Izvor: KMnovine.com, 05.Feb.2015, 23:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vlast „Službeni glasnik” usrećuje partijskim prebezima
A LjUŠIĆ POVRATAK NA FILOZOFSKI FAKULTET DOŽIVEO KAO PAD SA KONjA NA MAGARCA.
Slobodan Gavrilović
Prvo dolazak na direktorsko mesto Radoša Ljušića, pa sada Jelene Trivan – primer su kako partijski prebezi bez ikakvog moralnog zazora u jurišu stižu na lukrativne funkcijePrvih meseci po dolasku Ljušić je „davio” zaposlene zakazivanjem hitnih i mučnih sastanaka na kojima je >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << samo on govorio. A tema je uvek bio neki novi primer navodno nedomaćinskog trošenja novca bivšeg direktora Slobodana GavrilovićaOtkaze je usput delio nemilice mladim ljudima i dovodio kadrove SNS. Otkaze, i to desetine, uz prethodno šikaniranje, delio je i svima onima za koje je procenjivao da su pripadnici DS, bez obzira da li su ti zaposleni dobro, ili rđavo radiliU „Glasniku” strahuju da će dovođenje Trivanove na direktorsku funkciju potvrditi staru izreku: „Ima uvek gore od gorega”. Dakle: da će se ispostaviti da je i Ljušić bio bolje rešenjeDošla na čelo javnog preduzeća, čijeg prvog čoveka imenuje vlada, iako je kao portparol DS uoči izbora iz 2012. izjavila: „Od građana zavisi hoće li 6. maja odabrati one koji će zemlju gurnuti u rat, a njene građane u mobilizaciju, ili one koji će obezbediti mir, sigurnost i prosperitet”Neki smatraju da bi trebalo proveriti kako je Jelena doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu
Piše: David ŠTRBAC
NA proslavi dana Službenog glasnika u avgustu 2012. na svečanosti u službenim prostorijama pojavio se istoričar Radoš Ljušić, funkcioner SNS, partije koja je tog proleća pobedila na izborima.
Njegovo ime pominjalo se kao ime jednog od najozbiljnijih kandidata za novog direktora, umesto tada aktuelnog Slobodana Gavrilovića.
Gavrilović je inače već petu godinu uspešno vodio ovo preduzeće, ali prema maniru koji dugo vlada u Srbiji ta ključna činjenica ne odlučuje presudno o opstanku na nekoj važnoj javnoj funkciji. Presudno odlučuje, na žalost, partijska pripadnost!
Tako je bilo i ovog puta. Posle samo nekoliko meseci, krajem decembra 2012. Ljušić (tada star već 64. godine) je bučno, agresivno i uz grube napade na Gavrilovića zgrabio direktorsku fotelju.
Mnogi su se i tada čudili toj njegovoj ambiciji, znajući da on ima manje od dve godine do odlaska u penziju (rođen je 22. novembra 1949.) pitajući se šta on može da vredno uradi u ovom uspešnom javnom preduzeću za tako kratko vreme.
Inače, treba pomenuti kao kuriozitet da je Ljušić na pomenutu proslavu jedini došao nepozvan (prisutni naravno to nisu znali), jer ga niko iz preduzeća na proslavu nije zvao. To govori koliko je bila neutoljiva njegova patološka želja za tom foteljom da je nepozvan došao na skup, gde ga niko nije očekivao.
Gavrilovićeva kutija šibica
Prvih meseci po dolasku Ljušić je „davio” zaposlene zakazivanjem hitnih i mučnih sastanaka na kojima je samo on govorio. A tema je uvek bio neki novi primer nedomaćinskog trošenja novca bivšeg direktora.
„Otkrivao je Ameriku” pominjući razne skupe izdavačke projekte i druge poslove i investicije kao primer štetočinskog ponašanja svog prethodnika.
„Sadizam” Ljušića je bio potpun jer je tim sastancima uglavnom prisustvovala i supruga Slobodana Gavrilovića, što je kod svih izazivalo dodatnu neprijatnost.
Atmosfera je posle tih sastanaka kod zaposlenih bila ponižavajuća, osećaj bespomoćnosti ogroman, a motivacija za rad – nula!
Otkaze je usput delio nemilice mladim ljudima i dovodio kadrove SNS. Otkaze, i to desetine, uz prethodno šikaniranje, delio je i svima onima za koje je procenjivao da su pripadnici DS, bez obzira da li su ti zaposleni dobro, ili rđavo radili.
