Izvor: Radio Slobodna Evropa, 16.Apr.2016, 16:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dačić za RSE: I Milošević je deo kontinuiteta

Bio je u savezu sa Borisom Tadićem, u vreme kada je ovaj vodio Srbiju i Demokratsku stranku, a već četvrtu godinu u koaliciji sa naprednjacima Aleksandra Vučića upravljaju Srbijom. Ukoliko ovog puta Socijalistička partije Srbije izostane iz vlasti, njen lider i šef diplomatije Srbije Ivica Dačić u Intervjuu nedelje RSE obećava da će se povući, bez obzira što to za njega ne bi bio težak poraz.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Slobodna Evropa << />
"Meni je uvek bio cilj da partija ostvari dobar rezultat na izborima. Mi posle 2000. godine nismo bili u situaciji da budemo najjača partija. Pre 2000. godine smo mi bili najjača partija i imali smo najveći broj glasova. Praktično smo određivali koga ćemo pozvati da bude u koaliciji sa nama. Sticaj političkih i istorijskih okolnosti nekoliko puta nas je dovodio u situaciju, i mene lično, da moramo da donosimo veoma teške političke odluke. Na primer, da li ćemo podržati Vojislava Koštunicu ili ne", navodi naš sagovornik.

Dačić: Mislim da su to bile teže odluke za nas, zato što je njima bilo važno da budu na vlasti. Nije samo nama to bio cilj.

Dačić: Možda sa vaše strane, sa strane ljudi van SPS-a, ali unutar SPS-a je postojalo mišljenje da nema saradnje sa strankama DOS-a. Nije bitno da li je to bio Košunica ili neko drugi. Godine 2004. je uprvo trebalo razbiti taj mit. Onda 2008. godine, u međuvremenu, je Milošević podržao Šešelja za predsednika, došlo je do podele stranke na više različitih partija. Tada smo došli u situaciju da smo sa jedne strane imali Koštunicu i Šešelja, a s druge strane Tadića, koji je dobio najveći broj glasova na izborima. Situacija je bila delikatna jer je SPS morao da donese tešku odluku. Tada je bio stav da nema saradnje sa onima koji su izručili Miloševića.

Dačić: Zašto smo to uradili? Zato što sam u toj situaciji razmišljao da SPS još jednom ne sme da uradi neki pogrešan potez, koji će odvesti zemlju u izolaciju. Tada su DSS i Šešelj predlagali da se anulira SSP i da se ne ide u Evropsku uniju. Mi bi smo, kao stranka, ali i kao država, imali veliki problem. Pitanje je da li bi uopšte opstali u nekoliko narednih meseci. A 2012. godine je narod opet tako hteo jer je na izborima Nikolić pobedio Tadića. Bilo je potpuno nerealno da mi pravimo Vladu sa Tadićem.

Dačić: To sam rekao. Ukoliko mi ostvarimo rezultat, koji je daleko manji nego što bi trebao da bude rezultat naše stranke, svakako da ću podneti ostavku.

Dačić: Mi očekujemo da imamo veći rezultat nego na prošlim izborima.

Dačić: Teško je to sada reći, zato što to generalno uvek zavisi od toga koliki procenat birača izađe na izbore. Naš se rezultat otprilike kretao, u poslednjih desetak godina, oko pola miliona glasova. Nekada 50-tak hiljada više, nekada manje. Sve zavisi od toga koliki procenat izađe na izbore. Mislim da bi za našu stranku bilo loše da ima rezultat koji bi bio jednocifren. To bi sigurno za nas predstavljalo veliki poraz.

Dačić: Nije to uspomena na Slobodan Miloševića. Pokušao sam u ovoj kampanji da prikažem jedan kontinuitet naše ideje.

Dačić: Ne pričam sada o Vašoj percepciji. Govorim o kontinuitetu jedne ideje socijalne pravde, socijaldemokratije. Mi smo na listu stavili Titovog unuka, ne zato što želimo da glorifikujemo to vreme, ili Tita lično, nego zato što smo želeli da podsetimo na neke vrednosti za koje mislimo da ne mogu tek tako lako da se odbace. To su ideje besplatnog školstva, zdravstva, radnih mesta. Četiri radnika na jednog penzionera je bilo u Titovo vreme. Bezbednosti zemlje je bila u prvom planu.

Dačić: Opet govorimo o različitim percepcijama. Za jedan deo građana to možda tako jeste.

