Izvor: Politika, 20.Mar.2010, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nastavnika za dva do tri univerziteta
„Žao mi je što kolega Tanasković nije zapamtio bar neko moje ,dizanje glasa’ protiv nečijeg izbora ili reizbora”
U prošlonedeljnom broju „Kulturnog dodatka” kolega Darko Tanasković mi je, reagujući na tekst kolege Vladimira Glišina, uputio jednu posrednu i jednu neposrednu zamerku.
Posredno mi zamera moj stav da se izbori u nastavnička i saradnička zvanja uglavnom obavljaju po „političkim, klanovskim, zavičajnim i drugim merilima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koja preovlađuju kod nas”. Ne mali broj puta sam usmeno i pismeno iznosio svoj stav da Srbija ima naučnog i nastavnog kadra za dva, u najboljem slučaju tri državna univerziteta i za jedva jednu četvrtinu jednog privatnog, te da je naš ukupni visokoškolski sistem loš uprkos pojedinim izuzetno dobrim katedrama i izuzetno uglednim pojedincima.
Umesto da moja kritika i predlozi za drugačija rešenja, kako god ih cenili, budu povod za bar neku ozbiljnu raspravu, osnovni odgovor je bilo ignorisanje. Isto se dešavalo i drugima koji bi pokazali kritičnost, a nije zanemariv ni broj onih koji su doživeli znatno teže posledice. Zato jedva ko još istupa sa kritikom i zato smatram da će pre biti gore nego bolje, jer ne postoje ni spoljna politička ni unutarnja univerzitetska stručna volja da se univerzitet sredi kao institucija.
Neposredno mi je zamerio da na svom sopstvenom Filološkom fakultetu nisam „digao glas protiv izbora nekog nastavnika”. Kolega Tanasković je nekih devet godina bio van fakulteta kao ambasador u Turskoj i Vatikanu, pa je za moje „dizanje glasa” u tom periodu mogao znati samo ako ga neko posebno izvesti. Svoje sam kritičke stavove istovremeno iznosio na sastancima čitavog niza univerzitetskih organa, vanuniverzitetskih foruma i u javnim medijima i uvek davao predloge šta učiniti drugačije. Pretpostavljam da niko nije trošio svoje vreme da o mom „dizanju glasa” obaveštava kolegu Tanaskovića; to mu za njegov posao ambasadora jednostavno nije bilo potrebno.
Međutim, potpuno iste stavove sam iznosio i pre i posle njegovih boravaka u inostranstvu tokom svih 33 godina koliko radim na Filološkom fakultetu. Žao mi je što kolega Tanasković nije zapamtio bar neko moje „dizanje glasa” protiv nečijeg izbora ili reizbora, odlaska na slobodnu godinu, produženja zaposlenja preko roka za penziju, kritike što u referatu za nečiji izbor nije navedena bibliografija (da se ne bi videlo da neko ništa ne radi, odnosno da se ne bi videlo da neko nešto zaista radi). Ili nečeg petog ili šestog.
Ne vodim dnevnik svojih istupanja na organima našeg fakulteta, ali malo je sastanaka na kojima nisam tražio reč, iznosio svoje mišljenje i glasao po svojoj savesti, ne baš tako retko i protiv. Kada, podstaknut njegovom zamerkom, sada pokušavam da sažmem rezultate svog činjenja, vidim da sam jedino uspeo da ponekad dobijem javnu podršku prilično malog broja kolega, dosta često doživim da neko u raspravi podrži moje stavove, a onda glasa protiv njih, ili da glasa protiv njih, a onda me podrži u hodniku (u čemu baš i nisam jedinstven slučaj), te da sebi obezbedim ne baš zanemariv broj neprijatelja i neprijatnosti.
Kolegu Tanaskovića izuzetno poštujem kao nastavnika, naučnika i jednog od najobrazovanijih ljudi u našoj akademskoj zajednici. Žao što mi je što mi je iz puke neobaveštenosti pripisao nešto što ne stoji. Ali to je nebitno ako se iz ovoga izrodi koliko-toliko plodna javna akademska rasprava o našem visokom školstvu. Do njega je i njemu, i meni i kolegi Glišinu iskreno stalo.
Ljubiša Rajić
[objavljeno: 20/03/2010.]
