Izvor: Danas, 29.Jun.2015, 10:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bespuća srpske spoljne politike
Izjava ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, kojom je sa domaćom javnošću podelio "ekskluzivne'' informacije o prethodnim saznanjima MIP-a, vezanim za pripreme rezolucije o Srebrenici, te "ofiranje'' ruskog ministra energetike o tome kako će nas sve magistralne gasne rute zaobići u širokom luku, notorna su potvrda ćorsokaka u kojem se Srbija i njena spoljna politika nalaze već četvrt stoleća.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Danas <<
Podastiranje nekakvih kriptozaštićenih telegrama, pa onda i navođenja svedoka ministara za ruske izjave, valjda su imale za cilj da nas fasciniraju i uvere da naša diplomatija drži stvar pod kontrolom i da čini sve što je u njenoj moći. Teško je oteti se utisku da te moći nema. Poput malaksalog brodolomnika plutamo međunarodnim vodama, na krhotinama broda odavno razlupanog na prvom velikom cunamiju, nastalom po padu Berlinskog zida, čekajući bespomoćno nove i nove oluje.
Ništa bolji utisak ne ostavljaju ni Vučićevi šmirantski vapaji o teškoj, kardinalno teškoj situaciji, u susret predstojećih poseta nemačke kancelarke i pomoćnice državnog sekretara SAD. Dvojac Nuland - Merkel donosi cedulju sa istim ispitnim pitanjima u ovom, julskom ispitnom roku. Sigurno oslobođene empatije za unutrašnje teškoće i ozbiljno senzibilisane na stare, propale studente od Miloševića do Tadića. "Dinstanje" javnog mnjenja kroz megafonsko vođenje spoljne politike namenjeno unutrašnjim političkim potrebama nema u nikakvu praktičnu težinu, nikakav efekat na međunarodni položaj Srbije. Taj položaj najsvežije odslikavaju jalova poseta Vučića SAD, pogoršanje regionalnih odnosa i poverenja sa Hrvatskom i BiH i nastavak Briselskog dijaloga, koji sve više podseća na Rambuje.
Nije bilo potrebno mnogo mudrosti da se predvidi dokle će dobaciti infantilna spoljna politika sedenja na dve ili više stolica, lišena jasnog cilja i vizije: konzistentne političke i bezbednosne pozicije Srbije u momentu duboke krize međunarodnih odnosa. Osnovni razlog poraznih rezultata leži u činjenici da je to kontinuum politike koju Vlada i MSP vode više od dve decenije. Izuzimajući kratak period Đinđićeve aktivne, osmišljene diplomatske akcije, srpska spoljna politika tvrdoglavo izbegava da uvaži odnose snaga i vrednosni sistem uspostavljen u posthladnoratovskoj Evropi. Taj vrednosni sistem podrazumeva i one istorijske sudove i stavove koji se odnose na karakter ratnih sukoba vođenih devedesetih, uključujući genocidni zločin u Srebrenici, ali i oslobodilački karakter oružanih akcija OVK na Kosovu.
Vođenje spoljne politike u takvom koordinatnom sistemu ima za rezultat stalnu diplomatsku defanzivu, kaskanje dva koraka u odnosu na događaje, te nedostatak iole respektabilnog saveznika. O tome da se moćan analitički, obaveštajni i kadrovski diplomatsko-konzularni aparat SFR Jugoslavije srozao na estradno-tabloidne grane, te da političke kalkulacije vladajuće većine bivaju preče od imenovanja trećine ambasadora, ovde je i suvišno govoriti.
Povremeni utisak bezglavog obilaženja evropskih i svetskih prestonica kao simulakruma proaktivne spoljne politike vrlo brzo neutrališu hladni tuševi Brisela i Vašingtona. Pomenuta pitanja koja su manje-više poznata svakom prosečno informisanom građaninu Srbije možete dramatizovati kao ultimatum, ucenu, teške uslove, ili prikazati kao uvažavanje realnih odnosa. Kako god, na stolu je puno zaokruživanje državnosti Kosova i njegovo uključivanje u međunarodnu zajednicu, funkcionalno jačanje BiH kroz smanjenje uticaja entiteta, te konačno jasno određivanje prema krizi u Ukrajini (a to podrazumeva i smanjenje energetske zavisnosti Srbije od Rusije). Nikakve tu misterije ni zavere nema. U interesu Srbije jeste da na ove inicijative odgovori pozitivno. Da iz pasivnog stanja imperativnog uslovljavanja pređe u kooperativni dijalog i ofanzivu. Bezbednosni kontekst NATO-a koji je Srbija otvorila potpisivanjem IPAP sporazuma je okvir koji treba proširivati i graditi poziciju pouzdanog saveznika na Balkanu. U tom smislu, članstvo Srbije u NATO-u bivaće sve aktuelnije i kao realan izlaz iz bespuća u kome se Srbija i njena spoljna politika nalaze tako dugo.
To što zvanična politika godinama izbegava da u društvu otvori navedene teme i u krajnjem formira politički dosledan kurs, ima za posledicu veštačku frustraciju građana stalnom nepravdom i međunarodnim pritiscima.
*Autor je programski direktor za zdravstvo Evropskog centra za mir i razvoj, Univerzitet za mir UN
