Izvor: Politika, 24.Apr.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto političari (ne) veruju anketama
Na izborne rezultate istraživanja utiču malo, od jedan do tri odsto. – U nekim zemljama zabranjeno objavljivanje anketa pred izbore
Aleksandar Vučić, drugi čovek naprednjaka, uveren je da su istraživanja javnog mnjenja sasvim dovoljan razlog da se raspišu vanredni izbori. Nema nikakve sumnje da je svaki političar u Srbiji jednom rekao isto što i Vučić i da je isto tako rekao i da ankete nikako ne mogu da budu razlog za raspisivanje izbora.
Pri tome, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << političarima nisu bitni valjanost, pouzdanost, osetljivost i objektivnost istraživanja, važan im je isključivo procenat popularnosti u jednom momentu. Dobro istraživanje je ono koje odgovara partiji, lažno i netačno je ono koje ne odgovara. Čak se tvrdi i da je izmišljeno. Ovo poslednje ne bez razloga jer su se i takva istraživanja pojavljivala u medijima.
Srđan Bogosavljević, direktor Ipsos „Strateški marketing“, kaže da su imali iskustva s manipulisanjem istraživanjima, tako što su se u novinama menjali neki podaci, ali nije utvrđeno da li su to radili sami mediji ili stranke. „Mediji kod nas ne naručuju istraživanja, ali u Hrvatskoj, na zapadu i u SAD to rade. Istraživanja naručuju stranke, a uticaj istraživanja se može ogledati u tome što neko neće glasati za svoju stranku već za onu koja ima veću podršku birača. Može se uticati i na broj neopredeljenih. To je mali uticaj i nije štetan za razliku od manipulacija. Ali, nijedna agencija koja radi na tržištu nije luda da izmišlja podatke. Za čitanje istraživanja važno je znati kontekst u kome je rađeno… Na primer, Crkva je imala pad rejtinga u vreme skandala u Gračanici, a kada je preminuo patrijarh porast jer javno mnjenje reaguje na događaje.”
Zoran Lučić, direktor Cesid,a kaže da ne postoji tačno istraživanje. „To je samo merenje u jednom trenutku, na jednom mestu. Istraživači nisu proroci niti su istraživanja predviđanja budućnosti. Istraživanja ne mogu da služe ni za upravljanje biračkim telom jer ljudi nisu toliko povodljivi. Istraživanjima je uvek neko pogođen. Ali, ne znam nijednog istraživača koji laže.”
Srećko Mihailović, sociolog, kaže da je moguće objavljivati netačna istraživanja. „Zar se to nije dešavalo i dešava se? Ipak, nema pouzdanih podataka da netačna istraživanja utiču na javnost, a ni suprotnih. Javno mnjenje i političari misle da utiču. O tome svedoče moratorijumi na objavljivanje rezultata istraživanja uoči izbora: u Južnoj Africi šest nedelja, u Lukemburgu mesec dana, u Mađarskoj osam dana, u Češkoj i Francuskoj nedelju dana.”
Koliko su uverljiva istraživanja za koja se ne zna ko ih je uradio? Bogosavljević kaže da to, nažalost, zavisi od plasmana. „Oni koji kupuju neke novine veruju im. Novinari treba da prave filtraciju.” Mihailović objašnjava da su združeni profesionalni istraživači i ljudi iz najvećih medija našli zajednički jezik i ustanovili kodekse ponašanja pri objavljivanju rezultata istraživanja – u SAD još sredinom prošlog veka a nešto kasnije i u zapadnoevropskim zemljama. „Kod nas dominira praksa anonimnih istraživanja i naručilaca, a stručna udruženja (sociologa, politikologa, psihologa) – ćute!”
Koliko ljudi veruju istraživanjima, šta im najviše privlači pažnju i da li znaju da ih „čitaju”? Bogosavljević odgovara da se 99 odsto istraživanja radi za poznatog naručioca i da to nije roba za narod. „Potrebno je da znate kako je postavljeno pitanje – jer na pitanje kome političaru verujete možete da navedete četiri ili 50 imena.” Lučić podseća da je u Srbiji 30 odsto funkcionalno nepismeno i da se kod nas ne uči kako se čitaju tabele što je na zapadu uobičajeno. „Mali je broj onih koji znaju da čitaju tabele i koji pamte procente.”
Podaci u istraživanjima su trenutni i promenljivi, ali je pitanje koliko su ljudi toga svesni. „Naši klijenti su svesni da se prate trendovi”, kaže Bogosavljević. Da se podaci menjaju iz dana u dan i da važe kratko vreme potvrđuje i Lučić. „Oni utiču malo, od jedan do tri posto, na izborne rezulate, ali ipak utiču.” Mihailović kaže da je skloniji onima koji tvrde da postoji uticaj na izborno mnjenje, „ali da on nije baš nešto veliki i uglavnom se događa posredno, preko uticaja na profiliranje kampanje, njeno fino podešavanje shodno javnomnjenskim sondažama.”
Koliko klijenti, odnosno političari, veruju istraživanjima i zašto svaka stranka ima svoju agenciju – da li zato što im malo „friziraju” podatke ili rade neka druga dubinska istraživanja koja ne saopštavaju?
Bogosavljević kaže da nijedna normalna stranka ne voli friziranje, ali ni istu agenciju kao druge partije. „U velikim agencijama stranke mogu da obezbede različite timove istraživača. Neke stranke plaćaju dve-tri agencije da bi bili sigurni u podatke, ali to je lakše u zemljama gde ima dvadesetak agencija, u našim krajevima ih je malo.” Lučić objašnjava da su političari samozaljubljeni, ali da ima i „normalnih” koji mogu dobro da koriste istraživanja – a to znači šta da rade kako bi u budućnosti osvojili više glasova. To je merenje temperature biračkog tela. Političar mora da pravi istraživanja da bi znao gde su resursi i koji će ljudi za njega glasati. Emotivno prihvatanje rezultata je najgore što može da radi političar.”
Ivana Anojčić
objavljeno: 25.04.2011