Dačić: Za drugi deo možete da kažete da je, bez obzira na greške koje su bile, iza Miloševića ostao Dejtonski sporazum. Ostala je i Rezolucija 1244.

Dačić: To je sada sve relativno pitanje. Mislim da je pitanje veoma pojednostavljeno, ako bismo sve sveli na to da je jedan čovek kriv za sve. U svakom slučaju, mi kažemo prošlosti - hvala za ono što je bilo dobro, a mi idemo dalje.

Dačić: On nema zašto da se amnestira jer nije osuđen. Sa druge strane, i da je to sve tačno, to nema nikakve veze sa njegovim unukom. Sa treće strane, on je bio predsednik SPS-a i on je deo istorije SPS-a. Mi ne možemo sada da kažemo da on ne postoji. Ja se nalazim u veoma delikatnoj poziciji, a to je, ako ne pomenem Miloševića, onda me optužuju da ga se odričem, distanciram i tako dalje, a ako ga pomenem, onda kažu da ga zloupotrebljavam.

Dačić: Mislite da se oni time bave? Mislite da je to njima više važno? Mislite da se njega neko seća? Shvatate li da smo mi za međunarodnu zajednicu interesantni samo po pitanju da li ovde ima ili nema rata. Mi smo mala zemlja, koja mora da vodi računa sama o sebi.

To najbolje ilustruje moj razgovor sa državnim sekretarom SAD Džonom Kerijem. On je tih dana rekao da se Srbija nalazi na liniji vatre, ili nešto tako, sa Rusijom. Pomenuo je nekoliko zemalja, uključujući i Srbiju. Ja sam sutradan bio u Vašingtonu i susreo se sa njim. Pitao sam ga zašto je to rekao jer to nije baš sasvim tačno. On se deset minuta konstatovao sa Viktorijom Noland i onda kaže: "Uopšte ne sećam da sam spomenuo Srbiju". A mi smo ovde od toga napravili teorije i deset dana raspravljali o tome šta je mislio da kaže tom porukom.

Prema toma, mi ćemo sami određivati kako će nam biti u narednom periodu.

Dačić: Ne bih se složio sa tom konstatacijom, zato što je bilo sudara više različitih politika u isto vreme. Da sam tada bio na mestu Miloševića, po svaku cenu bih se trudio da se pronađe neki kompromis, ali drugačije je bilo vreme.

Dačić: To mislim da nikada nije bila ni tema u razgovoru, niti sam to postavljao kao uslov. Milutin Mrkonjić je sa njim razgovarao o tome dvadeset puta.

Dačić: To nije traženo na takav način, da je to ultimatum, ili će toga biti ili ne. Mrkonjić je njemu to sto puta govorio. A šta je bio zahtev? Ne da se amnestira Mira Marković, nego da joj se omogući da se vrati u zemlje. Ako je za nešto kriva, neka se brani sa slobode.

Dačić: Nismo mi govorili da to treba Boris Tadić da uradi. To je očigledno bila politička odluka, nije bila samo pravosudna odluka. Neko je to rekao da se uradi. Nemam ništa protiv toga da se tako uradi sa svima koji se nalaze negde u bekstvu u inostranstvu. Svima treba omogućiti da se vrate u zemlju i da se brane sa slobode. Na Zapadu bi to uvek bilo normalno.

Dačić: Bilo je u to vreme.

Dačić: I dalje su na snazi sve te stvari.

Dačić: Da, ali ona više to nije ni tražila u formalno-pravnom smislu. Ona nije verovala. U to vreme, kada je ona stavljena na te liste, to je očigledno bilo drugačije vreme, bio je DOS na vlasti. Tada nije moglo na normalan način da se razgovara.

Dačić: On još nije osuđen do kraja. On je u jednom procesu, koji će verovatno dovesti do osude. Ne znam da li će biti ova kazna.

Dačić: Ja nisam bio protiv ni prošli put, kada su te teme bile na dnevnom redu.

Dačić: To je bio, pre svega, rezultat njegove percepcije da sam ja bio taj koji mu je zabio nož u stomak, zato što nisam s njim napravio Vladu. Prvo doneseš pogrešnu odluku da ideš na vanredne izbore, izgubiš na izborima, zato što se tvoja partija nije dovoljno angažovala. I na kraju, mi sada treba da napravimo Vladu sa nekim ko je izgubio izbore.

