Izvor: B92, 14.Dec.2014, 10:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Srbe ne možeš da pobediš, osim..."
Srbe ne možeš da pobediš osim ako ih ne podeliš, rekao je predsednik Srbije Tomislav Nikolić na obeležavanju stogodišnjice Kolubarske bitke u Lazarevcu.
U okviru spomen hrama Svetog Dimitrija u Lazarevcu uz vojne i državne počasti obeležen je vek od Kolubarske bitke, najznačajnije bitke između vojske Kraljevine Srbije i Austrougarske u Prvom svetskom ratu.
"Srbija će ozdraviti, a ne bi se ni razbolela da je uvek znala ko joj je mačem, ognjem i životom >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << sačuvao zemlju", poručio je Nikolić.
On je u obraćanju naveo da je nemoguće govoriti o prvoj godini rata koji je pre jednog veka zahvatio čitav svet a da se ne spomenu dve pobede srpske vojske koju su presudno doprinele jačanju a potom i konačnoj pobedi saveznika.
Kolubarska bitka je, prema Nikolićevem rečima, bila senzacija i za osvajače i za saveznike, možda i za Srbe, istakavši da se proučava na bezmalo svim vojnim akademijama sveta kao primer vojne veštine, generalske odvažnosti, taktike i strategije.
"Srbe ne možeš da pobediš osim ako ih ne podeliš. To je poruka naših velikih predaka sa Kosova, sa Kolubare i Suvobora, sa Kajmakčalana i Soluna. Tada Srbi nisu slabili svoje jake ljude jer se zna da slabljenjem jakih pojedinaca slabiš svoju naciju pred neprijateljem", rekao je Nikolić.
On je uporedio bitku na Kolubari sa biblijskom borbom Davida i Golijata rečima da je mala Srbija, velika u svojoj nepodeljenosti, u svom jedinstvu, neposredno ratovala sa jednom ogromnom imperijom, a posredno sa četiri imperije i ponovo pobedila.
Nikolić je rekao i da je svako vojničko iskustvo i znanje tada govorilo da je srpska vojska Veliki rat dočekala premorena od Balkanskih ratova, desetkovana i promrzla, gladna i bosonga, sa puškama ali bez municije.
"Kolubarska bitka je najveća perjanica u slavnoj i pobedničkoj ratnoj epopeji Srbije, ne samo u Velikom ratu. Dobijena je koliko veštinom vojskovođa toliko i predanošću svakog vojnika.Tokom bitke pokazalo se junaštvo, posle bitke redak primer čojstva. Videlo se i tu ko je od čega sazdan i kakav trag ostavlja za sobom u večnosti", rekao je Nikolić.
Kako je rekao predsednik, nema društva u kome formalno obrazovanje može da zatre ili makar potamni sjaj slave predaka i dodao da niko ne može da nam oduzme priče dedova, njihova sećanja koja su prenošena kao najveće porodično blago...
Nikolić je naveo da se danas srećom vode drugačije bitke koje od nas traže drugu vrstu mudrosti i taktike.
On je poručio da ćemo pobediti poštujući porodični zavet da uvek i svuda i u svakoj prilici damo sve od sebe, pokažemo svoje nasleđene vrline, ljubav prema otadžbini "jer nemamo pravo da izneverimo svoje junačke pretke".
"Da živimo tako da bi nas prepoznali kao svoje potomke da nekim čudim mogu da siđu među nas. Da se neprekidno i kao država i kao narod sećamo najboljih koji su hodali ovom zemljom, onih koji su izginuli da bismo mi ovde stajali kao slobodni ljudi... Da nam bude najvažnije da svaki naš čovek živi u slobodi", rekao je on.
Nikolić je rekao da država do danas ima imena i prezimena tek 50.000 stradalih u Velikom ratu.
"Ostalih milion i 100 hiljada nisu na istom spisku niti znamo gde su sve upisana, ako su igde upisana. Ne znamo gde je rodni prag sa kojeg su pošli u vojevanje...a prošlo je 100 godina", upozorio je predsednik.
Predsednik je svoje obraćanje završio rečima "Živela Srbija".
