Izvor: BeautifulSerbia.info, 19.Avg.2014, 19:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Preko preče, naokolo bliže – od Valjeva do Beograda preko Mionice i Lazarevca

Piše: Slobodan Ogrizović
U poslednje vreme, zahvaljujući istaknutim pojedincima naše porodice, uspostavili smo specijalne veze sa Petnicom, pa nas je tako put ponovo doveo u Valjevo, svega dve nedelje posle stogodišnjeg, a možda čak i milenijumskog poplavnog talasa u kolubarskom kraju.
Do Valjeva smo stigli onoliko brzo, tj. onoliko sporo, koliko to može da se uradi kada izađete na Ibarsku magistralu, sa svim postojećim ograničenjima brzine, a zatim i Valjevsko-lozničkom >> Pročitaj celu vest na sajtu BeautifulSerbia.info << magistralom, od Ćelija, kroz Lajkovac, Rubibrezu, Nepričavu, Slovac, Divce i Popučke. Ko zna, možda će baš zabrana rotacionih svetala ministrima i ostalim državnim zvaničnicima, čime se i oni pridružuju udruženju ugnjavljenih korisnika Ibarske auto-stradije, konačno dati potrebnu pogonsku energiju za ozbiljan rad i završetak auto-puta do Čačka, tj. Južnog Jadrana?
Inače, sa puta se, od nedavne poplave, mogu, ponegde, videti još uvek natopljene njive, sa ponekom barom i jezercetom, poneki zaostali odbrambeni džakovi sa peskom prislonjeni na vrata kuće nekog lenjog, ili možda opreznog, domaćina, a kada se prođe raskrsnica za Velike Crljene (na Ibarskoj magistrali) krajičkom oka se može videti kako iz velikog, novoformiranog jezera na kopu Veliki Crljeni vire delovi potopljene rudarske mehanizacije.
Zaista je teško i zamisliti kako je Kolubara, koja ovih dana ponovo izgleda kao sirota i nedužna rečica, mada još uvek zamućena, blatnjavo braon boje – mogla da napravi takav ršum u ovome kraju. A opet – kada pomislite da je kroz korito Kolubare, koje obično protura 30 do 50 kubika vode u sekundi, prolazilo od 1000 do 1200 kubika (!) u tim dramatičnim i po život opasnim sekundama sredinom maja, onda vam razmere katastrofe postaju daleko jasnije. Ali o tome još malo, kasnije, kada se tekst i ja budemo vraćali za Beograd.
Valjevo i Petnica U Valjevu smo bili pre nepuna dva meseca. Još uvek se sećam svog prvog utiska i iznenađenja – kada sam video potočastu Kolubaru, kako na jedvite jade prekriva najniži nivo dvostepenog keja i kako koristi tek desetinu raspoloživog korita – pomislivši da je šteta što je toliki prostor u centru grada odvojen zbog tako male reke. Eto, kad čovek ne zna… Svega nekoliko nedelja kasnije, Kolubara je tako silovito i u takvoj količini projurila kroz Valjevo da je naprosto rasturila velike delove donjeg nivoa masivnog keja, i pravo je čudo da su valjevski mostovi ipak uspeli da se održe na nogama. Osim toka kroz korito, reka se pomalo razlila i duž centralnih, susednih gradskih ulica, ali, izgleda, bez nekih dramatičnijih posledica. Da nije razrušenih delova keja, teško biste mogli i da pomislite da se ovde nešto neobično dešavalo pre jedva dvadesetak dana.
Mionica Posle kratkog susreta sa Valjevom i rastanka sa mladim istraživačem u Petnici, ako je i postojala – dilema je brzo rešena: zašto se, po ovako lepom i sunčanom danu, vraćati istim putem, kada se može ići naokolo, maljenskim i suvoborskim padinama? Pravac – Mionica!
