Izvor: Politika, 28.Dec.2010, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izbor za 800 radnika „Zastave” – uzmite ili ostavite
Dinkić: Ne možemo da nastavimo da im dajemo platu, jer njihova radna mesta ne postoje Mihajlović: Sporazum kaže da moraju obe strane da se dogovore
Oko 800 radnika „Zastave” koji nisu položili „Fijatove” testove biće proglašeni za tehnološki višak i do 5. januara 2011. godine moraće da napuste fabriku. Prema socijalnom programu njima sleduje 300 evra po godini staža ili oko 8.000 evra u proseku po radniku. O tome da li ima izlaza iz ove situacija za „Politiku” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << govore Mlađan Dinkić, ministar ekonomije, i Zoran Mihajlović, predsednik Samostalnog sindikata „Zastave”.
Mihajlović: Mi ne znamo zašto toliki broj radnika nije položio test, jer je to poslovna tajna „Fijata”. Oni su već preuzeli 1.000 radnika, što je obaveza iz ugovora s državom. Ove godine je u dva navrata trebalo da se primi ukupno 1.400 radnika. Zbog ekonomske krize došlo je do kašnjenja i „Fijat” je kasnio i sa uplatom prve tranše novca i zapošljavanjem prve grupe radnika.
Politika: Da li se osećate izigranim?
Mihajlović: Mi smo očekivali da će kroz prekvalifikaciju i stručno obrazovanje, kada se aktivira tranzicioni centar, da se omogući jednom broju proizvodnih radnika da se obuče ne samo za zanimanja koja su potrebna „Fijatu”, već i njegovim kooperantima. Svesni smo da ne može svih 2.400 radnika da pređe iz Fabrike automobila u Fijat automobili Srbija (FAS), jer bi teško odgovorili zadatku da proizvode 200.000 automobila godišnje. „Fijatu”, kao i Kragujevcu, treba da se zaposle mladi ljudi. Međutim, predviđeno je da kooperanti apsorbuju postojeći višak zaposlenih…
Politika: Ali oni još nisu počeli da rade?
Mihajlović: Nažalost, nijedan još nije počeo da radi. Ni sam „Fijat” nije se izjasnio koje su to firme koje će doći pa mi ne znamo za koja ćemo zanimanja obučavati ljude. Zbog spora na Kormanskom polju ne znamo ni gde će biti locirane. Ti ljudi su bili na jednoj vrsti čekanja, za to vreme su dolazili na posao, radili su na otklanjanju opreme, iznosili su šut, menjali krov…
Politika: Po Vama, kako bi trebalo da se premosti taj period do njihovog rada u kooperantskim firmama?
Mihajlović: Naš je predlog da zajedno s državom obučimo te ljude za zanimanja za koja oni mogu da budu produktivni. Ovih 800 ljudi se ne treba tek tako lako odreći. Mnogo je bolje uložiti novac u njihovu prekvalifikaciju i tako im sačuvati radno mesto. Jer, ako im damo socijalni program, 300 evra po godini staža, što se nekome možda čini da je mnogo i dobra ponuda, ali oni su u takvim godinama da posle nekog perioda kada taj novac potroše, a nisu ljudi koji bi mogli da počnu svoj biznis, navikli su da rade kod poslodavca i prodaju radnu snagu, pre ili kasnije bi se vratili na tržište rada, postali izgubljeni za svoje porodice. Poslodavci bi ih, bez obzira na podsticaje, teško zapošljavali i ta generacija i njihove porodice bili bi upropašćeni.
Politika: Postoji li obaveza u ugovoru da poslodavac pokaže rezultate testa?
Dinkić: Ne. Mi smo se kao država obavezali da svim radnicima „Zastave” damo jednaku šansu, a ona se sastoji u tome da svako ide na intervju, da radi testove jednake za sve i da onda menadžment „Fijata” samostalno odluči koga želi da primi. Ima među njima radnika koji 20 godina nisu ništa radili, izgubili su radne navike, ima onih iz režije koji im ne trebaju. Dogovor je bio da sve dotle dok postoji neizvesnost ko će iz „Zastave” preći u „Fijat” da mi ljudima dajemo odgovarajuće plate. Jedno vreme je to bilo 100 odsto plate. Onda smo uvideli da je neadekvatno da svi dobiju isto i ako rade i ako ne rade, pa smo se dogovorili sa Sindikatom da oni koji ne rade dobiju 65 odsto zarade.
Politika: Zašto „Fijat” neće ove radnike?
Dinkić: Nas je sada u decembru direktor FAS-a Đovani de Filipis obavestio da žele da prime još samo 53 radnika, pored 1.000 koje su do sada primili iz „Zastave” i da nema potrebe za dodatnim radnicima. I da će u narednoj godini primiti još 1.300 drugih radnika.