Vence i cveće položili su pored predsednika Srbije i ministri Aleksandar Vulin i Bratislav Gašić, načelnik generelštaba VS Ljubiša Diković, potomci vojvode Živojina Mišića, predstavnici diplomatskog kora, udruženja boraca koja neguju tradiciju oslobodilačkih ratova Srbije...
Kolubarska bitka, najveća koju je srpska vojska vodila u Prvom svetskom ratu, pobedonosno je završena, 15. decembra 1914. godina.
Nakon što su austrougarske trupe okupirale Beograd, Šabac, Valjevo, Užice i celu severozapadnu Srbiju počinivši masovne zločine nad civilima, na Kolubari se, za vojne eksperte, dogodilo čudo.
U Kolubarskoj bici je posle mesec dana teških borbi srpska vojska do nogu potukla Petu i Šestu austrougarsku armiju pod komandom generala Oskara Poćoreka.
Bitka je počela opštim napadom austrougarske Balkanske vojske sa oko 300.000 vojnika, 16. novembra. Borbe su najpre vođene na frontu širokom oko 200 kilometara od Beograda do Guče.
Prvih pet dana proteklo je u ogorčenoj odbrani srpske vojske koja se povukla na desnu obalu Kolubare i Ljiga prema naredbi vrhovne komande u pokušaju da tu zaustave prodor austrougarskih snaga. Uspeli su da zadrži Austrougare nekoliko dana zbog loše procene Poćoreka da su tu stacionirane srpske zaštitnice. Zbog toga je on 20. novembra u borbu uveo 15. i 16. korpus Šeste armije.
Te i iduće noći je samo na brdu Vrače kod sela Chelije na obali Kolubare, okolina Lajkovca izginulo oko 20 000 srpskih i 30 000 austrougarskih vojnika, među njima i Dimitrije Tucović, prvak srpskih socijalista.
Prva armija se povukla u noći 21. na 22. novembar kada je zauzela nove položaje na grebenu Suvobora, ali 22. novembra pre podne na liniju fronta izbijaju austrougarske trupe.
Izuzetne zasluge za pobedu imao je general Živojin Mišić, unapređen posle bitke u čin vojvode. Mišić je 26. novembra odlučio da srpska vrhovna komanda izvrši pripreme za povlačenje na nove položaja, a Srpska vrhovna komanda premešta svoje središte iz Beograda u Kragujevac.
On je samoinicijativno doneo odluku o povlačenju na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca i izdao naredbu da se sa izvršenjem otpočne rano ujutro 29. novembra.
Njegova Prva armija je od tada pa do 2. decembra 1914. izvršila odlučujući proboj na Suvoboru.
Oskar Poćorek je posle manje od pola meseca, 14. decembra 1914. godine izdao naredbu da se izvrši povlačenje preko Save. Tokom noći austrougarske trupe su napustile Beograd koji je 15. decembra oslobođen čime su okončane borbe na balkanskom ratištu tokom jeseni 1914. godine.
Posle Kolubarske bitke definitivno je postalo jasno da Austro-Ugarska nije u stanju da porazi, odnosno, kako je nameravano, uništi Kraljevinu Srbiju. Zbog čega je Nemačka tokom 1915. godine bila primorana da se direkto uključi u borbe protiv Srbije.
Tokom Kolubarske bitke poginulo je više desetina hiljada austrougarskih vojnika i oficira. Najniže procene govore od 28.000 poginulih, ali je oko 120.000 austrougarskih vojnika ranjeno, a oko 74.000 nestalo ili je zarobljeno.
Srbija je u ovom boju imala oko 22.000 poginulih, 91.000 ranjenih i 19.000 nestalih i zarobljenih.
Srbi su zaplenili veliku količinu ratnog materijala i oružja, uključujući dva aviona, više od 140 topova, 3.500 vozila s municijom i 60.000 pušaka.
Poćorek je smenjen sa mesta glavnokomandujućeg austrougarske Balkanske vojske krajem 1914. godina, a na njegovo mesto je postavljen nemački feldmaršal August fon Makenzen.
Posmrtni ostaci poginulih u Kolubarskoj bici pohranjeni su u Spomen kosturnici crkve Svetog Dimitrija u Lazarevcu.