Put od Petnice vodi ka Divčibarama, sve do prve raskrsnice – gde se poseban put odvaja ka Mionici. Usput se može videti poneko klizište, manja oštećenja puta i poneka poplavljena njiva, ali ništa više od toga. Mionički kraj je, na žalost, ove godine dva puta stradao od kiša i bujičnih voda – prvo u aprilu, a zatim u maju.
Koliko god uživali u vožnji vijugavim putem – kroz šume i livade, neminovno ćete brzo ući u Mionicu, omanje mesto kojim dominira velelepni spomenik vojvodi Živojinu Mišiću, vojskovođi – konjaniku. Na svakoj stranici postamenta spomenika stoji po jedna ili dve table sa odgovarajućim tekstom. Tako ćete – na prednjoj strani spomenika videti Mišićeve reči: „S nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u otadžbinu!“ – reči koje su obeležile konačni proboj Solunskog fronta.
Na drugoj tabli stoji, kao tragično podsećanje, podatak da je u Prvom svetskom ratu Srbija od 4,5 izgubila 1,2 miliona stanovnika, a na zadnjoj strani spomenika piše sledeće: „Narod svome vojvodi, na 70-godišnjicu proboja Solunskog fronta i stvaranja Jugoslavije“. E sad, da se Živojin Mišić više pitao, pitanje je da li bi baš bilo te i takve Jugoslavije, ali to je sad, ionako, samo retorsko pitanje za istoričare.
I tako, stojite u Mionici, pred ovim spomenikom, dok vam pred očima proleću slike iz druge knjige Ćosićevog romana „Vreme smrti“, romana koji do u detalj opisuje svaki zaselak, šumarak, potok i čuku na kojima su se odvijale ogorčene bitke austrougarske i srpske vojske krajem 1914. godine, romana koji neverovatno precizno opisuje svaki momenat čuvene Kolubarske bitke – od trenutka kada vojvoda Mišić preuzima komandu nad razbijenom Prvom armijom, baš ovde – u Mionici, pa do trenutka kada, sa istom tom, ali čarobno preporođenom armijom, proteruje neprijatelja preko Drine. A sudbina naše vojske preokrenula se i junački posrećila možda baš u Mionici, kod mosta preko Ribnice, gde je vojvoda Mišić sačekao srpsku vojsku, u pravom rasulu, i polako počeo da je vraća u čvrstu vojnu formaciju. Danas se tu, na početku mosta, nalazi još jedan spomenik, sa likom vojvode Mišića i njegovim rečima: „Vojnici, deco, stojte! Uspravite se, okrenite lice neprijatelju!“ Tako je to bilo, jeseni 1914. godine.
Brzina kojom je srpska vojska u odlučnom napadu vraćala Srbiju u svoje ruke, i broj kilometara koji je vojska dnevno prelazila mogu se porediti samo sa brzinom i kilometražom iste te vojske posle proboja Solunskog fronta.
Za pola godine biće tačno 100 godina od Kolubarske bitke, i biće to svakako prilika da se još jednom prouče svi elementi, vojni, psihološki, ljudski, koji su doprineli da dođe do neverovatnog preokreta, tj. sve ono što se već decenijama proučava čak i na američkoj vojnoj akademiji Vest Point. Mada je vreme takvih bitaka odavno iza nas. Sada je vojna, a naročito američka vojna strategija malo drugačija – prvo idu sankcije, pa to malo medijski propratite preko interneta, fejsbuka i tvitera, pa nađete lokalne borce za demokratiju, pa malo bombardujete i raketirate, ali sa par stotina kilometara udaljenosti, dodate malo obogaćenog uranijuma, ako treba još malo Haarpujete, – i rešena stvar.
