Izvor: Press, 26.Jun.2010, 23:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koga još treba da proteramo?
Izjava ministra ekonomije Mlađana Dinkića da bi nemačkoj medijskog grupi VAC trebalo zabraniti da se ikada vrati na tržište Srbije, a na osnovu sumnje da je na zakulisan način pokušala da preuzme „Večernje novosti", ponovo je pokrenula pitanje uspešnosti privatizacije naših firmi
Bez obzira na to ko je u ovom slučaju u pravu, sama izjava nameće pitanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << kome bi sve u sada trebalo pokazati vrata.
A takvih je i previše, ako se sudi po stanju domaće privrede. Iako su pojedini ekonomisti i državni zvaničnici, pre svega oni koji su sami učestvovali u postupku privatizacije, uporno ponavljali da se postupak tranzicije u Srbiji uspešno privodi kraju, njeni efekti često su katastrofalni! Od privatizacije smo očekivali pokretanje proizvodnje, stvaranje efikasnog tržišta, ekonomski razvoj i povećanje radnih mesta, a dobili smo ogromnu nezaposlenost i česte štrajkove.
Da posao nije obavljen valjano potvrđuje i činjenica da je Agencija za privatizaciju, prema rečima Dušana Belanovića iz te agencije, u međuvremenu raskinula čak 550 ugovora o kupovini preduzeća, a kakvi su rezultati pri tome ostvareni ilustruje primer Leskovca, gde je prodajom društvenih firmi država profitirala 20 miliona evra, ali je istovremeno 17.000 ljudi ostalo bez posla. Kada ovaj broj pomnožite sa 5.000 evra, koliko po metodologiji Nacionalne službe za zapošljavanje vredi jedno radno mesto, lako je izračunati da je gubitak samo po tom osnovu 85 miliona evra!
Kada bi se pravila lista najgorih privatizacija u Srbiji, konkurencija bi bila žestoka. Među njima bi bili i kraljevački „Magnohrom", užička „Raketa", zrenjaninska „Jugoremedija", hemijska industrija „Župa", mesna industrija „Vek"... Pojedine od njih, nekada uspešne i priznate, spasene su stečaja tek nakon hitne intervencije države, ali nijedna od njih nije uspela da se vrati na staru poziciju. Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privatizaciju, tvrdio je da je većina ovih firmi propala i pre prodaje, odnosno da su živele uz pomoć subvencija države što „nije moglo da traje u nedogled". Primer koji to opovrgava je „Raketa" iz Užica, koja je pre prodaje kraljevačkom biznismenu Milošu Radenkoviću imala ime, monopol u gradskom i prigradskom prevozu, autobuse i brojne objekte. Pet godina kasnije ostalo je sa minimalnim brojem vozila, desetak radnika i ogromnim dugom, koji je krajem 2008. preuzeo novi vlasnik, Saobraćajno preduzeće „Libertas".
Čak i kada bi se ispunile formalne odredbe kupoprodajnog ugovora, to istovremeno ne bi značilo da je privatizacija uspešno izvedena. Primer za to su beogradski bioskopi, čiji je novi vlasnik ispunio obavezu da zaposlenima ponudi stimulativne otpremnine. Radnici su to prihvatili, vlasnik je ispunio obavezu, a bioskopi više ne rade. Slično je i sa novim vlasnicima hotela, koji bi često platili traženu sumu, da bi ih kasnije pretvarali u poslovni prostor ili bi im davali potpuno drugu namenu.
- Generalno, imali smo jedan pogrešan model privatizacije koji je bio i visoko korumpiran - tvrdi Branko Pavlović, bivši direktor Agencije za privatizaciju. - Činjenica je da je to isključivo naš problem i da ne bismo smeli, ni po koju cenu, da sada u to uvlačimo i potencijalne investitore. U ovom trenutku nam je najmanje potrebno da bilo kome „pokazujemo zube", jer nam je dobrodošao bilo kakav novac sem, naravno, onog koji potiče od kriminalnih delatnosti. Ne smemo da stvaramo atmosferu među investitorima da je ovde rizično ulagati, tim pre što oni to i sami misle.
Kada je reč o slučaju VAC-a, Pavlović smatra da bi najgore rešenje bilo da cela priča ostane nedorečena.
- Šta znači njihova najava da će se jednostavno povući iz Srbije - pita se on. - Oni to mogu da učine, ali tek kada se ispita svaki detalj njihovog poslovanja. Ne može neko tek tako da dođe, „nakrca" više nego sporna potraživanja i jednostavno ode!
Srećom, ima i primera uspešnih privatizacija. Prema rečima Dušana Belanovića, to su duvanske industrije u Vranju i Nišu, banja u Gornjoj Trepči, „Mobtel", cementara u Novom Popovcu, kruševačka fabrika deterdženata „Merima"... Ova poslednja je i najbolji primer kako se radnicima mogu obezbediti posao, redovne plate, regresi, posebni bonusi na zarade i odlični uslovi rada. Prvi čovek „Henkel Srbije" Nenad Vuković izjavio je da je za svakog privrednika, bez obzira na to da li je već došao ili tek planiramo da ga privučemo, najvažnija - predvidivost. Bez jasnih pravila i uslova poslovanja nema ni uspešnih rezultata, a samim tim ni zadovoljnih učesnika u proizvodnji, bez obzira na to da li su vlasnici ili radnici.