Dačić: Uvek sam protiv vanrednih izbora. Nikada nisam podržavao vanredne izbore, ali uvek sam poštovao odluku bilo koga da tu odluku donese. Ali znate šta, drugačija je situacija. Drugačija je situacija kada su Milošević i Tadić donosili tu odluku. To su bili predsednički izbori. To je pitanje ličnosti. Ovde su u pitanju parlamentarni izbori, gde je ipak značajno drugačiji način. Nisu imali Tadić ili Milošević probleme sa parlamentarnim izborima, nego su predsednički izbori bili ti koji su motivisali, praktično sve, da se angažuju da oni izgube na izborima. To se upravo i desilo.

Dačić: Mislim da je nemoguć.

Dačić: Ta situacije je apsolutno nemoguća.

Dačić: To je normalna situacija uoči izbora. Ja sam jedini koji kaže otvoreno, iako znam da jedan deo mog biračkog tela inklinira prema Vučiću. Otvoreno kažem da smatram, i za mene bi bilo logično da kažem, da bi branio to svoje biračko telo, da mislim da jedina realna koalicija, koja bi mogla da bude posle izbora, jeste koalicija sa Srpskom naprednom strankom.

Dačić: Kako možemo da pravimo savez, kada je to direktno suprotno. Kako da se stope dve ideje ulaska u EU i protiv EU?

Dačić: Ne. Mislim da ni to nije moguće.

Dačić: To vam upravo i kažem. Vlada, u kojoj bi bile desničarske stranke, kao što je Šešelj, bi pre svega za Srbiju bila loša. To bi možda Srbima zvučalo glagoljivo, ali bi posledice za zemlju bile katastrofalne. To je izolacija zemlje. Već sam rekao da ja to nisam hteo da uradim ni 2008. godine.

Dačić: Slažem se sa Vama da je moguće da svi odustanu od svog programskog opredeljenja, pa da se pravi Vlada nacionalnog jedinstva. To je druga situacija. Ali, i tu mora da postoji stranka koja je vodeća. Mislim da je očigledno da će SNS osvojiti najveći broj glasova i da će ona biti ta koja će imati taj mandat da formira Vladu.

Dačić: Teško je naći razlog zašto bi me Vučić ucenjivao u situaciji kada ja njemu nisam neophodan. Tu postoji, ja sam to više puta govorio, jedan krug ljudi koji su od početka bili uključeni. Centralno pitanje je kako je moguće da dva meseca posle pravljenja koalicije sa Tadićem, ti isti ljudi organizuju da me neko tajno prati, snima, uvezuje, a da pri tome ja obavljam funkciju ministra. Ako sam nešto bio kriv, trebalo je da me uhapse.

Dačić: Ne znam ko stoji iza tog transparenta.

Dačić: Šta i koga da proveravate?! Da sam ih sreo, odvio bih ih na kafu i piće. Na kraju bi oni zapevali Miljacku.

Dačić: Pustite to. Ima još nekoliko dana do izbora. Izbori su najvažniji. Narod je najbolji sudija. Spreman sam da snosim sve konsekvence. Na izborima će se pokazati ko je kako radio, toliki će broj glasova dobiti.

Dačić: Naravno da pratim. Najavljeno je da ću biti svedok u svemu tome.

Dačić: On je u službi u Ministarstvu spoljnih poslova jer takva je bila igra sudbine. Ja nisam bio ministar spoljnih poslova kada je on prešao u to Ministarstvo.

Dačić: Veoma je teško reći za nekoga, da posle četiri godine saznajete, da li je ili nije bio iz tog klana. Vi polazite od pretpostavke da znate da je taj i taj, to i to. Ja to nisam znao. Valjda je bio posao, svih službi koje se time bave, da me upozore.

Dačić: Trebao je neko da me upozori da čovek, sa kojim se viđam ili čujem telefonom, predstavlja bezbednosti rizik.

Dačić: Volim policiju. Treba sprečiti zloupotrebe policijskih funkcija.

Dačić: U diplomatiji nema toga. Diplomatija je više vezana za političke kalkulacije.

Dačić: Nije on bio izvan kontrole. On se našao u toj zemlji, u vreme kada je počeo rat, i nije povučen.

Dačić: Nije to bilo u moje vreme.

