Izvor: Blic, 09.Nov.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Napaćene stvari
Napaćene stvari
(Aleksandra Unterweger, Vacuum balcanicum,
Narodna knjiga, 2004)
Junaci ovog romana su beogradski studenti koji, sluđeni stvarnošću 'naših' ratova u kojima 'nismo učestvovali', upropašćavaju svoje živote. Iako se druže, oni nisu prijatelji, već izmoreni suparnici; njihovi apsurdni ljubavni trouglovi (Miloša i Peđu razdvaja Galina, a Minu i Mariju, Ivan) jesu 'nužno zlo' kojim ugroženi libido pokušava da povrati nadmoć >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nad okolnostima. Te guste mreže od mlakih strasti i izdajstava, izraz su zatvorenosti, neljubavi svakog od junaka prema ostalima, ali i (balkanskog) bezizlaza u kome su zatočene sudbine svih njih. Mada ne učestvuju u ratu, oni su ipak njegovi zločinci i žrtve, jer ga prenose u međusobne odnose, čak i u sebe same (pa Miloš strada zbog nepomirljivosti svojih, slovenskih i germanskih, gena). Pripovedačevo psihoanalitičko zanimanje za strahove i snove junaka, za odnos mladića prema majkama, a devojaka prema očevima, nagoveštava da je ovaj roman studija kliničkog poremećaja, da su junaci reprezentativni primeri oboljenja vacuum balcanicum, izazvanog razornim uticajem geopolitičkih prilika na karakter i psihu pojedinca, zaraze čiji su simptomi letargija, psihotičnost i sklonost ka (samo)ubistvu.
Narator sebi dodeljuje ulogu istraživača kome su 'pokusni kunići'(junaci) samo sredstvo u tumačenju društvene stvarnosti. Zato oni nisu ljudi, već papirnate makete čije je propadanje prihvatljivo i potrebno. Ovaj pristup, zasnovan na logici apsurda (jer su okolnosti 'jače' od likova i njima upravljaju), čini da neispravnost stvari (na primer, gradskog prevoza) deluje pogubnije i potresnije od ludila i smrti čoveka. Potčinjeni političkim parolama kojima su preparirani (o neoromantičarskom panevropskom kolektivizmu), junaci su marionete u lutkarskoj melodrami koja bi trebalo da uradi nemoguće – da izmiri apsurd i jadikovku.
Dva prijatna iznenađenja
Stevan Koprivica 'Tri sorele' režija Milan Karadžić,
produkcija 'Zvezdara teatar'
Predstava 'Tri sorele' u osnovi prikazuje šta se dešava kad đavo dođe u grad. Kada među tri devojke koje njihov brat drži u strogoj izolaciji, grune njihov san, mladić, koji možda postoji a možda i ne. Najnoviji komad Stevana Koprivice, tog predanog hroničara duha Boke, i čuvara legendi koje obitavaju tim zalivom i njegovim mestima, posvećen je još jednoj priči, ovog puta o tri sestre koje su bile zaljubljene u istog mornara. Koprivica ovu legendu interpretira kao priču o tri sestre koje, prizvajući ga, dovedu đavola u svoju kuću.
Navedenim motivom, pisac u jednu, u osnovi melodramsku, ne naročito pretencioznu strukturu, uvodi onostrano, demonsko, tačnije onaj bulgakovljevski element pripovedanja o običnom, malom čoveku u vlasti velikih sila, efektno bežeći u magični realizam i naznačavajući pri tom prostor za upliv psihološkog trilera sa elementima melodrame. Reditelj Milan Karadžić, verni i istrajni interpretator poetike Stevna Koprivice, i ovaj put nastoji da ne izneveri pisca, i stoga poslednju reč prepušta glumcima. A kada je o tome reč, onda su po sredi dva prijatna iznenađenja, jedno u slučaju Slobode Mićalović čija je uloga zapravo najvažnije otkriće ove predstave, značajno za naš teatar uopšte, i drugo, da Nataša Ninković uvek može drugačije. Ako su njih dve i 'imale loptu na petercu', posebno nezahvalan prostor imala je mlada Ana Franić koja je uspela da izađe na kraja sa svojom junakinjom kojoj pisac nije naslikao jasno lice niti je po nečemu bila osobena.
Ovom zaista uspelom triju glumica relativno uspešno priključio se i muški deo podele, naročito Dragan Petrović Pele u ulozi ludaka kome je prvom sve jasno.
Intimni svet Nine K.
Prodajna galerija'Beograd'
Uobičajena je pojava da omaž značajnom stvaraocu pravimo na godišnjicu rođenja ili smrti, pa i sa zakašnjenjem. Galerija 'Beograd' i savremenici beogradske umetnice Nine Kocić (1961-2002) čine to profesionalno uzorno, i dok sapuni u kojima je ona radila još opojno mirišu... Možda je ova 2004, prava godina da ih ponovo doživimo svim čulima, jer je tačno pre deceniju, na Bijenalu mladih u Vršcu, ova umetnica izložila tri skulpture od sapuna sa umetnutim fotografijama, ne slučajno, Oskara Vajlda, Mate Hari i jedne jevrejske devojčice, što je bio gest eksplicitnog otklona od zamrznutih kulturnih modela i imperativa trajnih materijala.
Umetnost Nine Kocić, koju Jasmina Čubrilo opravdano sagledava unutar takozvane 'fikcionalne struje' 90-ih godina, 'kao primer decentrirane, dekadentne, senzualne, erotizovane pozicije', sasvim je posebna manifestacija postmodernističkog poimanja skulpture na našem podneblju. Fetišistički odnos prema materijalu, upotrebljenom za skulpture mišljene intermedijalno (kroz asamblaž, instalaciju...) očigledan je naročito u tretmanu sapuna i fotografija. Zbog čega - sapun? Ne samo zbog podatnosti i materijalnih svojstava koja zavode i podstiču fantaziju, već i zbog referiranja na vreme, kategoriju imanentnu i onome što znači fotografija. Osim toga, upravo vreme je to koje menja i delo Nine Kocić, ne samo u fizičkom već i u duhovnom pogledu. Opus ove umetnice još jedna je potvrda toga da zaista živa umetnost ne može biti večna u nepromenjenoj formi, baš kao i živi svet. Dakle, umetnost je metafora za čoveka. Tek jedna Ninina samostalna izložba za kratkog života, par video-radova, tragovi u nepostojanom materijalu, kao ni tihi govor intime, nisu prepreka da ova metafora živi.