Ali, ne smeta da se podsetimo Kolubarske bitke: posle više od dve nedelje teških bitaka i svakodnevnog povlačenja pred velikom ofanzivom Austrougarske i Poćorekovih razuzdanih trupa, gubljenja odsudnih gradova i pozicija, vojvoda Mišić je preuzeo komandu nad Prvom armijom. Posle svega nekoliko dana odmora – na rezervnoj liniji fronta podno istočnih padina Suvobora, uz reorganizaciju vojske (i uz prerađene, ranije dobijene, falš francuske granate), Prva armija je krenula u totalni kontranapad, i već za desetak dana na teritoriji Srbije nije više bilo nijednog (slobodnog) neprijateljskog vojnika.
A da je Mišićeva odluka o velikom povlačenju a zatim i kontranapadu bila sve osim laka, a da pritom i vidite kako je to bio težak i napet razgovor glavnih i odgovornih srpskih vojskovođa, evo ovde zapisa iz knjige „Ratni razgovori“:
„Dikoviću, Šabac ćemo da branimo po svaku cenu! Bude li pao Šabac, Dikoviću, znate šta treba da radite…“
Pardon, nije to taj razgovor. Evo kako je to bilo pre sto godina:
– Gospodine vojvodo, povlačim trupe zapadno od Gornjeg Milanovca na Lipe-Mramor-Šarani – govori Mišić na telefonu vojvodi Putniku.
– Jeste li zdravi i pri svesti? – pita Putnik
– Jesam, fala bogu.
– Kako smete to da radite? Ko vas je ovlastio da se kockate sa sudbinom Srbije?
– Moja savest. Činim sve što je potrebno za spas Armije i dobro Otadžbine.
Načelnik Putnik ga podseća na poslednju naredbu Vrhovne komande i dodaje:
– To ne smete nipošto činiti!
– To ja moram raditi, jer mi diktiraju prilike. Hoću da dovedem u red svoju armiju i da je spremim za napad!
Vojvoda Putnik nastavlja u ljutitom tonu:
– Ja ću vas na sud!
– To možete. Možete me i smeniti, ali moje divizije ne možete zadržati od pokreta niti mene odvratiti od ove odluke. Za sve što radim primam na sebe punu odgovornost. Bar nekoliko dana i noći da naš vojnik ne vidi Švabu, da ga ne čuje, da zaspi u miru i tišini. Da se najede, okrepi, ogreje. Da može da potrči uzbrdo.
– Još činjenica Mišiću, još!
– Pobediće onaj ko bude brže mogao da istrči na ćuvik i duže da maršuje, duže da ostane na snegu. A to će biti Prva armija, jamčim vam glavom!
– Velik je to rizik, moj Mišiću, rizik posle koga sledi predaja. Odmah povucite naređenje o povlačenju!
– To ne mogu da učinim. Ne mogu, niti hoću – bio je kategoričan đeneral Mišić (tada još uvek đeneral, a vojvoda posle Kolubarske bitke).
Uglavnom, bila je to bitka u kojoj je 450.000 vojnika austrougarske carevine navalilo na 250.000 naših, pri čemu je, na kraju, neprijatelj imao 225.000 vojnika izbačenih iz stroja (mrtvih, ranjenih i zarobljenih), a naša vojska 133.000! Na obe strane – ukupno, 50.000 mrtvih!
Tako je to nekad ovde izgledalo. Danas je Mionica mestašce sa preko 3000 stanovnika, kroz koje prolaze putevi ka Valjevu i Ljigu, i gde centralnim prostorom, osim već pomenutog spomenika vojvodi Mišiću, dominira i visoka Mionička crkva, sa svojom velikom portom. Tu je i jedan omanji park, na koji je naslonjeno nekoliko kafića i restorana, a u kojem možete videti još jedan spomenik – Ustanicima kolubarske knežine.
A kad se pomene kolubarska knežina, onda se pre svega misli na Grboviće iz Mratišića – na čelu sa knezom Nikolom i sinom mu Milovanom, zatim na kneza Raku Tešića iz Mionice i na kneza Jovicu Milutinovića iz sela Sanković.
