Izvor: Politika, 05.Jul.2014, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naši ratovi traju decenijama
„Pomračenje u pet slika” nije samo roman o nasilju nad drugačijima. Govori i o malim ljudima koji su odlučili da se suprotstave većini.
Novi roman mladog srpskog pisca i pripovedača Andrije Matića „Pomračenje u pet slika”, koji je objavila beogradska izdavačka kuća „Levo krilo”, u ediciji „Podzemna struja”, predočava sedamdeset godina istorije Kragujevca, počev od streljanja učenika i profesora oktobra 1941, preko posleratnog jednoumlja, zatim ratne psihoze >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << devedesetih do dvehiljaditih koje odišu novom patrijarhalnošću. U svakoj od vremenskih slika u fokusu su potomci streljanih žrtava i sami stradalnici u drugačijim okolnostima. Logika istorije kreće od ubijenog profesora Milana Lazovića do njegovih unuka Vedrana i Jovane i pokazuje šta biva sa onima koji su uvek u manjini. Ovaj roman utočište je „onih koji veruju da je bolje biti među progonjenima nego među progoniteljima”.
Pet slika u vremenu, u vašem romanu povezuje konstanta nasilja prema ideološki, pa i seksualno, drugačijima. Rat se na ovaj ili onaj način u Srbiji nastavlja i u miru?
Srpsko društvo je oduvek bilo surovo prema ljudima koji su na bilo koji način želeli da iskorače iz našeg balkanskog, patrijarhalnog obrasca. Međutim, „Pomračenje u pet slika” nije samo roman o nasilju nad drugačijima. Takođe, govori i o malim ljudima koji su odlučili da se suprotstave većini, da se pobune, iako su znali da će zbog toga biti surovo kažnjeni. Za takve ljude nikada neće biti mesta u zvaničnoj istoriografiji, ali oni su za mene najvredniji deo srpske prošlosti.
Prostorna konstanta jeste Kragujevac, mesto jednog od najstrašnijih zločina Drugog svetskog rata. Upravo ovaj zločin pokazuje duboku podeljenost srpskog društva i u 1941. godini, koja se ispoljava sve do 2010?
U kragujevačkoj tragediji 1941, jednu od najmračnijih uloga imali su ljotićevci, na čelu sa Marisavom Petrovićem. To su, zapravo, bili srpski nacisti čiji su zločini prema sopstvenom narodu danas gotovo zaboravljeni, pre svega zato što se srpska javnost, kada govori o Drugom svetskom ratu, uglavnom bavi sukobom između partizana i četnika. Ti naši ratovi traju decenijama i ne verujem da će se završiti u bliskoj budućnosti.
Puno ste istraživali o zločinu u Šumaricama. Koliko je u izboru ove teške teme na vas uticala i lična veza s Kragujevcem?
Ta veza je bila veoma bitna. Recimo, zgrada u kojoj sam rođen, udaljena je petsto metara od Šumarica. Osim toga, u ranom detinjstvu često sam slušao priče o streljanju, čak i od ljudi koji su ga preživeli. Kasnije, kada sam počeo da pišem, shvatio sam da zločin u Šumaricama, ne samo streljanje, već i sve ono što mu je prethodilo,ima ogroman književni potencijal.
Jedan od najnegativnijih junaka upravo je izbegao streljanje. Kasnije postaje udbaš, mučitelj. Ovaj lik tipičan je primer vrednosnog sistema koji u našoj sredini opstaje decenijama – što gori, to viši na društvenoj lestvici?
Taj vrednosni sistem preživeo je sve ideologije i neće se promeniti u skorije vreme. Upravo zbog njega mnogi talentovani, obrazovani ljudi povlače se u svoje mikrosvetove ili odlučuju da žive u nekoj drugoj zemlji. Ipak, Stefan Vujović nije tipičan srpski karijerista. Njegova ličnost umnogome je obeležena činjenicom da su njegovi profesori i drugovi iz odeljenja streljani u Šumaricama, a da je on pušten na slobodu. I neki kasniji događaji uticali su na njegove postupke, ali da ne otkrivamo previše.
Postoji i izvesna sudbinska zakonomernost, da deca nesvesno slede korake roditelja, da čak vole i istu literaturu kao njihov otac, iako ga nikada i ne upoznaju?
Trudio sam se da napišem kombinaciju porodičnog i istorijskog romana, ali i da unesem neke novine. Jedna od njih je to što deca ne znaju ko su im bili otac i deda, a samim tim ni šta su sve preživeli. No, uprkos tome, Jovana i Vedran povezani su sa svojim precima preko svojih snova, sklonosti, stavova, pa čak i preko fizičkih tegoba. Nadam se da će čitaocima taj postupak biti zanimljiv.
Unuk streljanog profesora Lazovića ubija ratnog zločinca iz 90-ih i dilera droge i beži za Ameriku. Zašto ovaj strašni i moralno neopravdani postupak ipak izgleda kao izbavljenje, slično pravdi iz Tarantinovih filmova?
Ako govorimo uopšteno, retko koje ubistvo ima moralno opravdanje. Ali ako se stavimo u poziciju tog mladića iz devedesetih godina, i ako pomislimo na teret koji je nasledio od svojih predaka, shvatićemo da je njegov čin sasvim logičan.
Marina Vulićević
objavljeno: 06.07.2014
Pogledaj vesti o: Kragujevac
