Izvor: B92, 03.Feb.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
R.E.M.
Nakon 25 godina karijere bend je objavio svoj prvi „živi" album. Zašto?
PROSVETLJUJUĆI MOMENAT BR. 1: Na „živim" albumima ne proveravamo kvalitet pesama, već kvalitet njihovog izvođenja.
PROSVETLJUJUĆI MOMENAT BR. 2: R.E.M. imaju sjajne pesme, ali su „uživo" „živi" kao tezga bend nakon neprospavane noći.
ELABORACIJA: Čini mi se da ovo baš neće ići lako, jer većina vas verovatno rezonuje (kao i ja) >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << da ako su R.E.M. veliki bend (a jesu), i ako su čekali 25 godina da nas obraduju svojim prvim „živim" albumom, onda taj (proizilazi iz prethodne dve konstatacije) mora da bude (u najmanju ruku) fenomenalan. A nije.
Live sadrži tri diska: na prva dva nalazi se audio zapis koncerta u Dablinu iz 2005. (obzirom da je ’cert trajao duže od 80min materijal je započet na jednom disku, pa je ono što nije stalo ostavljeno za drugi- da li sam ja jedini koji je na to rekao „how lame?!!!"), na DVD-u se nalazi audio-video zapis istog nastupa- i opet se pitam da li sam ja jedini koji se pita zašto onda nisu objavili samo DVD (na kome dobijamo i zvuk i sliku), ili zašto barem nisu na jedan ili drugi format stavili neki drugi koncert sa iste turneje sa bar malo drugačijom set listom? Pretpostavljam da se pravi fanovi samo sagnu i naguze.
Obzirom da se R.E.M. ekipa bliži pedesetim zaista ne mislim da je taktički bilo najbolje da tek sada predstave: a) hitove koje delju po 15-ak i više godina, b) pesme sa poslednjijih albuma koji nisu baš najšire i najlepše prihvaćene od strane šireg svetskog auditorijuma, sem od krompira gladnih Iraca koji su pokupovali karte za pet uzastopnih nastupa u Dablinu.
Bez neke posebne scenografije i vizuelnih efekata, sa Millsom i Buckom u prepoznatljivom „šta-ovo-nije-studentska-žurka?!" autfitu i Stipeom maskiranim maskarom poput Zoroa (tako da odvraća pogled od rošavog lica i zastrašujuće ćele) i preostalim muzičarima (među njima i mučenik Stringfellow) gurnutim u ćoškove i ništa posebno režijom koncertnog nastupa sva je prilika da će vas mlohavost i poštena odrađenost nastupa još snažnije napasti.
Stadionske The One I Love, Imitation Of Life, Bad Day i Losing My Religion podižu mase, ali su odsvirane već uigranim žarom, bez trunke ičega novog- neočekivane pauze, podrhtalog glasa, novootkrivene drame, brže ili akustičnije... već baš onako kako treba, po 850 put! Analogno tome, ne-stadionske pesme su se pošteno namučile. Electron Blue, Boy In The Well, I Wanted To Be Wrong, pa i Leaving New York- ledeni Michael Stipeov glas tek povremeno nađe harmoniju sa kao-na-probi svirajućim bendom.
Lepih izuzetaka ima. Uvodna I TookYour Name daje lažnu nadu da će bes i žustrina biti pokretno gorivo nastupa. Naredna So Fast So Numb deluje, ali nije pesma kojom bi se prozvano osećanje nastavilo. Final Straw, koje jedva i da se sećam sa albuma Around The Sun, ovde zvuči kao nešto zbog čega bi Patti Smith ofarbala sede. Isto važi i za Walk Unafraid (sa Up), što može da nam sugeriše da se R.E.M. više osećaju kao svoji na svome sa pesmama koje su nedavno nastale. Plus, ja nemam ništa protiv Millsove prolećne interpretacije (Don’t Go Back To) Rockville.
SELEKTAH:
* * 2/3
.jpg)
