Izvor: Blic, 22.Apr.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Refleksije uz Festival igre
Refleksije uz Festival igre
Festivali imaju višestruki smisao za jednu sredinu - da informišu, podstaknu, pruže umetnički doživljaj ili budu reper. Treći beogradski festival igre, svojim podnaslovom ili nadnaslovom 'Univerzum igre' sve je to što festival može da bude.
Kad ovaj napis bude izašao, a pišem ga tek na polovini festivala, on će biti završen i krunisan umetnošću jednog velikog koreografa Jiržija Kilijana na čelu Holandskog plesnog ansambla. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Sve što su festivalski 'par snova' Aja Jung i Nebojša Bradić komplementarnom kombincijom energije, vrednoće, prodornosti, hrabrosti i umetničkog čula doveli u Beograd, više veštinom nego živim parama, između ostalog je lepa smotra za poređenje sa našim mogućnostima i rezultatima. Ovog puta razmislimo nešto na tu temu.
Neke predstave su bile iznad naših mogućnosti, a time podstrek, a neke daleko ispod, a time uteha. Ono što je Beogradu prikazao prvi put od kako postoji Grčki nacionalni balet, ako je to predstava koja ga najbolje karakteriše, onda su naše plesne predstave ispred kad se traži inspiracija na nacionalnom plesnom i muzičkom izvorištu. Španci su sa svojim maštovitim zrelim koreografom Načom Duatom bili daleko bolji u internacionalnom stilu, nego kad su tražili inspiraciju na etno-izvorištu, kao i Izraelci sa mladim koreografom Nivom Šenfeldom, koji je bio bolji kad je, uz malograđansku lampu kao znak, tražio plesnu lepotu svakodnevne ljubavi nego kad je sebi zadao pretešku, ali hrabru temu slepe strasti u odnosu na jednu ne baš običnu, već mitsku svinju. Oba ova ansambla podsticaj su našim traženjima i dokaz da se, pored sposobnih igrača, mora imati i sposoban koreograf, kakve mi, naravno, imamo.
Koliko je koreograf ključna ličnost pokazao je vrhunski doživljaj prve polovine festivala sa mariborskim ansamblom, vođen darom Edvarda Kluga, koreografa o kom će još čuti Evropa. Njegova energija, mašta, originalnost bila je doživljaj i inspiracija za naše umetnike igre, kojih je srećom u gledalištu sve više prilikom ovakvih gostovanja i koji svojim aplauzom, baziranom na znanju, daru i emociji, postaje koreometar kakva je koja predstava i kako je primljena na ovom sve značajnijem festivalu.
Kako odoleti
Kad bolje razmislimo, konkurencija uopšte nije loša stvar. Na kraju se pokaže ne samo ko je glavni, nego i ko ispadne glup. Predstojeći festival fudbala u Nemačkoj prava je meka ne samo za utakmice svetskih timova, već i za bespoštenu borbu različitih oglašivača za našu pažnju među kojima izgleda da pivari nose šnjur.
Nažalost, jedno od najzdravijih alkoholnih pića (ako to nije svojevrsni contradictio in adjecto, bez obzira na nesumnjivo prisustvo kompleksa B vitamina?), doživelo je zlehudu sudbinu, da se zbog relativne jeftinoće reklamira kao univerzalno i obavezujuće sredstvo za postizanje dobrog raspoloženja i raspaljivanje navijačkih strasti. Činjenica da se uz fenomen navijanja nekako podrazumeva, pa čak i ohrabruje ispoljavanje najnižih poriva, koji ne retko rezultiraju demoliranjem stadiona ili opštim tučama, dovela je pivo u najbliže susedstvo ne samo sa muškim populističkim trendom, nego i sa prostaklukom koji navijače pretvara u potencijalne vandale.
Da je pomenuta simbolička veza izražena u nizu muškarci+pivo+primitivizam, živa da živahnija ne može biti, potvrđuju i bilbordi na kojima jedan oglašivač pod sloganom 'Kako odoleti', predstavlja trojicu muškaraca koji izbezumljeni od užitka drže ruke na grudima tri ženska poprsja utegnuta u 'vonderbra' brushaltere. To da se radi o 'klubu neodoljivih muškaraca', što stoji pored slike_arhiva flaše piva, trebalo bi da predstavlja neku vrstu legende za neupućene. Neodoljivi zato što piju pivo, zato što ne mogu da mu odole, pa zato neodoljivi i drugim muškarcima?
Pored papazjanije od reči i poruka, upućeni i civilizovani ljudi oba pola znaju da je na delu neprimerena mizoginija, kojom se žena ponovo tretira kao pasivni, beslovesni, ali zanosni objekt muškog zadovoljstva. Dovedena u najdirektniju vezu sa pivom (ili kikirikijem) koje se konzumira i troši prevashodno u atmosferi muškog navijačkog savezništva, žena je u ovoj seksističkoj reklami tek jedna od ponuda u asortimanu muške razbibrige.
Tek će protest nekog emancipovanog muškarca, biti znak da smo korak bliže ka Evropi.