Hvalio se na sastancima silnim uštedama koje uvodi. Toga je i bilo jer je ukinuo desetak nepotrebno dodeljenih službenih automobila direktorima sektora. A u stvari, glavne uštede sprovodio je na račun standarda zaposlenih, kao što i njegov šef Alek „evropske, moderne reforme” u Srbiji sprovodi smanjujući plate i penzije. To su ti tvorci velikih originalnih, novih ideja! Veliki reformatori!
Sam je nastavio da se vozi, potpuno nepotrebno zbog prirode posla, u novokupljenom besnom „audiju”.
Stalnim napadima na bivšeg direktora i deo urednika (s kojima nije obnovio ugovore o saradnji, čim su ti ugovori istekli: Ilija Vujačić, Gojko Tešić, Jovica Aćin, Branko Kukić, a Goran Petrović je sam podneo ostavku) postigao je efekat da su velikim delom zaposleni i preostali urednici nevoljno odrađivali poslove. Smanjio im je ovlašćenja, oduzeo samostalnost u planiranju. To je uticalo da se smanjio ukupan obim poslovanja preduzeća. Posledice su bile i manji prihodi i znatno manji broj kvalitetnih izdanja.
Gavriloviću konačno posle svih pretraga nije mogao da nađe da je otuđio „ni kutiju šibica”, a o njemu je izgovorio u javnosti i na sastancima toliko gadosti kao da je otkrio pljačku veka. Izigravao je lažno tolerantnog i korektnog direktora, u stilu: „Evo vidite šta je radio (kako se radilo), ali ja neću pokretati odgovornost povodom takvih dela”.
Bilo je evidentno da nema dokaza o bilo kakvim prekršajima ili krivičnim delima, jer da ih je bilo, bilo je jasno svima, istog časa bi zvao policiju i nadležne službe i napravio novu dreku i aferu. A samo u njima je on u elementu, tu obitava.
Izmislio je da je preduzeće bilo u gubicima do njegovog dolaska, a svake godine zaposleni su dobijali dividende! Govorio je o negativnom poslovanju („simbolični, mali gubitak”?) 2012, a kompanija je imala oročenih 180 miliona dinara u banci (što i on sam potvrđuje u svojoj pisanoj izjavi: „2012. zatekao sam 180.000.000 oročenih dinara”)!?!
Sve govori da je reč o vrednom i sposobnom direktoru, agilnom, koji je svake godine uvećavao obim poslovanja. Ukupni prihodi i dobit preduzeća su bili iz godine u godinu sve veći.
Od 2008. do 2012. preduzeće je poslovalo uspešno, ostvarivalo je profit. Nije nikada bilo dotirano iz budžeta. Uplaćivani su iznosi od više desetina miliona dinara u budžet vlade Srbije. Povećan je i broj zaposlenih. A kompanija je tih godina uživala zavidan renome u javnosti, dobijala je kontinuirano značajna priznanja i nagrade.
Jelena Trivan i Radoš Ljušić
Ljušić: Ima da dodelimo zlatnike
Sve u svemu, za nepune dve godine Ljušić je davio kompaniju i zaposlene u njoj pričama o svojoj uspešnosti. A od njegovog „uspešnog” direktorovanja glavnina zaposlenih nije imala nikakve koristi.
Imali su glavobolje, bili su sumnjičeni da su pripadnici „žutih” (DS), bili su „krivi” što su uopšte zatečeni u ovom preduzeću u momentu kad je on stigao. „Krivica” zaposlenih je bila i što se na lageru kompanije nalaze knjige u vrednosti više miliona evra. I pored neprekidne priče o tom problemu sa velikim brojem neprodatih, a delom i vrednih, kvalitetnih izdanja, Ljušić ništa nije uradio, problem nije rešio. A prodaju tih i novoštampanih knjiga nije popravio. Otišao je, a ostavio je preduzeće sa istim problemom.
Ali, zato je do poslednjeg časa pričao kako on ima genijalne ideje o načinu kako bi pitanje lagera knjiga rešio, ali eto nema zakonskih mogućnosti!?! Smetaju mu zakoni! Sic!
