Izvor: juGmedia, 12.Maj.2018, 18:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od 39 učenika prve generacije samo 17 dočekalo osamdesetu
æPre 60 godina bili su mladi, lepi, vredni, odlični učenici, tri godine kasnije svi u jednom danu dobili su posao medicinskih sestara i tehničara i mašatali o karijerama. Danas, uprkos godinama izgledaju sveže, poletno i ostvareno, smeju se i prisećaju lepih dana, hvale se uspesima svoje dece i unuka, ali tuguju za nestalim drugaricama i drugovima.
Prva generacija učenika Medicinske škole u Leskovcu, koju je upisala tačno pre 60 godina, slavila je danas, kao i svake >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << godine, dan kada je završila školu, koja se tada nalazila u sklopu bolnice. Od 39 učenika lepu starost, kažu, dočekalo je njih 17, a na proslavi u restoranu bilo ih 14. Neki su doputovali iz Beograda i Novog Sada.
„Sve je lepo, ali tužno je kada počnemo da pričamo o nestalim našim prijateljima. Bili smo kao braća i sestre, za vreme velikog odmora igrali uz muziku“, priča Mariola Ristić.
Nisu svi rođeni iste godine. Neki danas imaju 76, drugi godinu, dve više, treći 80 godina
Većina od njih je prešla iz Gimnazije u Medicinsku, zbog matematike.
„Nismo voleli matematiku pa smo bukvalno pobegli, kolektivno, u Medicinsku, u kojoj se tada taj predmet nije izučavao“, pričaju tri nerazdvojne drugarice, Leskovčanke Gordana Mančić, Gordana Stevanović i Mariola Ristić, čije druženje traje 52 godine.
Druguju 52 godine
Tada nisu tačno znali šta ih u životu čeka. „U školi smo svi bili odlični učenici i upijali znanje. Profesori su bili veliki autoriteti, zakon“, priseća se preostala generacija na glas.
Odmah po dobijanju diplome čekao ih je posao, ono što je danas u Srbiji gotovo nezamislivo, ali nisu znali da će raditi skoro 24 časa, uvek pripravni, i da će mnogi od njih morati ponovo da se druže sa knjigama. Proši su kroz sve faze. Radilo se u operacionim salama, ali se obavljao i sav posao oko pacijenta, od prijema do kreveta, od kreveta do operacione sale gde se asistiralo lekarima.
Žene vitalnije i dugovečnije
„Tada higijena generalno u društvu nije bila na zavidnom nivou, pa ni u bolnici. Dođe ti tako čovek sa sela, sav blatnjav ili ljudi sa vaškama i buvama. Već od vrata smo bili prinuđeni da ih operemo i očistimo. A zamislite koliko je to bilo teško kada u bolnici nije bilo kupatila kao danas“.
Većina žena i muškaraca koji su danas slavili, radni vek od 40 godina završili su na hirurgiji, sem Mančićeve. Ona, kao i skoro polovina generacije, završila je Višu medicinsku školu, jednu godinu o sopstvenom, drugu o trošku bolnice.
„Nas tri najbolje drugarice, koje smo i danas nerazdvojne, radile smo na hirurgiji, pripravne 24 časa. Bilo je veoma teško. Ja sam u to vreme i vanredno pohađala Višu medicinsku. Kada sam završila višu, u Domu zdravlja se ukazala potreba za radnim mestom sa mojom diplomom, pa sam pobegla sa hirurgije. Radila sam u Starom uredu. U njemu sam ostarila i otišla u penziju“, priča ova lucidna žena.
Njene dve drugarice ostale su na hirurgiji.
„Radile smo na odeljenju, u šok sobi, u operacionim salama i u ambulanti. U staroj i novoj bolnici, punih 40 godina. I eto, ništa nam ne hvali“, pričaju Mariola i druga Gordana.
Svi slavljenici su oduševljeni današnjim izgledom Opšte bolnice u Leskovcu, ali istovremeno smatraju da je u vreme njihovih početaka posao medicinske sestre i tehničara bio daleko ozbiljniji i savesniji, bili su skromniji i poslušniji od današnjih generacija, daleko angažovaniji.
„S druge strane, odnos između sestara i lekara bio je veoma profesionalan. Nije se moglo ni zamisliti da se sestra ili tehničar lekaru obrate sa – ti. Doktori su nas toliko poštovali da nisu dali pacijentu da podigne glas na nas, a mi smo radile muški, ostavljale bolesnu decu i odlazile da pomognemo da se leče deca naših sugrađana. Veliki je entuzijazam bio iako smo i tada imali skromne plate“, pričaju naši sagovornici, uglavnom žene.
Muškarci, malobrojniji, su uglavnom s pažnjom pratili ono što pričaju njihove koleginice i glavom odobravali. Ipak, čuli smo i zanimljivu priču od Rajka Vukotića, koji je zbog fudbala, odnosno, angažovanja u FK Dubočici, prešao iz Kraljeva u Leskovac i poslednjih godinu i po dana pre diplome išao u Medicinsku školu sa prvom generacijom sestara i tehničara.
„U Leskovcu sam upoznao Grkinju Poliksenu, zaljubio se u nju i kasnije je oženio. Put me je vodio širom Srbije, a penziju sam stekao radeći kao glavni tehničar na Neuropshijatriji u „Lazi Lazareviću“ u Beogradu“, priča čovek koji je pre nekoliko godina ostao bez supruge, ne ispuštajući cigaretu iz usta.
„Pušim od devete godine i eto, ništa mi nije još sam zdrav i živ“, smeje se dok ga koleginice kritikuju.
Cigarete su tada, pre 60 godina, ulazile na velika vrata među mlade, pa ni budući zdravstveni radnici nisu mogli da odole tom poroku.
„Od 39 samo nas tri nismo pušile, ali smo zato našim drugaricama i drugovima čuvale stražu tamo u staroj bolnici, levo“, priseća se Branka Dimitrijević iz Novog Sada, koja je takođe završila višu školu, a i danas je, kaže, aktivna u svom poslu preko mnogobrojnih radionica.
Ostavljamo ih u dobrom raspoloženju, za punom trpezom gde ni piće ne manjka, uz pozdrav – Vidmo se i dogodine.
Živi bili, vidimo se dogodine
.jpg)
