Izvor: Politika, 16.Jun.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako pripitomiti tamu
Izložba fotografija Slađane Stanković, uz propratne tekstove francuskog pisca Silvena Pridoma, u Francuskom institutu
Izložba „Pripitomiti tamu”, koja je već predstavljena u okviru festivala „Krokodil”, sutra će biti otvorena u Francuskom institutu u 18 sati. Reč je o petnaest panoa sa crno-belim fotografijama Slađane Stanković, uporedo sa tekstom Silvena Pridoma, francuskog pisca. Dvoje umetnika sreli su se u Beogradu prošle godine i pretvorili svoje utiske u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zajednički vizuelno-književni događaj. Silven Pridom je prošle nedelje boravio u Beogradu i zajedno sa Slađanom Stanković učestvovao na otvaranju izložbe u okviru festivala „Krokodil”, dok će sutra u Francuskom institutu uz autorku fotografija učestvovati Ursula Burger Eš (koja je prevela tekst Silvena Pridoma) i Vladimir Arsenijević.
Silven Pridom je pre godinu dana proveo mesec dana u Beogradu u umetničkoj rezidenciji na poziv udruženja „Krokodil” i Francuskog instituta i kaže da je bio impresioniran energijom grada.
– Fotografije Slađane Stanković su upravo suprotne toj živosti koja je bila moj osnovni utisak o Beogradu. Ja sam sretao mnogo ljudi i video puno događaja, a na njenim fotografijama ima puno praznih prostora, a vrlo malo ljudi. One su bezvremenske, prikazuju Beograd na vrlo ličan i poetski način. To što njihova autorka stvara neke svoje svetove, vrlo lične, bilo mi je čudesno, jer otvara put mašti. To su prostori koji kao da iščekuju da se nešto dogodi, što je neverovatan okidač za maštanje. Čini mi se da sam počeo da zamišljam neke stvari čim sam video fotografije, čak i pre nego što smo se dogovorili da napravimo nešto zajedničko – ispričao je Silven Pridom za „Politiku”.
Slađana Stanković, koja se fotografijom bavi već 15 godina, otišla je iz Srbije 2002. godine u Francusku i od tada živi i radi između Beograda i Pariza. Do sada je uglavnom radila socijalne teme. U Srbiji je fotografisala radnike i rudare koji nastavljaju da rade iako je sve oko njih stalo, romsku decu sa ulice, u Bugarskoj sirotište, a u Parizu svet beskućnika. Redovno je izlagala u Parizu, a u Beogradu u Uličnoj galeriji 2012. i 2013. godine. Ovoje prvi put, posle tih marginalnih svetova, da se bavi svojom intimom.
– Počela sam da lutam Beogradom i da fotografišem. Zašto sam fotografisala Beograd noću? Možda je to bilo neko stanje duha u tom trenutku. Iz Srbije sam otišla kao i mnogi prilično razočarana i ljuta na svoju zemlju i na sebe samu, a kad sam se vratila posle deset godina shvatila sam da su ti demoni još u meni, da još postoji strah od nekih pojava u našem društvu i nedostatak komunikacija sa ljudima. Počela sam da radim sa takvim emocijama, a onda polako krenula da izlazim na svetlost dana. Tako i Silven vodi svoju priču, najpre je mrak da bi se na kraju izašlo na neko bleštavo sunce – kaže Slađana Stanković.
Silven Pridom je do sada objavio više romana, a najnoviji „Là, avait dit Bahi”, koji govori o sećanjima starog Alžirca iz kojih izviru isečci istorije Alžira pre i posle proglašenja nezavisnosti i koji će uskoro biti objavljen i na srpskom u izdanju „Geopoetike”, dobio je i nagradu „Luj Giju”.
– Tema Alžira jeste jedna od velikih, ali bolnih tema koja otvara teška pitanja – kaže pisac. – Rat je bio jako surov, prljav i mnogo kritikovan. Činjenica je da je put Alžira išao ka nezavisnosti, nije se to moglo mimoići, a danas se taj rat u Francuskoj smatra pomalo sramnim i ljudi koji su prošli kroz njega ne vole da pričaju o tome. Mislim da su simpatije svih mladih pisaca na strani nezavisnog Alžira. Mi smo generacija koja to nije proživela, ne osećamo grižu savesti i zato možemo o tome da pričamo. Ja sam hteo da prikažem alžirski stav. Moj deda je svojevremeno živeo u Alžiru i mogao sam da tražim od njega priču, ali nisam, već sam otišao kod tog starog Alžirca da čujem „drugu stranu priče”. Taj čovek je bio prijatelj sa mojim dedom, ali u isto vreme oni su pripadali neprijateljskim stranama. Njegov ugao gledanja mi je omogućio da u drugačijem svetlu vidim odnos između Francuske i Alžira.
Silven Pridom je detinjstvo proveo u Africi (Kamerun, Niger, Burundi, Mauricijus) i to iskustvo smatra izuzetnim, jer „voli zemlje u kojima su životi ljudi ispunjeni istorijom”. I Srbija je zemlja sa bogatom prošlošću, kaže, ali još je dovoljno ne poznaje, ne zna jezik i ne bi se usudio da piše nešto drugo osim ovih poetskih, bezvremenskih zapisa za izložbu.
Izložba u Francuskom institutu biće otvorena do 5. jula.
Gordana Popović
objavljeno: 17.06.2014.
