Izvor: Politika, 26.Dec.2014, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ratni dnevnik abadžije Velja
I posle nepunih sto godina neka zapažanja nisu izgubila na aktuelnosti, naprotiv ona i danas deluju upozoravajuće, otrežnjujuće i osvešćujuće
Velisav Veljo Daničić (1885–1968), abadžija iz Gornjeg Milanovca, neugodan je svedok čijem se ratnom dnevniku mora verovati. Prošao je balkanske ratove sa puškom u ruci, tukao se na Ceru i Kolubari. Godine 1915. našao se u sanitetskoj jedinici i, preko Skadra, Sicilije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i Bizerte, dospeo na Solunski front. Iz ratova je doneo više odlikovanja, a samo su tri sačuvana.
Pomenusmo ratni dnevnik. Veljo ga je vodio od 20. oktobra 1915. do 2. avgusta naredne godine – od početka povlačenja ka Albaniji do dolaska u Solun. Ispisivao je, danom i satom, imenom i prezimenom, što je svojim očima video. Ispisivao grafitnom olovkom suve činjenice, škrtareći na rečima, a opet sve jasno. Dnevnik su posle očeve smrti pronašla deca (bilo ih je jedanaestoro), pa će sinovi Slobodan i Petar i profesor Milorad Daničić imati mnogo muke da, posle 90 godina, dešifruju izbledele stranice i smeste u knjižicu džepnog formata. Dnevnik je izašao 2009. godine, naslovljen „Zabeleške – ratni dnevnik”. U njemu nema ispaljenog metka, ali ima nešto što su ratne hronike, memoari i disertacije „zaboravili” da spomenu. Opisujući samo ono što se u nevelikoj sanitetskoj grupi dešavalo, dao je sliku naličja ratovanja, dakako na mikroplanu, ali se s pravom sve može apsolutno uopštiti.
No, držimo se „Zabeležaka”. Veljova sanitetska jedinica se povlačila od Aleksinca, preko Kosova i Metohije i Crne Gore ka Skadru. Putovanje kroz Crnu Goru je obojeno tamnim slikama:
„Konje smo sklonili u neku državnu štalu, a mi smo se razišli po selu da tražimo prenoćište u suvati, jer je bijo veliki sneg. Ja sam pošo i molio na 10 kuća. Nigde nisam mogo naći dok nisam platijo dva perpera, pa sam ja i moja tri druga prenoćili na mokroj zemlji bez vatre. Di smo god pitali i molili, kisli i umorni, da se malo odmorimo, uvek smo dobijali odgovor od žena: „Ne može” i „Nema di, svetog mi Vasilija”, a kad im ponudimo perpere, onda – može”.
Dalje zapisuje da često nisu mogli da dobiju ni vode, pa navodi: „Spomoću puške morali smo da otmemo jedan bunar da bi skuvali kačamak od brašna koje smo sami putem nabavili za naše pare”.
Dobar deo ratnog dnevnika je slika odnosa nadređenih i njihovih rođaka i prijatelja prema običnom borcu. Slika grabeži, privilegija, šićarenja na muci većine, u vremenu nacionalne katastrofe. Evo dva primera na samom početku povlačenja:
„Pri evakuaciji Niša i glavnog sanitetskog magacina, dr Milutin (Kapša, komandir saniteta – prim. B. L.) je oterao svojoj kući u Nišu dvoja puna kola najfinijig stvari (...) u vrednosti 6.000 dinara. G. Milan Živčić iz Leskovca, blagajnik na našem vodu, ostavijo je jedan vagon stvari kod svoje kuće u Leskovcu. To su stvari, takođe, iz magacina Crvenog krsta”.
Pisac dnevnika, očito preosetljiv na socijalnu nepravdu, opisao je više slučajeva kod deljenja sledovanja. Ponajviše ih je iz kraćeg bivovanja u okolini Lješa, dok su čekali savezničke lađe. Od trske su, koje je bilo u izobilju, prvo sagradili „salu za ručavanje, i sedenje, i kockanje”. Posle su sagradili štalu, dve kujne, furunu za pečenje hleba i kafanu. „U kafani su prodavali kafu, čaj i rakiju. Šećer, kafu i čaj komandir trebuje za bolesnike, pa prodaje u kafani”, zapisuje bolničar Veljo Daničić.
U privremenom logoru su dočekana oba Božića. Evo kako:
„Kad je bijo švapski Božić po novom kalendaru za 1915. godinu, zarobljenici koji su bili sa nama, a bilo je njig 20, svaki je dobio za taj dan po 12 parčeta šećera i osam komada peksimeta. A naš Božić srpski kad je bijo, mi srpski bolničari dobili smo po jedno i po parče šećera i po jedan komad peksimeta. Iz ovoga se vidi da je naš komandir doktor Kapša više volijo austrinske zarobljenike i više vodijo računa o njima nego o nama Srbima”. – Podosta je primera mućke starešina sa oskudnim sledovanjima za vojnike i bolesnike.
Iz Drača je Velisav, 10. januara 1916, engleskom lađom, stigao na Siciliju, a onda u marinsku bolnicu u Ferivilu (Tunis). Pet meseci je tu, u bolnici broj 1 (bilo ih je još dve), pomagao u lečenju oko 5.000 srpskih bolesnih vojnika. A 15. juna se ukrcava na francusku lađu „Kanada” i odlazi na Solunski front. Najjači utisak sa ispraćaja na Velisava ostavlja admiral Emil Geprat, zapovednik u Bizerti:
„Na ulazu u pristanište nas je sačekao admiral Geprat. I dok smo svi prošli, on je stajao mirno i svaku četu otpozdravijo. (...) Njega poznaje svaki srpski vojnik koji je god došao u Afriku. On je često obilazio logore i bolnice gde su god se naši vojnici nalazili”.
Najzad, navedimo i reči recenzenata o Daničićevim „Zabeleškama”. Akademik Vasilije Krestić: „Ratni dnevnik Velisava Velja Daničića zaslužuje da bude objavljen, jer, i posle nepunih sto godina od vremena kada je nastao, saopštena zapažanja nisu izgubila na aktuelnosti. Naprotiv, ona i danas mogu da deluju upozoravajuće, otrežnjujuće i osvešćujuće”. Milovan Vitezović: „Velisav je propisao, zgranut svim nečasnim postupcima, naročito onih koji bi morali da vode brigu o poverenim im ljudima, jednostavno ispisujući počinjene nepravde, sa pravopisnim greškama, ali sa nepogrešivim osećajem za pravdu”.
Veljo se, kasnije, još neko vreme bavio abadžilukom, a penziju je dočekao sa šest svojih odlikovanja, slično Milunki Savić, kao školski poslužitelj.
Boško Lomović
objavljeno: 27.12.2014.
.jpg)