Mionička crkva je posvećena Vaznesenju Gospodnjem, a izgrađena je sredinom devetnaestog veka. Pre nešto više od pola veka, Mionička crkva, ali i njenih osam starih ikona – proglašeni su za spomenik(e) kulture. Svojom uobičajenom orijentacijom, tj. orijentacijom oltara ka istoku, i kosom stazom kojom se prilazi do ulaza u crkvu, Mionička crkva skoro da jedina remeti urbanistički uređenu Mionicu u kojoj su sve ulice, a i pomenuti trgovi i parkovi – pod pravim uglom.
Sa sajta opštine Mionica može se saznati da se mesto u srednjem veku zvalo Tuvari, a da je knez Lazar naselje nazvao Mali Srem. Posle su došli Turci, pa je selo opustelo, ali je onda ovamo naišao neki Živko iz užičke Mionice i sa sobom doneo i ime svog pređašnjeg mesta. Ako je po nazivu mesta, izgleda da se Živko posle još jednom selio – u Bosnu, do opštine Gradačac, gde takođe postoji jedna Mionica. Uglavnom, prvi pomen Mionice vezuje se za 1719. godinu, kada se to ime našlo u popisu pograničnih nahija Srbije.
Inače, desetak kilometara udaljeno od Mionice, nalazi se selo Struganik, gde možete videti rodnu kuću vojvode Živojina Mišića, danas memorijalni kompleks, a ako rešite da svratite, proverite prvo da li je kuća otvorena preko telefona turističke organizacije Ribnica (014-265-186014-265-186).
A na pet kilometara od Mionice, u selu Paštrić, nalazi se još jedan muzejski prostor, i to – Muzej šljivovice, i to srpske. Muzej se, kažu, nalazi u staroj ribničkoj školi, a tamo se može videti 50 flaša šljivovice različitih godišta, a među njima i najveća flaša sa žestokim pićem u svetu – koja je dospela i do Ginisove knjige rekorda. A u kanjonu reke Ribnice, nedaleko od sela, može se videti i Ribnička pećina, trogulastog ulaza, visokog 12 metara. U pećini živi, ni manje ni više nego petnaest vrsta slepih miševa! Sa glavnog puta iz Mionice – prema Ljigu, uzgred, nisam video nikakav putokaz ni ka muzeju ni ka pećini, pa će to biti predmet istraživanja u nekom sledećem prolasku ovim krajem.
Manastir Bogovađa Iz Mionice, ako ne računamo onaj put kojim smo došli – preostali putevi vode na četiri strane – ka Divcima, tj. ka putu Valjevo – Lajkovac, drugi ka Bogovađi (ali je još oštećen od nedavnih poplava), treći ka Ibarskoj magistrali, kroz Latković, a četvrti vas vodi kroz banju Vrujci do Ljiga.
Do manastira se ovih dana može prići putem od Ibarske magistrale, svega nekoliko kilometara dugačkog, pa je zaista šteta da se ne svrati u posetu mestu gde je pre više od dve stotine godina zasedao Praviteljstvujušči sovjet, na čelu sa protom Matejom Nenadovićem, mestu gde je, prema legendi, živeo i umro Grgur Branković, mestu gde je živeo i radio Hadži-Ruvim…
Prilazni put je bio upravo u fazi popravke posle nedavnih poplava – i, kako stvari stoje, za nedelju-dve će ovaj put biti kao nov. Inače, prolazeći putem ka manastiru, videćete lokalnu „znamenitost“ Bogovađe – brojne azilante iz lokalnog centra za prihvat ovih nesrećnih ljudi. Pre otprilike pola godine i do šire javnosti su došle priče o problemima meštana sa azilantima, u trenutku kada je broj meštana i broj azilanata bio maltene  izjednačen – zbog ulazaka nezvanih gostiju u lokalne vikendice, korišćenja lokalnih bunara, ulazaka u seoske staklenike, itd.
Ovdašnji došljaci su pretežno iz Sirije, Eritreje, Somalije, Iraka, Pakistana, Avganistana, pa skoro da ih možemo sve nazvati kolateralnom štetom od, hm, uvođenja demokratije u njihove zemlje.
