Izvor: Politika, 29.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radnička klasa bez udarne pesnice
Kada je pokušala da dokaže da je rukovodstvo proneverilo novac preduzeća, Zlati Petrović, sindikalnoj aktivistkinji u „Beograd filmu”, nudili su mito, pretili joj i rasporedili je na drugo radno mesto, tvrdi ona. Pre nego što je uspela da se izbori sa nedaćama, firma je privatizovana i ona je, kao i njene kolege, ostala bez posla pošto je novi vlasnik ubrzo prodao objekte, kao da su prazne hale, za drugu namenu.
– Zalagala sam se da potpišemo kolektivni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ugovor kako bi se smanjile velike razlike u platama između zaposlenih u direkciji i radnika u bioskopima, koji su bez grejanja i zaštite od pljačkaša radili i noću i vikendom i praznikom za bedne nadoknade – priseća se Petrovićeva.
Borba protiv nepravde nije bila dominantan motiv za pristupanje sindikatu dok je država još odvajala velike pare da bi kupovala socijalni mir. I danas, kada je vlast prestala da se umiljava radničkoj klasi, otprilike trećina članova sindikata objašnjava da je radničkim organizacijama pristupila da se ne bi razlikovala od ostalih kolega ili kako bi jeftinije došla do životnih namirnica, pokazuje istraživanje „Akteri socijalnog dijaloga: kapaciteti i stavovi zaposlenih o tranziciji i socijalnom dijalogu” iz decembra 2007. godine.
– Sindikat ni u socijalizmu nije predstavljao radnike nego ih je kontrolisao i obezbeđivao podobne kadrove. Kada nas je zahvatila ekonomska kriza, niti je sindikalna elita bila voljna da se suprotstavlja vlasti niti su radnici podržavali predloge za reforme. One koji su pokušavali da štrajkuju, sindikat nije štitio kada su ih rasturali pozivima na vojne vežbe ili deljenjem otkaza – kaže Nada Novaković, magistar sociologije.
U devedesetim godinama, naspram autokratskog režima, novi sindikati su vodili manje socijalnu nego političku borbu ali su i u tome imali slabog uspeha. Masovni štrajkovi, kamoli generalni, nisu mogli uspeti jer je mnoštvo radnika bilo rasuto na prinudnim odmorima.
– Mnogo mladih je otišlo u inostranstvo i ostalo je nedovoljno visokoobrazovanih koji bi mogli da izvrše pritisak. Većina radnika bila je svesna da ih je propadanje države onemogućilo da stiču profesionalna znanja neophodna za preživljavanje u tranziciji. Oni radije stegnu ono malo što imaju nego što rizikuju da i to izgube. Tako je ostalo do danas – ocenjuje Novakovićeva.
Aktivnih članova u dva najveća sindikata u Srbiji ima između šest i 13 odsto, oko 60 procenata je pasivno ali im je poznato šta sindikat radi, dok se ostali pridružuju akcijama povremeno. Više od polovine njihovih članova je isuviše zauzeto ili nisu ni zainteresovani za aktivnosti. Koliko se ozbiljno spremaju za sindikalnu borbu svedoči i što se članovi ne protive kada se štrajkački fondovi, kako kaže Novakovićeva, koriste za plaćanje izleta i letovanja.
Bez obzira na umrtvljenost radnika, broj sindikata rapidno raste. Prošle godine bilo ih je registrovano 30.000 ali se to ne može pripisati raspaljivanju borbenog žara.
– Zaposleni uzimaju pristupnice nekoliko sindikata nadajući se da će od svakog izvući sitne povlastice. Teško je utvrditi koliko sindikalaca ima i zato što vođstva preuveličavaju broj članova – objašnjava Novakovićeva.
Zabeleženi porast broja zaposlenih članova sindikata ne odslikava njegovu realnu snagu jer opada zaposlenost. Premda je donedavno otvarano sve više malih firmi, ni to nije hranilo realnu snagu sindikata jer u njima radničkog organizovanja gotovo nema. Tipičan srpski gazda novog kova ne trpi da mu se suprotstavljaju oni koji od njega zavise, ali pravi problem je što ga ni zakoni, upozorava Novakovićeva, ne obavezuju na obzirniji odnos.