Politika: Do ukupno 2.433 radnika što je njihova obaveza?
Dinkić: Da. „Fijat”, kao multinacionalna kompanija, samostalno odlučuje koga će primiti. Država nema nikakvog uticaja na to. Obavestili su nas da ovih 800 radnika ne ispunjavaju njihove kriterijume. To je isto kao i u svakoj drugoj privatnoj kompaniji u Srbiji. Tu ne pomažu ni političke partije, ni država.
Politika: A šta može država da uradi?
Dinkić: Nama je preostalo da obavestimo Sindikat da je jedan broj ljudi postao tehnološki višak. Mi smo se bili obavezali da tim ljudima dajemo zaradu sve dok postoji tračak nade da će se oni zaposliti u „Fijatu”. Država ima obavezu da obezbedi ponudu radnih mesta i nas svi mogu slobodno da kritikuju zašto više radnih mesta ne nudimo. Ali, ne možemo da garantujemo da će svako dobiti posao. Šansu je iskoristilo 1.153 radnika. Mi ne želimo da ovi ljudi budu na ulici, jer oni nisu za penziju.
Politika: Šta im konkretno nudite?
Dinkić: Onima koji su tehnološki višak isplatićemo socijalni program. Ne možemo da nastavimo da im dajemo platu, jer njihova radna mesta ne postoje. Mi delimo ideju Sindikata da aktivno krenemo u njihovu prekvalifikaciju. Zato smo odredili neuobičajeno dug rok, koji će država finansirati, da se obuče. Možda niko od njih neće moći da nađe posao ni kod kooperanata. Možda će naći posao na sasvim petom mestu, a ne u automobilskoj industriji. Među njima ima dosta inženjera, ali i ljudi iz režije.
Politika: U čemu je finansijska razlika za državu da im da otpremninu ili da nastavi da im finansira platu narednih 18 meseci do rada u kooperantskoj firmi?
Dinkić: Nema velike novčane razlike, ali ima principijelne. Time što nemaju posao, a nastavili bi da primaju platu ruše sistem vrednosti jer se izjednačavaju ljudi koji rade i oni koji ne rade. Država im ne bi plaćala posao, nego fiktivno radno mesto. A s druge strane, neće biti ni motivisani da aktivno traže posao. Ako neko zna da će primati platu, a neće raditi narednih 18 meseci, koji motiv mu je da traži posao. Plate ovim ljudima koji ne rade ne obezbeđuje država, već građani Srbije kroz porez. Naša je obaveza bila da im dajemo platu do konačne „Fijatove” odluke, a ona nam je saopštena pre nekoliko dana. Radnici u staroj fabrici koji su radili na raščišćavanju primali su 33.000 dinara koliko i oni koji su radili u „Fijatu”. Onih 1.100 u „Fijatu” dobijali su gotovo istu platu kao ovi što ništa nisu radili, a bili su produktivniji od njih nekoliko puta.
Politika: Koliko je to građane do sada koštalo?
Dinkić: U prošloj godini oko 600 miliona dinara. U prethodnih 10 godina preko 500 miliona evra.
Politika: Ali, ovi radnici strahuju da u Kragujevcu neće naći posao?
Dinkić: U Kragujevcu će biti novih radnih mesta koja će ponuditi upravo „Fijatovi” kooperanti. Oni su već investirali 400 miliona evra, jer su naručili i dali avans za novu opremu koja će biti montirana početkom naredne godine. Mi ne znamo ko je kakav radnik, ali sigurno će neko dobiti posao kod kooperanata. Mi smo se obavezali Sindikatu da ćemo kooperantima ili drugim kompanijama u gradu koji zaposle bivše „Zastavine” radnike dati veće podsticaje za zapošljavanje nego drugima. Ali šta ako se neko i uz tu prednost opredeli za drugog radnika. Ne možemo mi privatnoj kompaniji da kažemo koga će da primi.
Mihajlović: U protokolu koji je potpisan 2008. godine vlada se obavezala da će pokušati da nađe posao za radnike ili u FAS-u ili u kooperantskoj firmi…
Dinkić: Da damo šansu, ne da nađemo posao.
Mihajlović: Mi nismo dobili šansu da ljudima ponudimo posao u kooperantskim firmama.
Dinkić: Biće ih u narednih 18 meseci.