Tako je bilo u Bogovađi prošle jeseni, valjda je sada malo bolje?
Uglavnom, videvši usput samo nekoliko Afrosrba (pandan pojmu „Afroamerikanac“) ubrzo dolazite do kapija manastira Bogovađa. Unutra – veliki zeleni travnjak, nebrojeni, rascvetani bokori crvenih ruža, tišina, mir. Bela manastirska crkva, sa visokim baroknim zvonikom, posvećena je Svetom Georgiju – a, kao i sam manastir, nekoliko puta je stradala, bivajući spaljivana i opljačkana.
Pa, da zaronimo malo u istoriju, kad smo već u Bogovađi, u čemu će nam izuzetno pomoći knjižica Slobodana Živojinovića „Manastir Bogovađa“.
Manastir se pominje kao aktivan još u prvoj polovini 15. veka, a o njegovom značaju dovoljno govori činjenica da ga je za svoje boravište po povratku iz Carigrada izabrao sin Despota Đurđa Brankovića – Grgur, godinama držan kao talac a zatim i oslepljen od sultana Murata Drugog. Ne zna se tačno ko je ktitor Bogovađe, a „sumnja“ se čak i na Despota Stefana.
Po narodnom predanju, Grgur, monaško ime German, sahranjen je u prvobitnom manastiru Bogovađi, koji se nalazio uz reku Ljig. Tek 86 godina po Grgurovom upokojenju u Gospodu, na ostacima stare crkve kaluđer Mardarije je podigao novu. Sa svakim novim obnavljanjem, Bogovađa se pomalo „spuštala“ sa obližnjeg brega, sve do današnje pozicije. Kao što je to uvek bivalo na ovim prostorima, i Mardarijeva crkva je srušena ili spaljena, ili i jedno i drugo, pa je Hadži-Ruvim izgradio novu – između 1791. i 1794. godine, taman na vreme – deceniju pre početka Prvog srpskog ustanka.
Evo i pisanija Prote Mateje, a vezano za rad svog Praviteljstvujuščeg Sovjeta: „U Voljavči pustinja, planina i vrlet, niti imamo šta izjesti niti popiti, pravi pustinici i posnici. Zamolimo gospodara Đorđa, on odobri: premestimo se u Bogovađu, gde svašta kolima doći može. Sad ako i jesmo u manastirskim ćelijama, opet nismo isposnici, iako se iz svojih kasa hranimo.“
Nažalost, Prvi ustanak se završio kako se završio i eto opet Turaka da ruše Bogovađu, 1813. godine, ali eto uskoro i knjaza Miloša, da podigne novi manastir. Pošto je crkva bila, ipak, nedovoljna da primi sve ondašnje vernike, godine 1852. podignuta je nova, proširena crkva.
Šest decenija kasnije ono što je zadesilo ceo Kolubarski okrug, sručilo se i na Bogovađu, koja se tako našla u centru Kolubarske bitke, tokom Velikog rata. U manastiru je organizovano previjalište za ranjenike, a u toku povlačenja austrougarske vojske, koliko god se to brzo odvijalo pred naletom jedinica Prve armije, ipak nije propušteno da se opljačka manastir, uništi njegova imovina i dragocenosti. A šta tada nisu uništili, dovršili su iduće,  1915 godine. Kako je inače izgledala austrougarska okupacija u odnosu na Crkvu – može se videti iz naredbe Okružnog zapovedništva u Valjevu „da se iz manastirskih i crkvenih biblioteka imaju ukloniti sve knjige u kojima se govori o dinastiji Karađorđevića, a knjiga u kojoj je bilo opisano krunisanje kralja Petra Prvog bila je konfiskovana. Crkvene knjige, štampane u Rusiji, u kojima je bio rodoslov ruskog carskog doma, povlačile su se iz upotrebe, ili je bio izvlačen dotični list.“ (podatak iz već pomenute knjige S. Živojinovića)
Da pomenemo, za kraj, da se blizu manastira, danas u krugu obližnje kasarne, nalazi i Hadži-Ruvimova česma, sa vodom sa obližnjeg izvora na kojem se, davno, jedan slep čovek, Bogom vođen (eto otkuda ime manastira!) umio i – progledao. Za vodu sa česme veruje se da je lekovita, naročito za bolesti očiju.
