Izvor: Blic, 19.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veseljko u pustinji
Veseljko u pustinji
Upravo kad sam razmišljao o čemu ću pisati u današnjoj kolumni, poštar mi je doneo paketić sa knjigom 'Vizije u pustinji' Veseljka Sulića sa podnaslovom 'Život jednog plesača'.
U pustinji je proveo deo svog života ne samo Bog Sin već i 'rab božji' Veseljko Sulić. Samo što se u Veseljkovoj pustinji ne jedu skakavci, već pije šampanjac, jedu jastozi i ostrige.
A zašto se njegova autobiografija zove 'Vizije u pustinji' objasniće >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << autor u knjizi koja je nedavno izašla u izdanju Baleta splitskog Narodnog kazališta i 'Čvorka'.
Za baletske igrače važi da im je jača strana pokret a ne reč. Pa ipak ovaj rođeni Dalmatinac sa Brača je, naravno, govorljiv, duhovit, darovit. On voli reč i reč voli njega.
On je sa lakoćom sa kojom je nekad igrao opisao kako je život proveo od pustinje El Šata u Egiptu, kao dečak izbegao od evropskog nacizma, do pustinje Las Vegasa koje se pred njegovim očima pretvorila u 'prestonicu zabave', delimično i njegovom zaslugom.
Između te dve pustinje teče život jednog igrača, koji 1948. godine počinje da se školuje u zagrebačkom HNK, usavršava se u Londonu kod Krenka, jedanaest godina je u trupi slavne Žanine Šara u Parizu, igra sa Ljudmilom Čerinom, Zizi Žanmer i Kolet Maršan, snima sa Džeraldinom Čaplin i usavršava se kod legendarne Marte Grejem u Njujorku.
Preko Lida de Pari i Foli Beržera, put ga vodi u Las Vegas, gde najpre igra u tamošnjim mjuzikholima, a potom pravi čudo, vraća se klasičnom baletu u modernizovanoj formi - osniva 'Nevada dans teatar', čiji je inspirator i koreograf sa pedeset baletskih naslova punih dvadeset pet godina. Knjiga puna radosti ali i znoja bez kojeg nema ostvarenih vizije u pravoj ili metaforičnoj pustinji.
Cirkus
U normalnim zemljama, politika je ozbiljna stvar. Ne zato što su političari po svojoj prirodi ozbiljni ljudi, već prevashodno zato što ih učešće u javnom životu obavezuje na primenu vrlo jasnih i civilizovanih standarda ponašanja, obrazovanja, izgleda i manira. A o odgovornosti za javno izgovorenu reč da i ne govorimo.
Mi nismo ozbiljna zemlja, sudeći po ponašanju i međusobnom adresiranju ovdašnjih političkih odličnika. U nedavnom verbalnom obračunu dvojice političkih protivnika, koji je u direktnom prenosu upriličila jedna medijska kuća, ružne reči, uvrede i međusobne pretnje tužbama za klevetu, prštale su na sve strane. Iako smo sličnu situaciju videli već više puta i sa različitim akterima, jedan od njih, inače čest gost 'probranih medija', sa kojima deli uzajamne simpatije jer u protivnom ne bi svako malo bio pozivan da narodu deli svoje mudrosti, svojim očekivanim nastupom samo je potvrdio šta zapravo misli o domaćoj javnosti.
Problem međutim, predstavlja drugi učesnik pomenutog meča. Ne zato što je pokazao manje vaspitanja, taktičnosti ili lošiji rečnik, već prevashodno zbog činjenice da je uopšte pristao da učestvuje u takvoj vrsti 'džaftarskog' programa, u kojem standarde komunikacije uspostavlja bezobrazniji i vulgarniji akter. Čini se da narodna mudrost 's kim si takav si', sasvim tačno opisuje pomenutu situaciju.
Ako su se, naime, određeni mediji zarad rejtinga okrenuli ka svojevrsnom pravljenju cirkusa od svega čega se dohvate, onda ozbiljni ljudi koji drže do sebe, moraju da vode računa ne samo o tome na kojim se medijima i u kakvim programima pojavljuju, već i kome pristaju da budu sparing partneri. Skandal koji je unapred ukalkulisan u određenu emisiju, već računa sa manje agresivnim ili manje vulgarnim, kao gubitnikom.
Ko to ne shvati na vreme ne bi ni trebalo da se bavi politikom, a još manje da se posle svega izvinjava javnosti zbog slabih nerava.
Jednom reči, da nema cirkuzanata, cirkusa ne bi ni bilo.