Mihajlović: Do tog momenta država se obavezala da će finansirati platu radnicima. I da će u saradnji sa sindikatima, kad se budu iscrple sve mogućnosti, naći rešenje za te radnike. Trebalo je da mi u novembru sednemo sa vama i da nađemo rešenje za radnike. Do tog razgovora nije došlo, već tek krajem decembra kada nam je servirana ova priča da država može samo ovo da uradi i ništa drugo. Ova privatizacija nije kao druge privatizacije u državi. Kad prodajete firmu vi obavezujete poslodavca da preuzme sve radnike, da mora da ih drži na poslu neki rok i da posle toga odlučuje da li radnik zadovoljava ili ne. Mi smo imali jedan ugovor koji je država potpisala. Pominjete kolike je država subvencije dala. Ali, mi nismo ništa dobili na poklon. Deo kapitala fabrike predali smo državi, a ona „Fijatu”. Tačnije dve trećine je „Fijatovo”, a trećina države. Svi radnici su ostali van fabrike, imovina nam je oduzeta i mi nismo imali pravo na akcije preduzeća. Onda smo bili anketirani od novog gazde o tome koga će da primi. I to hiljadu radnika, ne 1.150, jer 100 radnika je došlo sa strane. Za njih su dobili beneficije od države od 4.000. do 5.000 evra za novo radno mesto…
Dinkić: Nisu dobili.
Mihajlović: I za svakog novozaposlenog, tih 1.400, verovatno će dobiti neko oslobađanje, neke beneficije…
Dinkić: Nije tačno.
Mihajlović: Privatizacija naše fabrike od strane „Fijata” je nešto sasvim drugačije, novo. Takva privatizacija ne postoji u zakonu. Ali smo pristali na to, jer su nam iz vlade obećavali da ćemo svi da imamo posao, da će 10.000 novih radnih mesta biti otvoreno. To se nije desilo. Mi još ne vidimo svetlo.
Dinkić: Ne slažem se da su radnici platili ceh. Za razliku od susedne Rače gde 1.300 ljudi radi za platu od 20.000 dinara osam sati dnevno, ovde imate 1.000 ljudi koji primaju 33.000 dinara, a ne radi ništa. Mnogi radnici u Srbiji bi voleli da tako plate ceh. Naša ponuda je 8.000 evra u proseku po čoveku plus 20.000 dinara mesečno za troškove prekvalifikacije u narednih 18 meseci. Do tada će kooperanti biti tu. Po ugovoru, serijska proizvodnja novog modela kreće na proleće 2012. godine.
Mihajlović: Mi imamo tri protokola koje je ministar Dinkić potpisao koji se ne poštuju.
Dinkić: Svi su ispoštovani. Da li Vi smatrate da mi do kraja života treba tim radnicima da plaćamo platu, koliko šansi treba da im pružimo.
Mihajlović: Samo tražim šansu dok ne dođu kooperanti. Nemojte da im dajete 300 evra po godini staža, ne trošite te pare, neka ljudi ostanu u fabrici i idu na prekvalifikaciju.
Dinkić: Ako formalno ostanu na radnim mestima, sutra mogu da tuže državu za neisplaćene zarade, a država više nema para. To je problem. Po istom principu platu od države mogu da traže još 500.000 nezaposlenih u Srbiji.
Mihajlović: Mi smatramo da naš zahtev manje košta državu. Hoćemo da nam kooperantske firme kažu šta su njihove potrebe, za ta zanimanja, a ne da se prekvalifikujemo u prazno. I da oni te ljude prime.
Politika: Postoji li mogućnost da država nastavi da im daje zaradu, ali umanjenu?
Dinkić: Ne, jer bi nas onda tužili. Neki ljudi među njima i ne žele da nađu posao, već žele da ostanu na državnim jaslama što duže. Da sačekaju novu vladu i da se to produži kao što se radilo i do sada. Koliko je od ovih ljudi iz režije, a koliko proizvodni radnici?
Mihajlović: Proizvodnih je oko 500, a ostatak režijskih – 150 inženjera, po 50 ekonomisti i pravnici.
Dinkić: Ako su dobri pravnici i ekonomisti valjda mogu da nađu posao. Protokol je važio do kraja prošle godine. Pošto je „Fijat” kasnio, mi smo se saglasili sa Sindikatom da ga produžimo za još godinu dana. Ne možemo više da ga produžavamo, jer imamo jasnu situaciju s „Fijatovim” planovima. Ovo više nije dobrovoljni socijalni program, već obavezni.
Politika: Sindikat, čini se, traži novi dogovor s državom?
Mihajlović: Da. Sporazum kaže da moraju obe strane da se dogovore. Za nas je neprihvatljivo da ljudi dobiju otkaz, budu proglašeni tehnološkim viškom. To nije nigde pisalo. Ne znam zašto ministar ima tako tvrd stav.
Dinkić: Nije to tvrd stav. Ni u jednom drugom slučaju nismo bili tako fleksibilni kao kod „Zastave”. Ovi ljudi sada nemaju motiv da traže posao.
Jovana Rabrenović
objavljeno: 29.12.2010.
.jpg)