Banja Vrujci Kad smo već kod lekovitih voda, da pomenemo još jednu, i to onu iz Banje Vrujci. Dakle, kada se iz Mionice krene putem ka Ljigu, posle nekoliko kilometara se stiže do odvajanja za Banju Vrujci, najpoznatije „letovalište“ ovoga kraja. A ovdašnja voda, kad je popijete, pripomaže u radu bubrega, želuca i dvanaestopalačnog creva, dok se kupanjem sprovode terapije kod neurastenije, lakše neurotične anksioznosti, hipohondrije (!), profesionalne neuroze i hipertenzije prvog stepena, bolesti lokomotornog aparata, zapaljenskog reumatizma, artroza, spondiloza, itd. Čudesna voda!
Ni tu nije kraj lekovitosti ove banje, jer vam na raspolaganju stoji i lekovito, ili, kako to stoji na banjskom sajtu – plemenito blato – „za ovde“ i „za poneti“, po izboru. Terapija blatom, kombinovana sa sunčanjem, pomaže, takođe, u lečenju reumatskih oboljenja, išijasa, a i proširenih vena i kožnih bolesti.
Osim svega navedenog, u Banju Vrujci se dolazi i zbog čistog suvoborskog vazduha, zbog odmora i kupanja u nekoliko protočnih banjskih bazena na otvorenom, kao i zbog – na prvi, a i na drugi pogled – čistih i lepih objekata i restorana, ali – možda – i zbog šetnje pored Gornje Toplice.
Kroz Banju prolazi asfaltni, automobilski put koji nastavlja dalje u brda i, eto, možda je jedino šteta što taj put nije pretvoren u neki banjski korzo, barem u večernjim satima? A možda i jeste, ali ne dočekasmo veče u Vrujcima.
Bazeni deluju jako privlačno, a dnevna karta je 250 ili 400 dinara – zavisno da li hoćete da se kupate u bazenima hotela Vrujci ili u bazenima Prve nove banje. Ko pliva, taj i ogladni, što nije problem, jer možete da sednete u veliku baštu hotela Vrujci (gde, na primer, dnevni meni: čorba, vojnički pasulj, pljeskavica, salata i desert – košta svega 360 dinara!) ili u nedavno renovirani etno restoran „Vodenica“, gde, takođe, postoji povoljan dnevni meni, a možete da naručite i nešto drugo – možda teletinu ispod sača (1 kg – 2300 dinara).
Kada se izlečite lekovitim vodama i blatom, i kada zadovoljite svoje gastronomske porive, setićete se da se pored materije treba pozabaviti i duhom, te (naročito ako ste u odgovarajućem društvu) možete prošetati do banjskog mosta ljubavi, (minijaturne kopije onoga ljubavnog mosta iz Vrnjačke Banje) gde je trenutno zakatančeno stotinjak banjskovrujačkih ljubavi. U svakom slučaju, još uvek nema opasnosti da se ograda polomi i padne pod težinom katanaca kao što se to nedavno desilo na mostu slične namene, Mostu umetnosti u Parizu.
Sam naziv „Vrujci“, kako piše na sajtu http://www.banjavrujci.info/ označava „jake uzlazne sifonalne izvore i toplo izvorište veoma bogato vodom. Pojam Vrujci često se dosta usko tumačio kao mesto na vodi gde se ne hvata led, mesto u vodi koje se ne smrzava, nego ostaje uvek vruće…“
Uglavnom, razvoj Banje Vrujci je krenuo posle Velikog rata, a 1935. je pretvorena u narodno lečilište. Dve decenije pre toga, Banja je bila „vojno lečilište“, jer su tu srpski vojnici, u gornjotopličkoj reci, lečili svoje rane, baš za vreme Kolubarske bitke. Danas je to velika, lepa  i poznata banja, a po izdašnosti izvora – od 300 litara u sekundi – prvoplasirana u Srbiji.
