Izvor: Blic, 24.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neopozive blanko ostavke
Neopozive blanko ostavke
U procesu međustranačkog usaglašavanja o predlogu novog ustava, verovatno je najlakše postignut sporazum o tome da poslanički mandati pripadaju strankama, a ne poslanicima i građanima. I to uprkos činjenici da je u oba zvanična nacrta ustava, i u vladinom i u predsednikovom, bilo predviđeno da je poslanički mandat slobodan. I, naravno, uprkos izričitim stavovima Evropske unije i OEBS-a da poslanički mandati ne mogu pripadati strankama. Uostalom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ni u jednoj evropskoj državi ne postoji takvo rešenje. U Srbiji je takvo zakonsko rešenje ukinuto odlukom Ustavnog suda 2003. zbog njegove nesaglasnosti sa Ustavom Srbije. Ta odluka Ustavnog suda bila je predmet žestokih stranačkih, mada ne i stručnih osporavanja, a podržana je i od strane evropskih institucija.
Ustavni sud Srbije tada je, a i 2006, Skupštini uputio pismo u kome je ukazao na potrebu da se Zakon o izboru narodnih poslanika izmeni i dopuni kako bi se zaštitila izborna prava i izborna volja građana i poslanički mandat. To se u protekle tri godine moglo lako postići tako što bi se zakonom isključila mogućnost prelaska poslanika u drugi poslanički klub, kao i formiranje samostalnog poslaničkog kluba. On bi mogao delovati samo kao nezavisni poslanik, a ne kao predstavnik neke stranke, pogotovu ne vanparlamentarne. Moglo se predvideti i rešenje da poslaniku, izuzetno, može prestati mandat ako postupa suprotno volji građana, izraženoj na izborima putem podrške političkom programu i poslaničkoj listi na kojoj je bio kandidovan. Takvu odluku donosilo bi posebno parlamentarno telo, uz mogućnost žalbe Vrhovnom sudu.
Umesto toga, parlamentarne stranke su u procesu usaglašavanja ustavnih odredbi pribegle političkom rešenju. U članu 102 novog Ustava utvrđeno je da je 'narodni poslanik slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika'. Time je poslaniku data samo jedna mogućnost da dobije, odnosno sačuva poslanički mandat - da potpiše neopozivu blanko ostavku i mandat preda u ruke vrhu stranke na čijoj listi je kandidovan. Pri tome, zaista, veoma cinično zvuči ustavna formulacija da je poslanik 'slobodan' da svoj mandat neopozivo stavi na raspolaganje političkoj stranci. U novom Ustavu je, naravno, izostavljena ranija ustavna formulacija da 'narodni poslanik predstavlja građane izborne jedinice u kojoj je izabran'. Ali, nije izostavljen temeljni princip svakog demokratskog društva i ustava da građani svoju suverenost ostvaruju, osim putem referenduma i narodne inicijative, i 'preko svojih slobodno izabranih predstavnika' (čl. 2). Istim članom garantuje se da 'nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana'. Zatim da 'političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi' (čl. 6). Najzad, da se narodni poslanici 'biraju na neposrednim izborima, tajnim glasanjem' (čl. 100). Dakle, od strane građana, a ne partijskog članstva ili rukovodstva. Već na prvi pogled jasno je da je ustavno rešenje o 'slobodi' poslanika da se neopozivo odrekne svoga mandata u korist političke stranke, u gruboj suprotnosti sa citiranim osnovnim ustavnim principima. Naravno, jednako je u suprotnosti i sa važećim principima Evropske unije, OEBS-a i Saveta Evrope i sa ustavnim rešenjima i praksom svih evropskih država, ali i svih država u svetu, izuzev četiri: Bangladeš, Južnoafrička Republika, Panama i Indija. Ključne institucije Evrope već su negodovale zbog usvojenog ustavnog rešenja.
Bitno pitanje je kako će se ustavna legalizacija neopozive blanko ostavke poslanika i vlasništva stranke nad njihovim mandatom odraziti na parlamentarni sistem i uopšte na sistem vlasti zasnovane na suverenosti građana. Nema sumnje da će, pre svega, suverenost građana biti suštinski umanjena, a njihovo izborno pravo sasvim formalizovano. Zatim, da će demokratska i ustavna funkcija, legitimnost i autonomija parlamenta kao narodnog predstavništva biti vrlo ozbiljno narušeni. Naime, poslanici će i pravno biti pretvoreni u transmisiju, poštara partijskog vrha koji u parlament treba samo da donese partijsku direktivu i da za nju glasa. Ako to ne učini, makar u Skupštini izneo mnogo argumentovaniji stav, koji je u punom skladu sa voljom bitrača koji su ga izabrali, biće lišen poslaničkog mandata. Na taj način funkcija narodnog poslanika, umesto visoke javne, državne funkcije, postaće partijska funkcija. Samim tim, ceo parlament će i formalno i faktički postati ekspozitura partijskih vrhova parlamentarnih stranaka. U sistemu podele vlasti, Skupština kao organ zakonodavne vlasti, iako po Ustavu neposredno i demokratsko narodno predstavništvo, biće inferiorna u odnosu na izvršnu i partijsku vlast, jer će postati direktno zavisna od aktuelnih potreba i volje partijskih elita. Takvom ustavnom konceptu narodnog predstavništva, odnosno prirodi poslaničkog mandata, nije potrebna Skupština od 250 poslanika već bar duplo manja. Istine radi, treba reći da su poslanici i u sistemu slobodnog mandata, uglavnom, sledili stavove svoje partije o svakom važnom pitanju. Ali, imali su i slobodu da se, na stranačkom skupu, na poslaničkom klubu, skupštinskom odboru i u skupštinskoj raspravi založe za drugačije, bolje rešenje. Sada to, jednostavno, neće smeti.
Budućim zakonom o izboru narodnih poslanika ili zakonom o Narodnoj skupštini moglo bi se bar izbeći bukvalno tumačenje i primena sporne ustavne norme, time što bi 'sloboda' poslanika da stranci podnese neopozivu ostavku bila uslovljena njegovim odnosom prema izbornoj volji građana.
Sledeća prilika je izmena Ustava radi njegovog potpunog usklađivanja sa evropskim pravnim standardima. A to je, ipak, dosta daleko.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