Dačić: Više puta sam pokušavao da dobijem odgovor na to pitanje, tražeći i procene i sve ostalo. I sada tražim procene o nekim ambasadama. Međutim, velika je razlika između toga što mi ovde mislimo, u Beogradu, i onoga što diplomati pišu i što su bezbednosne procene. Razlike su u tome što se smatra da postoje interesi kada postoji diplomatsko konzularno predstavništvo. Tako je bilo u slučaju Libije.

Dačić: U Damsku i dalje ima oko 40-tak ambasada.

Dačić: To je isto. Mi nismo isto što i zapadno-evropske zemlje. Mi smo imali specifične odnose sa nekim zemljama. Naše su ambasade uvek bile potrebne za neki broj naših ljudi koji su tu radili. Trenutno u Libiji ima više od 350 naših radnika. Sada idu i češće, nego su išli ranije.

Dačić: Nije to udar na mene. Ne znam ni na šta se to odnosi. To nije nikakvo pismo. To je komunikacija koja je postojala putem telegrama i koja je dospela u medije. Reč je o napadima na Potežicu da je bilo nečega neregularnog u vezi sa izdavanjem viza. U toj argumentaciji on govori da bi sada on mogao da pusti u medije to da li je neko za nekoga davao pozitivno mišljenje.

Dačić: Pravila jesu stroga i nema iskakanja. Situacija je tu očigledno izmakla kontroli. Baš zato je formirana Komisija koja treba da utvrdi sve činjenice i da predloži mere. Potežica je tamo sedam godina, a ja sam ministar dve godine. Za to vreme sam pokušao da zamenim ljude koji su tu radili. Na žalost, desilo se.

Dačić: Razmišljao sam o tome da li da podnesem ostavku ili ne, zbog posledica toga što se desilo. U našoj zemlji, podnošenje ostavke znači da ste zaista za nešto lično odgovorni. U ovome nema moje lične odgovornosti i zato se nisam odlučio na takav potez. Duboko žalim i saosećam sa porodicama. Sa njima sam svakodnevno u kontaktu. Želimo da im pomognemo. To im neće vratiti izgubljene živote, ali makar možemo da pokažemo da je država sa njima.

Dačić: Pravila ponašanja, u ovoj oblasti ne definišu tako nešto. Veoma je redak takav slučaj.

Dačić: Tako je, ali je reč o mnogim drugim faktorima koji nemaju nikakve veze sa mnom i nisu uopšte deo posledica mojih pogrešnih odluka.

Dačić: Dve godine sam bio premijer, dve godine je on. Oko strateških stvari, nikada nismo imali niti jedno neslaganje. On ima drugačiji način rada od mene.

Dačić: Ne znam kakav je manir i jednog i drugog. Vučiću mogu da poručim da ne treba ponekada da preuzima odgovornost za sve jer onda ispada da je kriv za sve. Ali, to je njegov odnos prema tim temama. Samim tim, on sebi donosi mnogo veći teret na leđa, nego što bi možda bilo potrebno da, kao premijer, radi.

Dačić: Ne mislim da on stvara kult ličnosti. Kult ličnosti stvaraju neki drugi.

Dačić: Da, ali Vi tu pravite grešku. U višepartijskom sistemu ne može da postoji kult ličnosti. Kult ličnosti ne može da postoji kada neko ima 50 posto glasova. Kada postoji kult ličnosti, onda je taj procenat 110%.

Dačić: Nema boljeg sistema od demokratije. Možda je demokratija loš sistem, ali bolji nije izmišljen.

Dačić: To je sve Vaša percepcija i percepcija ljudi sa stane.

Dačić: Međunarodna zajednica nikada nije izrazila bilo kakvo mišljenje koje bi bilo u skladu sa ovim o čemu govorite.

Dačić: Izbori su tu i oni će dati konačnu ocenu svakoga od nas. Ne mislim da postoji bilo kakav pritisak. Niko ne može da kaže da narod nije u pravu. Kakvu god odluku narod da donese. Ona može nekome da se sviđa ili ne. Treba odvojiti ono što se zasniva na ličnom odnosu prema Vučiću ili Dačiću, od nekog realnog stanja koje postoji u društvu. Sve može da bude bolje, ali daleko smo mi od toga da postoji autokratija, diktatura ili kult ličnosti. Obično, u takvim sistemima se izbori ne dobijaju sa 48 posto glasova, nego sa 90.

Nastavak na Radio Slobodna Evropa...