Jednostavno, on se najviše bavio sopstvenom promocijom, bio stalno u ratu sa nekim od medija, umesto da se bavio preduzećem i rešavanjem problema. On je ustvari jedino bio u „normalnom” stanju kad se svađa, tj. kada nekog šikanira. Po prirodi konfliktan, uvek na granici incidenta i to do teškog verbalnog incidenta, u kome je olako vređao mnoge svoje saradnike, Ljušić je uglavnom brinuo kako da se dodvori onima iznad sebe, a o zaposlenima i njihovim problemima nije brinuo, gledao je na službenike kao na „smrdljiv sir”. Kad je odlazio nije našao za shodno da održi sastanak sa zaposlenima, da im se eventualno zahvali na saradnji. Iz ovog se vidi njegov pravi potcenjivački odnos prema „roblju”.
Treba pomenuti na kraju i jedan tugaljiv, bizaran detalj. Preduzeće je obeležavalo 2013. veliki jubilej – 200 godina od osnivanja. Kako je tek bio stigao na funkciju objavio je da će svakom od skoro četiri stotine zaposlenih preduzeće (u jeku najveće ekonomske krize) dati po jedan zlatnik! I tu odluku je lično saopštio na sastanku. To je sve zaposlene iznenadilo. Iako mu je rečeno od nekih zaposlenih da na to javnost ne bi baš povoljno gledala, tačnije reagovala obrusio je u svom stilu: „A ne, ima da dodelimo zlatnike – rekao je samouvereno Ljušić.
Naravno, jubilej je 2013. obeležen, prošao je, a zaposleni nikad nisu nisu dobili taj jubilarni zlatnik , a nisu dobili ni jedan jedini dinar (imalo je odakle da dobiju). I to bez ikakvog objašnjenja, što je bio osnovni red. Galamdžija, konfliktan, nekulturan, prost, vulgaran, vređanje ljudi mu je bila i ostala ružna osobina, kao i podmetanje, obmane i naravno dodvoravanje partijskom i državnom vrhu – to je bio njegov glavni opseg posla.
Ostavio je kompaniju sa više stotina zaposlenih velikim delom u vrlo lošim međuljudskim odnosima, ljudi iz straha ne komuniciraju, samo onoliko koliko moraju, međusobno nepoverenje je ogromno, a većina rukovodilaca koje je postavio (stigli iz SNS) je nesposobna i pravi štetu preduzeću nestručnim poslovanjem. Otkako je on direktor zaposleni dve godine nisu dobili dividende. Ispada, po ovom važnom parametru, sve obrnuto od onog što je govorio: preduzeće nije bilo u gubitcima dok on nije došao, a bilo je u gubitcima otkako je on došao na čelo preduzeća!
Takav je direktor bio Ljušić.
U skladu sa takvom svojom prirodom i njegov odlazak sa direktorske funkcije nije mogao proći bez skandala, kojeg je sam iscenirao. Izrežirao je prvo pre nekoliko meseci (krajem oktobra 2014) nekakvu svoju ostavku, pa sada na kraju nekakvu sopstvenu smenu. Zapravo, radilo se o tome da mora da ide u penziju, jer je po Zakonu 22. novembra 2014. trebalo da mu prestane radni odnos pošto je napunio 65 godina života. Ali, o tome je ćutao, i izmišljao je glupave priče o tome „kako mu je onaj koji ga je postavio rekao da ide i ćuti” (sic!). Medijima je izjavio: „Zamoljen sam da se povučem i da ćutim. Zamolio me je čovek (A. Vučić) koji me je i doveo u „Glasnik”!?!
Kao da je radio u VBA ili BIA, a ne u javnom državnom preduzeću. Ovde se pokazuje i njegovo nakaradno shvatanje države kao privatne prćije dvojice ljudi, pa se oni slobodno dogovaraju kako će i kada pojesti pečeno prase! Jedan od komentatora na sajtu NSPM je dao kratku, ali tačnu dijagnozu ove pogubne Ljušićeve izjave: „Izjava Ljušića u najmanju ruku zvuči kao mafijaški zavet ćutanja. Čuj - on neće da kaže - pa nije to mafijaški kartel i omerta - već državna institucija i javnost mora da zna sve”.
