). Ostatak (2.400 radnika) čini administracija, pa je odnos proizvodnja – administracija u najboljem slučaju 1:1.
