Izvor: Blic, 09.Jan.2008, 04:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Olako obećana brzina
Izbori su u Srbiji vreme bajki. Oni su redak trenutak kada se političari sete naroda, i kada se ne libe da mu ispričaju hiljadu neverovatnih priča o svetloj budućnosti koja samo što nije zakucala na vrata. Sve će u Srbiji biti bolje, čistije, bogatije, samo da se vlasti dokopaju raznorazni usrećitelji hronično nesrećnih Srba.
Nije drugačije ni u sveže zahuktaloj kampanji povodom izbora za predsednika republike. Valjda zato što je Nova godina, većina kandidata >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se ponaša poput Deda Mraza, te maše uglavnom praznim vrećama za poklone, obećavajući mnogo slatkiša, bombona i lilihipa. Retki su oni političari koji ozbiljno i bez suvišne galame kažu – teško je, ali možemo da uspemo. Još su ređi oni političari koji uz želju da sednu na fotelju na Andrićevom vencu, pokazuju da svoj budući posao ne shvataju olako. U smislu, imam čarobni štapić i dovoljno je da mahnem njime i Srbija će već sutra biti u Evropi, srećna i spokojna. Ili u savezu sa Rusijom i Belorusijom. Ipak, stvari u Srbiji nisu tako jednostavne.
Možda zato što je već obavljao dužnost predsednika republike i što zna da je to „hleb sa sedam kora", Boris Tadić se kloni da koristi u kampanji rafalnu paljbu praznih obećanja. Deluje kao sportista koji zna da je teren blatnjav i klizav i koji se trudi da po tom i takvom terenu donese svom timu optimalni broj poena, ukoliko već zbog opšteg stanja ne može da mu obeća ubedljiv trijumf. U situaciji kada je Srbija zapletena u „kosovski čvor" i kada je ophrvana mnoštvom socijalnih problema, to predstavlja iskren pristup. Pristup bez suvišnog optimizma, ali i bez defetizma koji nam u ovome trenutku najmanje treba. Jednostavno rečeno, realan pristup.
Za razliku od njega, Čedomir Jovanović, kome ne može da se porekne energičnost, pa čak ni izvesna harizma, istrajava na svojim poznatim parolama o brzini i o tome kako se Srbiji žuri. Kao da je reč o gran priju Formule jedan, a ne o izborima za predsednika republike. Kao da se za mesto predsednika traži ludo hrabar vozač koji će da seče svaku krivinu, a ne čvrst i razborit čovek koji će imati punu svest da ne odgovara samo za sebe, već i za čitavu državu i za svakog pojedinog građanina. Stoga je pozicija predsednika republike sličnija mestu vozača autobusa koji brine za putnike, nego li mestu Mihaila Šumahera, koji brine isključivo o sopstvenoj slavi. Ukoliko je Srbiji zaista potrebno ubrzanje i i ohrabrivanje evropskih perspektiva, nije joj potreban ruski rulet. Ne treba sporiti da bilo ko od predsedničkih kandidata svojoj zemlji želi najbolje, pa tako i Jovanović, jednako kao i Tadić, Nikolić jednako kao i Mrkonjić ili Ilić, i treba svakome ostaviti pravo da budućnost zemlje vidi na svoj način. No, treba i građanima ostaviti mogućnost da razmisle u miru i tišini, kako, šta, s kim i do kada. Stoga ih ne treba bombardovati olako obećanom brzinom i hiljadama propagandnih spotova, kojima se upravo može izazvati kontraefekat. Treba samo sići među njih i staviti im do znanja da neko o njima brine, i da će stići na stanicu na koju su se uputili. Sigurno i bez suvišnih turbulencija.
piše: Dr Neven Cvetićanin, Institut društvenih nauka
.jpg)