Usput, kao i njegov šef Alek, pretvorio se u poslednje dve godine od nacionaliste (nekadašnjeg podržavaoca pokreta „Obraz”, neki kažu i inicijatora i osnivača) u Evropejca, a zasmetalo je sada Ljušiću što je Alek doveo na njegovo mesto „vatrenu” Evropejku Trivan. Njih dvoje barem po tom pitanju isto misle i mogao bi zato biti malo zadovoljniji njenim dolaskom.
Među njima nema nikakve razlike.Sveža „doktorka nauka”
Optužio je na kraju „plave”, tj. svoju partiju SNS, (čitaj Vučića) da ga je smenila. Iako se klanjao, saginjao, klečao, srpski rečeno „šlihtao” - nije mu pomoglo.
Ljušić u odlasku kaže: „Ovakvim potezima SNS (ne)svesno narušava svoj ugled. Kuda ide Srbija koja smenjuje uspešne direktore...” Uostalom, ko mu brani da napusti, ode iz SNS, ako misli, a zaista misli, da su ga njegovi „plavi” smenili i da nisu dovoljno svesni koliko zla im je nanela Trivan.
U svakom slučaju na njegovo mesto stiže još servilnija, odanija, podobnija, umiljatija osoba, doskora udarna pesnica Tadića i DS. Odnedavno i sveža „doktorka nauka”!
Kao što je Ljušić svojevremeno 2008. procenio da je unosnije od dugogodišnjeg prijatelja Koštunice i DSS-a preći u tabor SNS, isto to uradila je Trivan, i dodvorila se uz same skute SNS, posle odlaska iz DS.
Dvoje konvertita, uradili su istu stvar. Opet, među njima nema nikakve razlike.
„Pretrčavanje” se Trivanki brzo isplatilo, nije dugo čekala.
Ljušić je nešto duže čekao na dobro plaćenu funkciju pa je zato verovatno bio nervozniji prilikom dolaska decembra 2012. u „Službeni Glasnik”. Treba podsetiti da je iz DSS otišao samo iz koristoljublja, jer nikakvih sukoba u partiji, ili idejnih razmirica nije imao sa Koštunicom i DSS.
Fenomen apsolutne nebrige za javni interes i to od lica koje vlada Srbije postavlja na visoke funkcije u javnim preduzećima govori o urušavanju ugleda javnih institucija, bez obzira koliko je visok ugled tih ustanova.
U „Glasniku” strahuju da će dovođenje Trivanove na direktorsku funkciju potvrditi staru izreku: „Ima uvek gore od gorega”. Dakle: da će se ispostaviti da je i Ljušić bio bolje rešenje.
Mnogi u „Glasniku” smatraju da su ih „usrećili” sa v.d. direktora koji je od početka bavljenja javnim poslovima kompromitovao svaku javnu delatnost, posebno političku, te da bi – umesto da bude nagrađena – trebalo da je bila elinimisana iz javnog života. A, umesto toga, dobija kao nagradu da vodi jednu od nastarijih državnih ustanova u Srbiji!?!
Po „Glasniku”, ali i po njenoj bivšoj stranci, priča se o njenoj dramatičnoj emotivnoj vezi u ministarstvu u kome je pre desetak godina radila, a već kruži nova o bliskosti sa jednim od najuticajnijih ljudi u bezbednosti Srbije.
Prema saznanjima „Blica” i po onome o čemu bruji beogradska čaršija, „Trivanova je poslednjih godinu dana ostvarila vrlo tesne veze sa ljudima iz vlasti, ali i sa pojedincima iz vrha bezbednosnih struktura koje prevazilaze okvire klasične politike”.
I sam Ljušić je povodom imenovanja Trivanove kao zagonetno izjavio „da ima nešto što je jače od politike i političara”, aludirajući naravno na njene privatne veze.
Glavna realizatorka političkog rata DS sa SNS, Tadićeva perjanica i glavni operativac u sprovođenju teških ličnih optužbi na račun čelnika SNS (tu je Ljušić u pravu kad joj prebacuje neprimereni rečnik mržnje i netrpeljivosti i neukusan manir, ali ne mogu joj se zameriti sami napadi, jer da su oni bili kulturni i odmereni predstavljali bi deo političkog delovanja).
Korisno je kao primer tih njenih brutalnih izjava protiv SNS (u stilu SPS-ovih izjava devedesetih protiv opozicije) navesti ovu koju je dala kao portparol DS uoči izbora maja 2012:
„Od građana zavisi hoće li 6. maja odabrati one koji će zemlju gurnuti u rat, a njene građane u mobilizaciju, ili one koji će obezbediti mir, sigurnost i prosperitet.”
