Izvor: Politika, 18.Feb.2011, 01:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lazarevačka zakletva ćutanja
Dok se u Lazarevcu iskopavao ugalj za državne pare, a stvarnost bila duboko zakopana, svima je, manje-više, bilo dobro. Ali kada je sa ugljem počela da se iskopava istina, mnogo njih se trudi da je zatrpa. Naročito oni koji su pobili sve zakone geologije, pa su ispod „Kolubare” pronašli zlatnu žicu.
Kontroverzna priča o poslovanju javnih preduzeća i ispumpavanju novca poreskih obveznika kroz zakup privatne mehanizacije i spekulacije sa povlašćenim otkupljivačima uglja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čine onaj lanac partnerstva koji je san svakog tranzicionog alhemičara. Da osušeni lignit pretvara u zlatnu žicu, prazne partijske račune u bogate tajne fondove, a budžet u crnu rupu.
I Lazarevac je živeo po toj matrici. Svi su znali sve, a ćutali. I pre gotovo dve godine, kada je istina počela da se nazire na površinskim kopovima. Znali su poimence ko se obogatio najviše, ali eto baksuza, nisu imali papire. Znali su i čiji su vozači po 72 sata vozili kamione bez pauze, dokazujući da svako javno preduzeće, makar i u kapitalizmu, rađa Alije Sirotanoviće sa Supermenovim kostimom.
I sada svi ćute. B92 je u raskopavanju otišao najdalje, ali korupcionaška omerta nije prekinuta. Lazarevac jeste simpatično mesto, ali nije megalopolis da bi danima bila prava misterija ko je lepio umrlice za ovu televiziju pored policijske stanice. Niko nije ništa video, niko nije ništa čuo, štamparije se ne proveravaju, pozornici okreću glave, a ugalj se i dalje kopa i prodaje bez tendera.
Ta solidarnost jeste u izvesnom delu zasnovana na strahu od lokalnih igrača povezanih sa moćnim partijskim centralama, pa je teza pravnog zastupnika B92 da je proglašavanje Verana i Brankice za mrtvozornike, uz ambiciju da se i oni zatrpaju, ona vrsta preteće poruke za usta koja bi, osokoljena istraživačkim novinarstvom, mogla da progovore.
Ali stvar je ipak u nečem drugom. U endemskoj korupciji u kojoj svako od nas, manje-više, ponekad zaradi. Istina je da oni radnici koji crnče u crnoj prašini nisu seli u džipove, ali plate su im znatno veće u odnosu na republički prosek. Tišina je plaćana donacijama kulturno-umetničkim društvima i sportskim klubovima, našlo se sitnine i za Crkvu... Mogao je, pričaju Lazarevčani, ali u kafani, da se prilično lako sredi odlazak u invalidsku penziju. Moglo je da se otputuje u Egipat dok se Mubarak dobro držao, moglo je da se zaposli dete ako tata obeća da će se ponašati kao mirni i spokojni meštanin na obodu Beograda. I bilo bi nepravedno opisivati samo Lazarevac kao kolubarski Tvin Piks, idealno mestašce sa strašnim tajnama, u kojoj svako igra bar epizodu. Hajde da ne budemo licemeri. Izaberite slučajnim uzorkom bilo koje javno preduzeće i bilo koji grad, vežite direktora, predstavite se kao Sveti Petar i zamolite ga da se ispovedi. Čućete istu priču o krađi državnog novca i tim tragom stići ćete do same suštine funkcionisanja našeg društva. Prelivanju državnog bogatstva u privatne i partijske džepove – sa mnogo garavih lica.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 18.02.2011.