Tamnavski kopovi Posle obilaska mioničkog kraja, posle Bogovađe, posle Banje Vrujci i drugih zanimljivih mesta – preostalo je samo vratiti se nazad na Ibarsku magistralu. Posle svraćanja u Lazarevac (što ostavljam za kraj ovoga putopisa), a prolazeći pored Tamnavskih kopova, iz kola se lepo može videti novoformirano „Velikocrljensko jezero“, tj. potpuno poplavljen kop Veliki Crljeni (mada na putokazima uz put piše „Veliki Crljani“ – sa „a“, pa je nejasno kakvo je pravo ime ovoga mesta?), iz čije vodurine viri samo deo neke rudarske mehanizacije, verovatno jednog od onih čuvenih bagera – „glodara“, kako ih ovde nazivaju.
Osim ovoga, potpuno je poplavljen i kop Tamnava – Zapadno polje, pa se skoro dve trećine raspoloživog uglja u basenu Kolubara našlo pod vodom. Kažu da je u ova dva basena trenutno zarobljeno oko 210 miliona kubika vode!!! „Jezero“ Tamnava – Zapadno polje ima tako površinu od oko 15 kvadratnih kilometara, prosečne dubine 14, a najveće od 50 metara. Količina vode kao u Vlasinskom jezeru, pa još 25 odsto na to. (uzgred, podaci su preuzeti iz teksta „Kolubarska bitka za ugalj“, novinara Zorana Majdina)

E sad, još uvek se prave planovi kako da se izbaci ta voda i šta prvo treba da se uradi, umesto da je neko (?) seo još 17. maja u avion, voz, šta god i otišao da kupi 2-3 najveće rudarske pumpe koje mogu da izbacuju vodu iz jezera ultra-brzinom od 2,5 kubika vode u sekundi. Čak i ta, neverovatna brzina pumpanja vode iz „jezera“ sa 2-3 gigantske pumpe, iziskivala bi skoro godinu dana do trenutka kada bi se opet ugledalo dno kopa Tamnava – Zapadno polje. Opet, ko to sad iz nekog javnog preduzeća sme i može da obavi takvu kupovinu, čak i ako je u najvećem državnom i društvenom interesu, a da pritom ne razmišlja o nekoj sledećoj poseti DRI: „A kako ste to kupili kada nije bilo u planu javnih nabavki?“,  „Dobro, razumemo da bi Srbija dve godine imala restrikcije struje i da ste kupovinom pumpi uštedeli sto miliona evra, ali zašto ste prekršili zakon o javnim nabavkama?!“, pitanja su koja bi svake noći budila znojem okupanog direktora nabavke. Kako god, sreća u nesreći je da to ekstra Vlasinsko jezero nije završilo u Obrenovcu, ili Lazarevcu, ili na nekom trećem mestu, jer ko zna koliko bi još žrtava ta voda uzela u sebe.
Osim pomenutih kopova, delimično su poplavljeni i kopovi Polje B i Polje D, a gde je koji kop najbolje ćete videti na slici, preuzetoj sa sajta Rudarskog basena „Kolubara“. Slika koja govori više od hiljadu ovde napisanih reči.
