Izvor: Politika, 01.Apr.2012, 02:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Godine slobodnog pada
Slogani su promenjeni anemično i bez mašte, mada su likovi sa ekrana i bilborda uredno našminkani. Angažovani su strani i domaći gurui marketinga. Troši se ogroman novac, ali izborna kampanja sve više liči na paradu besmislica.
Ponovo se javljaju stručnjaci koji će sutra znati zašto se ono što su govorili juče nije dogodilo danas. Ne nedostaju samouverena obmana, površna analiza, otužna žovijalnost ili lažljiva patetika.
Predizborni performansi nude nadu u slobode, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jednakost, pravdu, ljudskost, zaposlenost, ali ne mogu da spreče zapitanost u njihovu snagu, profilisanost ciljeva i ideja, pa čak i u iskrenost želje za promenom. O viziji da ne pričam.
Populistički se, bez ustezanja i odgovornosti, ponavljaju isprazne fraze. Kao da ovaj narod ne zna gde i kako živi. Kao da većina ne misli da je osnovni cilj političara vlast, a tek potom, možda, istinski oporavak učmale Srbije.
Brižljivo negovana atmosfera „smišljene smutnje“, kako je pisao Mihailo Đurić. Caruje ispraznost. Kad bi neki političari pali s nivoa svog ega na nivo svoje inteligencije, verovatno bi poginuli, rekao bi cinik.
Demokratska stranka umišlja da će je birači obožavati samo zato što je „fijatom“ iz Brisela u Beograd prevezla evropsku kandidaturu. Teško. Kandidatura se ne jede. Ne gasi žeđ.
Evropa ne briše ovdašnja neispunjena obećanja: umesto novih radnih mesta, 215.000 Srba mlađih od 30 godina je bez posla. Korupcija je nesmanjena. Sudstvo neefikasno. Mediji su pod kontrolom misterioznih vlasnika.
Demokrate na sve to uzvrate, usmeravajući kampanju na poreklo imovine stana Tome Nikolića. Groteskno.
Biće da i SNS umišlja, iako je za svaku pohvalu što izbegavaju banalne napade i lične uvrede. Problem najozbiljnije stanke opozicije je što ne nudi ništa konkretno. Kažu: imamo rešenja za naše probleme, ali saopštićemo ih kada dođemo na vlast.
Kako da glasam? Na časnu reč? Nema od toga ništa. Običan birač je mnogo nepoverljiviji nego što političari misle. Opekao se nekoliko puta.
Biće da zato u zemlji koja jedva da ima proizvodnju, gde monopoli guše zdravu konkurenciju, produkcija partija – raste. Broj političkih stranaka utrostručio se u periodu pošto su zakonom iz 2009. uspostavljena stroža pravila registrovanja: sa 29 skočio je na 87!
Nemam dilemu: ljudi tragaju za nečim novim. Za izbavljenjem.
Demokratija nisu samo slobodni izbori a novi političari su malo umakli staroj navici da sunarodnike posmatraju samo kao glasače, kao sopstvene klijente, kao vernike jedne parohije – a ne kao građane čija je svest predmet neprekidne dorade. Masa je možda inertna, ali ne i mediokritetska.
Demokrate, koje kaskaju za naprednjacima, učiniće sve da dobijemo vladu koju neće predvoditi Tomina stranka, očekivani pojedinačni pobednik. Aritmetika tu nikako ne ide uz volju naroda, ali vlast je vlast.
Naprednjaci će pak učiniti sve da iskoriste jedinstvenu šansu i izbegnu ponavljanje sudbine pobednika koji završava kao gubitnik.
Tako je krenula još jedna predizborna faza. Gravitaciona. Ko bi kome mogao da se pridruži u otužnoj igri koja nas tek čeka: premeravanja „koalicionih kapaciteta“. Ko ima šta da proda. Ko bi koga mogao da kupi.
Koalicije su manje-više sklepane. Male stranke skrile su se pod kišobrane velikih računajući da sada mogu da dobiju više nego posle izbora.
Svi su opsednuti projektom kako ubaciti klipove u točkove „taljiga A-8“ kojima stranački lideri – neki i državnim kolima – krstare Srbijom milujući telad, zavirujući u ambare, šunjajući se po građevinama, ćaskajući sa umobolnima, podržavajući staračka domaćinstva.
Utrkuju se ko će prvi da otvori neki pogon. Prvo ga otvori Tadić, onda se na brzinu promeni deesovska scenografija pa na istu lokaciju dođe Dinkić.