Pravi problem je u tome što Trivanka misli da mesto na čelu „Glasnika” zaslužuje, a mnogi su uvereni da ga ona svojim dosadašnjim javnim i političkim delovanjem po ničemu ne zaslužuje.
Politički analitičari odavno tvrde da je ona iritirala birače i simpatizere „žutih”i da je dobrano odgovorna za pad rejtinga DS.
Neki problematičnim smatraju i njen „moralni lik”. U prilog tome navode postupak Agencije za borbu protiv korupcije, koja je svojevremeno pokrenula vanrednu proveru imovine J. Trivan nakon navoda da je prodala stan u Beogradu za 80.000 evra koji nije prijavila Agenciji.
Zanimljivo je navesti da je svojevremeno 2009. - u istom satu istog dana - negirala pa potvrdila medijima da poseduje sat „Šopard” vredan 8.000 evra.
Drugi problem je što njeno celokupno ponašanje govori o opsesiji ličnim uspehom po svaku cenu jer je ne birajući sredstva jurila ka svom cilju - da bude u vrhu vlasti.
Makijaveli bi joj odao priznanje na realizaciji njegovih „principa”.
Ona se rukovodila u svom delovanju do sada uglavnom samo ličnim interesima i na osnovu takvog delovanja je poslednja osoba koja je zasluživala da dobije poverenje da vodi jedno važno i ugledno JAVNO preduzeće.
Ništa ne garantuje da se na isti način neće ponašati i ubuduće, da neće zapostavljati javni i opšti društveni interes, da neće davati prednost ličnom i porodičnom.
Trivanka, očito, vidi da ovakvo njeno ponašanje nije do sada prouzrokovalo nikakve štetne posledice po nju. Naprotiv, narodski rečeno „avanzovala je”! Ova vlast to ceni!
Ne treba gubiti iz vida ni suđenje i proces koji godinama (od 2007.) traje i protiv njenog oca, profesora Pravnog fakulteta u Kragujevcu.
Među profesorima optuženim za prodavanje ispita studentima našao se, naime, i njen otac Branislav Marković.
Obavešteni tvrde da je i ona, kao funkcioner DS, uticala da se poznata afera „Indeks” razvlači.
Postoji, s druge strane, već više godina i afera, a i istražne radnje, povodom navodno sumnjivog poslovanja firme za obezbeđenje „Protekta grupa” u vlasništvu njenog muža. Ta kompanija bila je godinama, do 2012. jedan od većih donatora DS (poznati iznosi donacija bili su oko 20-25 hiljada evra godišnje). Muževljeva firma dobijala je zarad toga unosne poslove. Pružala je usluge obezbeđenja mnogim budžetskim korisnicima, od opština, preko agencija i Poreske uprave, do komunalnih preduzeća i predškolskih ustanova.
Prema navodima sajta „Pištaljka”: „firma Dragana Trivana je izuzetno dobro poslovala tokom četvorogodišnje vladavine DS u kojoj je njegova žena bila istaknuta funkcionerka, pa je od 2009. godine do 2012. godine skoro učetvorostručila svoj dobitak”.
Kad se zna da je i njen brat Milan Marković pre nekoliko godina na jednu od najviših sudijskih funkcija u Srbiji stigao pod dosta čudnim okolnostima, o čemu su upućeni mediji i novinari šire pisali, a u kojoj se opet spominje njena uloga, onda se lakše otkriva širi milje rodbinskih veza i partijskih, sumnjivih poslovanja i radnji, imenovanja i ličnih kontakata sa uticajnim funkcionerima.
(Milan Marković je sa funkcije republičkog javnog pravobranioca imenovan za sudiju Ustavnog suda Srbije. Tada je protiv ovakvih postupaka ustao aktuelni ministar policije Nebojša Stefanović, koji je tvrdio da je DS koristio politički uticaj pri izboru sudija).
Moglo bi se zaključiti: bolesna ambicija ove osobe nalazi puno zadovoljenje na novoj funkciji (verovatno ne na duži rok, jer ona ima još veće ambicije). Tako je u „Politici” kao dobar opis onog što se dogodilo pre neki dan osvanuo atraktivan naslov: „Veliki povratak Jelene Trivan”.