Lazarevac, kosturnica izginulih u Kolubarskoj bici Put se, dakle, nije završio obilaskom Bogovađe, ni izlaskom na Ibarsku magistralu. Verovatno nisam jedini koji je prethodnih godina najmanje deset puta prošao pored skretanja za Lazarevac, tj. pored table koja upućuje ka crkvi Svetog Dimitrija i kosturnici izginulima u Kolubarskoj bici, i pritom rekao sebi – „E, sledeći put moram da svratim ovamo…“ I eto, konačno, svratilo se i ušlo u Lazarevac, u centar. Uz par dobro postavljenih putokaza lako se stiže skoro do same crkve, uz, istina, malo lošije obeležavanje prilaza kod poslednjih par ulica. Sva sreća, jedan ljubazni Lazarevčanin doveo me je, po sistemu „follow me“, do same crkve.
Ovaj divni hram sagrađen je u samo predvečerje Drugog svetskog rata – u periodu između 1938. i 1941. godine. Svetao, veliki hram sa nekoliko manjih i jednom velikom kupolom, sa bogatim kamenim ornamentima iznad ulaza, veoma nalik na crkvu manastira Vavedenje u Beogradu, bio je spolja opkoljen i iznutra popunjen silnim svetom – kako stamenih Lazarevčana, sve u svečanim odelima, tako i mladih i doteranih Lazarevčanki, u još svečanijim, a uglavnom, hm, dosta kratkim, haljinama, što nije moglo da promakne oku jednog iskusnog putopisca.

I eto tu, odmah, jednog prirodnog, logičnog, a velikog kontrasta – između jednog tužnog skupa ratničkih seni, neverovatnog, turobnog i tragičnog stradanja vojnika u Kolubarskoj bici, sahranjenih u kripti crkve, gde leži, inženjerski hladno navedeno, 37 kubnih metara njihovih posmrtnih ostataka – i ovog veselog, svadbarskog skupa koji, sto godina kasnije, uživa u slobodi, životnim radostima, zdravlju i kakvim-takvim materijalnim bogatstvima – o svemu onome o čemu mladi 1914. nisu mogli ni da sanjaju.
Valjda svi iz tog skupa razdraganih devojaka i mladića shvataju da su njihovi preci ovde, u temelju, kako same crkve, tako i u temelju svih svetih tajni brakova ili krštenja zaključenih i održanih na ovome mestu. Tako se mladenci, u ovome hramu, osim Bogu, svešteniku i kumovima, zavetuju pri stupanju u brak i Živojinu Mišiću, Stepi Stepanoviću i Pavlu Jurišiću-Šturmu ali i svim njihovim pukovima i vojnicima.
U kriptu, tj. kosturnicu, silazi se stepeništem koje se nalazi u predvorju hrama, sa leve strane. U ovoj tužnoj kosturnici je sahranjeno oko 20.000 ratnika, od onih 50.000 izginulih u Kolubarskoj bici, i to – kako srpskih, tako i austrougarskih vojnika. Da zajedno počivaju.
U kripti se nalaze, na tri zida, kosturnice sa po 21 crnom mermernom pločom, svaka sa nazivima pukova Prve, Druge i Treće Armije, a iznad njih stoje uklesana imena njihovih komandanata – vojvode Živojina Mišića, vojvode Stepe Stepanovića i generala Pavla Jurišića-Šturma, kao i komandanta Užičke vojske generala Vukomana Aračića.
Sa druge strane kripte, na zapadnom delu, mogu se videti i prikazi faza Kolubarske bitke: uvodne i odbrambene faze, faze napada i faze gonjenja.
Ostatak crkve i ikonostas nisam uspeo ni da pogledam, jer se mladi par upravo venčao, a svatovi su već stali u red da se slikaju i ovekoveče sa mladencima ispred ikonostasa crkve Svetog Dimitrija.
Ostadoh dužan i Lazarevcu ovoga puta, jer sam se samo iskrao nazad na Ibarsku magistralu, i ubrzo, uz provalu oblaka u Sremčici, stigao nazad, u Beograd.
Call
Send SMS
Add to Skype
You’ll need Skype CreditFree via Skype

The post Preko preče, naokolo bliže – od Valjeva do Beograda preko Mionice i Lazarevca first appeared on Beautiful Serbia.

Nastavak na BeautifulSerbia.info...