Izvor: JUGpress.com, 17.Jul.2025, 09:12
Milica Stanković, kapiten odbojkašica ŽOK Leskovac 98: Borim se za tim
LESKOVAC
Milica Stanković odbojkom se bavi 18 godina, tačnije od drugog razreda osnovne škole. Pre odbojke je trenirala karate.
„To je sport koji je, malo, grublji, možda i donekle ne priliči devojčicama. I onda ja razmišljala šta ću, kako ću, gde ću. Jedna drugarica ide na folkor, druga je trenirala košarku… I to su bile baš dobri drugarice. I mene je vuklo da idem na nešto, što je malo ženstvenje, >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << ali da je to neki sport, jer, opet, ja sam sportski tip. Znači, volim i da se bacam, i da letim, i ovako, i onako, šta god. I to je tad bilo presudno. Ja pričam sa tatom i on kaže, pa šta misliš ti o odbojci, dajte da vidimo gde može, šta može. I to je bila škola Josif Kostić, prvi trener mi je bio Ilija Đorđević. Bilo je i plivanje u opticaju, ali sam se odlučila za odbojku. Imam visinu, sposobna sam, sportski tip sam, krenem, a u petom razredu dođe prelomni period. Dođe Vladimir Bulatović, otac današnjeg kapitena odbojkaša Dubočice Uroša, bira selekciju devojčica koje se izdvajaju, da pređu veću grupu koja će da trenira u Hali sportova, da se napravi neka selekcija, pionirke, posle kadetke, juniorke, kako već sve to ide… Ja tad pređem, i iskreno, baš i tehniku, i sve što je vezano za odbojku, potpisujem, me je naučio Vlada. Ja sam njemu na tome zahvalna, jeste pre toga bio Ilija i ja sam kod njega stekla neke osnove, ali, baš tehnika, baš ta velika posvećenost od borbe za tim, za napredovanje, da se pokažeš na takmičenju, da budeš u prvoj postavi, sve je od njega počelo. Taj red, rad i disciplina, mušica da se ne čuje na treningu, to je bilo kod njega. To je tako počelo, onda sam postala kapiten i sve nadalje.“
Milica je svesna da je odbojka mnogo uticala na njen današnji način života, pre svega na posao kojim se bavi i način na koji ga radi.
„Na stranu što sam ja sportski tip i što sam ja htela da treniram, ali sam imala i podršku roditelja. To znači da kad je neko takmičenje, ide i tata, kad treba da se vozi i tata se nudi da vozi svojim kolima… Ta podrška mnogo znači, ali kad sad uporedim sport i moj život zahvalna sam prvo, što kažemo, odbojkašice smo sve lepe, zgodne, što je logično, jer se baviš sportom. Ali, drugo, razvija se neki posebni duh za druženjem, za zezanjem, za putovanjem, za sve, jer mi smo tim… Nije to individualni sport, ja sam naučena da budem timski igrač, ja se ne izdvajam, ja se ne dokazujem, ja se borim za tim i to me je naučilo da i sada, kroz život i kroz posao koji radim, budem timski igrač i da se tamo ne izdvajam, ja tamo ne letim, sve što treba radim u dogovoru sa kolegama, u dogovoru sa porodicom oko nekih životnih odluka… Tako funkcioniše i moje društvo, svi se organizujemo zajedno. Iako sam bila kapiten, vođa tima, ipak ne odlučujem sama. Dalje, sportski život je važan, znamo da je sport dobar zdravstveno. Ja i sad da nemam trening, da prestanem ove nedelje da treniram, osećam se drugačije, moje telo se oseća drugačije… Da li ću da trčim ili da plivam, prosto telo to oseća i mnogo je bolje i zdravstveno i društveno i duhovno… Ja jesam nešto propustila s neke druge strane, recimo neke osamnaeste rođendane koji su se padali kada imamo gostovanja, kada imamo neke turnire, ali ako želiš da se baviš sportom, mora nešto i da trpi zbog toga. Smatram da sport od dece pravi zdrave ljude. Ono što usvojiš na treningu se prenosi i kući, izrasteš u dobro dete, u dete koje sluša, u dete koje je organizovano…“
Ove sezone Ženski odbojkaški klub Leskovac 98 postigao je istorijski uspeh, jer se plasirao u najviši rang takičenja, Superligu. Na čelu tima, kao kapiten, je bila Milica Stanković.