Kako je i kada meteorskom brzinom Trivan, sa silikonskim usnama „ala Mimi Oro” postala doktor nauka, tačnije doktor književnosti? To je novo ozbiljno pitanje i test za srpsku vladu, nadležne institucije i stručnu javnost.
Bolje obavešteni izvori sa Filološkog fakulteta, tačnije profesori sa tog fakulteta, tvrde da je priča o tom doktoratu vrlo sumnjiva, problematična. (Istini za volju, imala je od koga da nauči kako se na lakši način završavaju studije). Neophodna je hitna provera validnosti ovog doktorata, jer se dovodi u pitanje ugled ove visokoškolske ustanove.
Naravno, uvek su moguće i klevete i podmetanja. Zato sumnje sa Filološkog treba proveriti. I zbog fakulteta i zbog nje, ako je sa njenim doktoratom ipak sve bilo u redu.
Njenim izborom na čelu funkciju u „Službenom glasniku” – nezavisno od toga – najverovatnije neće biti na dobitku ni javni interes, ni interes „građana Srbije”, kako voli da govori naša vlast.
Ako je i pola od onoga što se vezuje za Jelenu Trivan tačno, njeno imenovanje devalvira svaki ozbiljan, kvalitetan rad, pošten i savestan odnos prema sebi i društvu. Pogotovo što je omogućeno odlukom vlade Srbije i svemoćnog premijera Vučića.
Dovođenje Trivanke na važnu funkciju – na čelo „Službenog glasnika” - loš je znak. Nije samo reč o bahatosti i aroganciji. Njeno imenovanje nije više uopšte ni politika, ni kadrovski deficit vladajuće garniture nego pre svega znak da vlast ne razume ponešto od onoga što je najvažnije i da – bar kad su neki potezi u pitanju - zemljom Srbijom vladaju najniži interesni i politički instikti.
Ponižavajuće je i uverenje Ljušića, naglašavamo univerzitetskog profesora, da njegov odlazak (tačnije povratak) sa ove funkcije na Filozofski fakultet, on doživljava kao „pad sa konja na magarca”.
Može li se izreći veća uvreda uglednom Filozofskom fakultetu i može li Ljušić nedostojnije devalvirati sopstveni poziv profesora? A njegovo naknadno objašnjenje o Filozofskom kao konju iz engleske ergele je deplasirano.
Ovom izjavom ući će zauvek u sve antologije o degradiranju i omalovažavanju univerziteta. „Proklete parice” i jurnjava za njima Ljušiću su pomutile um.
Umesto da služe interesima građana i društva, primeri Ljušića i Trivanke govore o toj zloupotrebi i bezobzirnom korišćenju javnih položaja za ostvarenje sopstvenih interesa.
Umesto da prvi čovek „Glasnika”, postane pisac, ugledni kulturni radnik, filozof, sociolog, kritičar, stručnjak iz sfere izdavaštva, naravno sa osnovnim operativnim znanjima o vođenju preduzeća - stiže (po mišljenju mnogih) kompromitovana, neuspešna i nesimpatična političarka, koja je – po procenih upućenih - karijeru preterano gradila na ženskim atributima.
Kako je pre neki dan duhovito napisao novinar Mihajlo Medenica „zato i ne čudi otkud Kim Kardašijan bivše vlasti kao Mica Trofrtaljka ove”!
Utoliko je povratak u javni život ovakvog Tadićevog „zaštitnog lica” zaista veliki šamar bar za deo srpskog društva. Kakva će konačna odluka zvanične vlasti biti videće se u narednim mesecima, jer Trivanka je za sada „samo” v.d. direktora.
Na kraju, pravi problem je u tome što nestručnom licu ne treba nikada dati šansu da vozi avion ili da upravlja podmornicom. Zna se unapred kakav će biti kraj tog putovanja. A kad se tako nešto uradi, onda bi najbolje bilo da to lice – u ovom slučaju Vučić - bude u toj podmornici ili avionu zajedno sa „pilotkinjom”, tj. „komadantkinjom” podmornice.
Izvor: Fakti
Pripremile: KM Novine
Zaštićeno © 2014 - 2015 / KM Novine / Sva prava na autorski materijal zaštićena!
Preuzimanje i upotreba sadržaja dozvoljena jedino uz pravilno navođenje izvora / www.kmnovine.com
Pogledaj vesti o: Jelena Trivan
.jpg)