– On mora sa radnicima da pregovara ali ne i da potpiše kolektivni ugovor. Zato su radnici prepušteni volji vlasnika firme i nije čudno što je u privatizovanim preduzećima povedeno svega pet odsto štrajkova koji su izbili u tranziciji – navodi Novakovićeva.
Ni velike sindikalne centrale nisu mnogo pomogle da budu potpisani kolektivni granski ugovori. Umesto da sarađuju, oni su se prepirali oko podele imovine nekad jedinstvenog socijalističkog sindikata i političkih razmimoilaženja.
– Nema velikih razlika u programima sindikata. Oni su nedorečeni i ne nude viziju socijalno odgovorne države. Uzrok njihovih razmirica su materijalna dobra i političke nesuglasice. Za vreme Miloševića, na ulice je izlazila „Nezavisnost”, kada su na vlast došle demokrate, uličnim metodama je odjednom postao sklon Samostalni sindikat – primećuje Novakovićeva.
Prema svim parametrima, poput pružanja pravne pomoći i zaštite, uticaja na vlast i obrazovanja radnika, koje su 2007. godine ispitivali mr Srećko Mihailović, sociolog, dr Zoran Stojiljković, politikolog, i Gradimir Ivanić, psiholog, ubedljivo je više članova sindikata nezadovoljnih njegovim rezultatima nego onih koji su ga pozitivno ocenili. Između 15 i 38 odsto članova tri najuticajnija sindikata nepoverljivo je prema sopstvenim organizacijama, još više prema njihovim liderima. Sindikati gube poverenje i zbog glasina o korišćenju organizacije za lično napredovanje i bogaćenje.
– Bezmalo svi pripadnici sindikalnih elita sa kojima sam razgovarala napredovali su i u organizaciji i na poslu. Samo jedan je dobio otkaz – kaže Novakovićeva.
Zlata Petrović nije dobila otkaz ali je iskusila koliko vešto poslodavci primenjuju strategiju „zavadi pa vladaj”. Kada se uverilo da je Petrovićeva tvrd orah, rukovodstvo „Beograd filma” je preko noći osnovalo novi sindikat.
– Pritisnuti pretnjama i zavedeni obećanjima, radnici su se priklonili sindikatu šefova. Potpisali su kolektivni ugovor po volji direktorke – objašnjava Petrovićeva.
I sindikati u velikim javnim preduzećima, za koje se veruje da jedini još imaju stvarnu snagu zbog brojnosti i zato što svi građani zavise od njihovog rada, podložni su manipulacijama.
– Radnička klasa ni u Jugoslaviji nije bila jedinstvena, uvek su zaposleni u velikim društvenim preduzećima bili povlašćeni po zaradama i nisu se osvrtali na kolege u manjim firmama koji su radili iste poslove za mnogo manje nadoknade. Danas se ta preduzeća restrukturiraju, odvajaju se manje profitabilni delovi i radnici koji ostanu u njima gube podršku srećnijih drugova – ističe Novakovićeva.
Autori istraživanja iz 2007. godine za perspektivu sindikata kažu: „Današnji sindikati nisu državni jer ih država neće, nisu ni partijski jer sindikate manje-više neće ni partije. Sindikatima ništa drugo ne preostaje nego da postanu i ostanu radnički”. Oni dodaju i da su radnici „nezadovoljni postojećim sindikatima i njihovim (ne)radom”. Petrovićeva je jedna od onih koji su izgubili poverenje u sindikate ali ne i u sindikalizam.
– Razočarana sam u članove sindikata jer su lakoverni i potkupljivi. Veru u radničku solidarnost ipak nisam izgubila. Da bi radnici bili hrabriji i odlučniji neophodno im je zakonom dati veća prava – smatra Petrovićeva.
Daliborka Mučibabić
Vladimir Vukasović
[objavljeno: 30/04/2009]