„Naš cilj na početku sezone je bio da budemo pri vrhu, kao što smo i bili unazad par godina. Mi uvek gledamo da budemo bolji i jurimo to nešto da budemo najbolji, što je normalno. Svi imamo taj neki cilj, nije nam cilj da budemo samo tu gde jesmo, nego da jurimo i korak napred. Kad smo počeli ovu sezone, nije nam krenulo na početku, ali nismo odustajali, ambicije su i dalje bile kao i uvek, najviše, ne zadovoljavamo se osrednjošću, ono hajde da igramo i da budemo tu, neka sredina tabele… Smatrali smo i da je razlog tome što je početak sezone, treba malo vremena da se uigraju nove igračice… To je dostiglo takav nivo, da smo mi zaređali sa pobedama i, ako se ne varam, u drugom delu sezone smo imali samo jednu ili dve izgubljene utakmice. Na kraju smo ostvarili cilj, plasirali smo se u Superligu, kada je nastalo i opšte oduševljenje! Sport jeste takav, nikad se ne zna ko će koga da pobedi, ko će od koga da izgubi… Prosto, imaš cilj, ali nekad i kad misliš da ti ide, tebi ne ide, a kad misliš da ti nikako ne ide, samog sebe zapitaš kako si uspeo da dobiješ tu utakmicu… Ovo je veliki uspeh za žensku odbojku u Leskovcu, ali i za odbojku uopšte u našem gradu, jer prvi put imamo i mušku i žensku selekciju u najvišem rangu klupskog takmičenja u bilo kom sportu.“
Po Milici tajna tog uspeha je veliki rad dugi niz godina kroz mlađe selekcije.
„Nije to došlo preko noći. Tu su silna prvenstva pionirska, kadetska, juniorska… To je sada isplivalo, superligaši smo, ali je sav taj rad nekako tek sad izašao na videlo. Nemam utisak da smo mi bili u senci odbojkaša i tog njihovog sjajnog rezultata. Mi se međusobno bodrimo, poštujemo, podrška smo jedni drugima… Radujemo se svakom njihovom uspehu, tugujemo kad izgube, kao i oni kad smo mi u pitanju. Mislim da je tajna i u toj međusobnoj podršci, jer svakako da mi najbolje znamo kako se osećaju odbojkaši.“
Šta će biti u narednoj sezoni sa odbojkašicama je, svakako, pitanje koje muči sve one koji su sa tribina upućivali podršku na utakmicama. Milica kaže da se nada najboljem, a to je da će se ekipa, pre svega, ustaliti u Superligi, a da bi do toga došlo, moraće da se nađu i određena pojačanja. Na žalost navijača, ali i uprave, ne planira da igra sledeće sezone.
„Superliga ne dozvoljava neozbiljnost, izostanke sa treninga… U mom slučaju, ili će trpeti posao kojim se bavim ili odbojka, jer ne mogu da radim te dve stvari istovremeno i kvalitetno. Posle radnog vremena ne mogu da idem na trening i da tu dajem 100% ili obrnuto, da se maksimalno posvetim treningu, a onda da umorna idem na posao. Jednostavno, ja sam naučila da kad nešto radim, to maksimalno radim, nema zabušavanja, nema „hvatanja krivina“… Jer, kao što sam već rekla, ja sam deo tima, ja se trudim da tim pobeđuje, da napreduje… Ne želim da budem najslabija karika. Ali, svakako da neću da se potpuno povučem. Sigurno sam tu da pomognem na bilo koji način, makar i kao neko ko će samo navijati sa tribina.“ (kraj) IS/LJS
I ovo Vam može biti interesantno
Pogledaj vesti o: Odbojka, Košarka
