Izvor: Blic, 17.Feb.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opereta
Opereta
Sve mi se više dopada ova zemlja. Recimo, dilema oko smeštanja nove zgrade opere prikazuje moju domovinu u sasvim novom svetlu za mene. Ukoliko je, naime, to stvarna namera i dilema, onda je ovo jedna srećna zemlja koja se ima kada baviti lokacijom nove operske zgrade.
Prestonica jedne srećne zemlje svakako mora imati zgradu za uzor, takozvani lendmark, nešto što se da slikati i reprintovati kao pokazatelj izvesne normalnosti. Opera jeste takva zgrada, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kao što i sama operska umetnost jeste, u najboljem smislu reči, elitna stvar. Ako je tome tako, onda Operu valja graditi na Ušću. To je, ujedno, način da se svetu, a još više nama samima, skrene pažnja na tu ključnu geopolitičku (geopoetičku?) činjenicu: Beograd je grad na ušću najveće južnoslavenske reke u najveću evropsku.
S druge strane, sasvim uvažavam činjenicu da je operskim poslenicima važno i logično da im se za njih najvažnija zgrada nalazi u srcu grada.
Ukoliko to zbilja bude velika, neobična zgrada, ukoliko je bude pravio kakav Renco Pjano, ser Norman Foster, Tadao Ando ili njihovoj slavi, veličini i nekonvencionalnosti podoban arhitekta, onda će se takav objekat osećati nekako tesno na mestu sadašnjem 'staklenca'. I one dve kuće na vrh zgrade iza njega, delovaće još jadnije.
No, to nije moja stvar. Nisam dovoljno revnostan korisnik beogradske Opere da bih imao prava davati svoj sud. Možda se u novoj zgradi podigne i izvedbena razina programa, a to je, ipak, najvažnije. Kao građanin, rekoh li, vrlo sam srećan što u mom gradu imamo takvih dilema. Ozbiljno, bez ironije.
Odmazda i paranoja
'Minhen' reditelja Stivena Spilberga
Nekadašnje čudo od filmskog deteta, Stiven Spilberg će uskoro napuniti 60 godina i u godini u kojoj je već izbacio na tržište 'Rat svetova' (najgori film godine po zbirnom glasanju američkih kritičara) stiže sa drugim ambicioznim delom 'Minhen' (god. proizvodnje 2005, trajanje l63 min.), možda i najzrelijim delom svog dosadašnjeg rada. U filmu se govori o pokolju grupe izraelskih sportista koji je izvela palestinska radikalna grupa Crni septembar, tokom minhenske Olimpijade 1972. godine. I o onome što je potom usledilo.
Pošavši od romana Džordža Džonasa 'Osveta', koji je već jednom l986. ekranizovan krajnje osrednje (reditelj Majkl Anderson), po scenariju Tonija Kušnera, Spilberg je načinio triler u najboljoj tradiciji Džona Le Karea, usredsredivši se na osvetničku akciju koju je zamislila izraelska premijerka Golda Meir. 'Zaboravite mir zasad', kaže ona. Izbegavši političku klizavicu pitanja ko je prvi počeo i ko je ugroženiji, Spilberg postavlja temeljno pitanje: da li u odbrani otadžbine i demokratije postoji granica posle koje su ugroženi civilizacijski ciljevi i ideali. Vođa osvetničkog poduhvata Avner (Erik Bana) i četvorica njegovih sadrugova (među njima i novi 007, Denijel Krejg), putuju po svetu pod izmišljenim imenima i sa lažnim pasošima, unapred otpisani i žrtvovani ako krene naopako. Uzgred, a ne manje važno, otkriva se da ih sa strane podupiru francuske tajne službe i američka CIA.
Pohod se završava uz mnoge kolateralne žrtve i sa neizlečivom paranojom koja će preživele 'osvetnike' pratiti do kraja života. Spektakularne scene su ubedljivije od ličnih drama učesnika, čije su dileme iskazane tako da ih i deca shvate. Uz sve to, ovo teško i bolno delo deo je velike terapije koja nije obavezna. Za holivuski film se obično kaže da je veći od života, ali 'Minhen' je nemilosrdan uvid u svet oko nas, ispunjen nasiljem i samoubilačkim političkim pragmatizmom. Ne sme se prepustiti.