Sve je više nego tanko. A kako bi i bilo drukčije posle godina slobodnog ekonomskog, socijalnog i svekolikog pada. Kakvi rezultati, kakvi programi, takva i kampanja.
Dobro, to je surova stvarnost, ali izbori su upravo prilika da glasač nekoga kazni a nekoga nagradi. Tako kaže politička teorija. A srpska stvarnost, šta ona kaže?Živimo u politički okamenjenom svetu. Hronična nestašica vizije razvoja i manjak novih, hrabrih ideja – onih koje su i te kako neophodne upravo u vremenima opšte krize – razumljiva je jer već deceniju gledamo jedna te ista lica.
Sa izuzetkom pokreta „Preokret“, nema novih inicijativa. Biće da su zato ovom pokretu prišli slobodni i nezavisni sindikati koji kažu da položaj radnika nikada nije bio tako loš u novijoj istoriji Srbije.
No, ipak će se ovi izbori po nečemu značajno razlikovati od prethodnih: više ne prolazi zastrašivanje.Na političkoj sceni sasvim su marginalizovana strašila kojima su nas do sada plašili: ako ne glasate za nas, rastrgnuće vas baskervilski pas. Srbija jeste podeljena, ali strah više nije faktor.
Retko ko će od birača nasesti na pretnje ratom i pogromom ako druga strana osvoji vlast, na izmišljanje neprijatelja zemlje i naroda, na provociranje svađa i sukoba u javnosti, na raspirivanje patriotskih osećanja.
Svađalački ton, to je moguće nova poruka birača, samo šteti. Uzalud, zato, potpredsednica DS-a pokušava da Srbiju uplaši i postroji je na dve strane linije fronta tvrdeći da se 6. maja bira između onih koji će zemlju gurnuti u rat i onih koji će sačuvati mir i prosperitet.
Radikali i DSS su, istina, još tu. Pomažu im i Dveri. Uporno ponavljaju da je put u Evropu „sunovrat“. U izbornom prebrojavanju konzervativci i nacionalisti dobiće tačno onoliko glasova koliko desna Srbija ima. Nedovoljno za značajniji uticaj, bez obzira da li će se uključiti i Vojislav Šešelj.
Zastrašivanje više ne prolazi jer radikalno desna Srbija više nije aktuelni takmac ni vladajućoj partiji ni najjačoj stranci opozicije. Problem DS-a i SNS-a je u teoriji malih razlika.
Njihovi slogani „Izbor za bolji život – Boris Tadić”, odnosno „Pokrenimo Srbiju“, temelje se na podršci EU integracijama i slobodnom tržištu, najavi obračuna sa korupcijom itd. itd. Suviše su slični. Otuda tolika netrpeljivost. I teško skrivana nervoza „žutih“.
I dok se kampanja zahuktava, Republička radiodifuzna agencija kaže da SNS i URS nisu u pravu kada tvrde da Tadić uzurpira izbornu kampanju: putuje kao predsednik Republike, agituje kao stranački šef.
Sa RRA vam je kao s nekim sudijama. Ne treba ih pritiskati jer oni sami znaju šta im je činiti. Znaju oni da zavise od vlasti. Postavljenja, reizbori. Pa tako, misleći o svojoj budućnosti, i odlučuju.
To se zove autocenzura. A takve stvari, koje se događaju unutar glave, znamo, nedokazive su. Zato javno povlačim sumnju u RRA i isključivo na sopstvenu odgovornost tvrdim da je predsednik u konfliktu interesa.
Ne bih, za budućnost, voleo da se slična situacija ponavlja. Šef države, pratili smo to nedavno tokom izbora nemačkog predsednika, mora da bude iznad partijskog života.
Kad budemo dobili takvog predsednika, smatraću da smo se oslobodili pogubne partokratije koja je našla pa zašla u sve pore našeg života. Poput neke ambrozije guši i davi. Diže temperaturu i tera na kašalj.
Godinama ispada da Srbija nema sposobnih ljudi s dovoljno iskustva, znanja i stručnih referenci – a da nisu članovi nijedne stranke. Sada je pokrenuta kampanja, podržana potpisima više stranaka, da u 719 javnih i komunalnih preduzeća u Srbiji više na čelu ne bude 80 odsto partijskih kadrova.
Zvuči dobro. Kao još jedno predizborno obećanje.
Boško Jakšić
objavljeno: 01.04.2012
