Izvor: Politika, 22.Nov.2012, 13:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubav u Stokholmu
Ideju da ovo pišem sam dobila čitajuci tekst čoveka koji je sve napustio i otišao za njom u Ameriku..
Moja priča je slična ali mene je ljubav odvela u Švedsku.
Nikada nisam pomislila da ću otići iz Srbije ali ljubav čini čuda i čovek svašta radi zbog nje.
Kada sam ga upoznala mislila sam da je on ono što čekam ceo život...Želje su nam bile iste, a svakodnevni mejlovi kilometarski. Mislila sam da mojoj sreći nema kraja ali kraj je došao pre samog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << početka.
Ostavila sam sve, čak i dete da završi osnovnu školu još neki mesec, pre nego što mi se pridruži i ona.
Tako opijena i srećna pokušavala sam da ostanem razumna i da mislim i na život i budućnost svog deteta. Mislila sam da će i njoj biti ovde bolje nego u Srbiji.
On je već gazio petu deceniju života ali je želeo dete, brak, porodicu. U Beogradu sam upoznala njegovu porodicu: oca, majku i sestru. Ni on, ni sestra nemaju dece i suze njegove majke su me ispratile za Švedsku.
Želela je unuče više od svega.Tada sam se zaklela sebi da ću ih učiniti srećnim i roditi opet...
Već drugo veče je krenulo sitno prebacivanje pri mom pranju sudova, pa onda plač i suze da ne odem. To se ponavljalo više puta.Tešila sam sebe da ga je samoća malo poremetila i da će biti bolje kada prođe malo vremena ...
Mislila sam da će on biti najsrećniji čovek na svetu kada sazna da će postati otac. Međutim posle mesec i po dana, na moju vest da će postati otac, krenula je njegova nervoza i jeziva računica.
Računao je i sabirao sve troškove - od burmi za venčanje do krevetca za bebu. Zvučalo je jezivo na sred Švedske, gde je sve podređeno rađanju i deci...
Tu, gde sam mislila da prava sreća počinje, počela je tuga i donela bol koji još uvek ne prestaje..
.
Volela bih da mogu da pišem više o toj nerođenoj bebi ali još uvek snage za to nemam...
Sada, posle tri godine borbe za svoj i ćerkin opstanak ovde, nekad sebe zapitam da li se borim za pravu stvar...
Nekad mislim da živim pogrešan život, na pogrešnom mestu...Nekad se pitam da li sam živa uopšte...
Očekivala sam da će mi on bar pomoći posao da nađem ovde ali on prijatelje ovde nema... Sama sam noćima slala mejlove na preko dve i po hiljade firmi za čišćenje u Stokholmu i odgovor dobila od jedne.
Još uvek čistim i školujem se. Završila sam tri kursa za jezik do sada. Shvatila sam da moram da se borim sama.
Ćerka je posle osnovne u Srbiji upisala srednju ali ovde već dve godine ide u njihov deveti razred. Možda bih se i vratila ali dete je izgubilo dve godine od škole dole. Mislim da zbog nje ovde moram da se borim.
Posle svega se pitam kako dete vaspitati i naučiti da veruje u ljubav. Ja u nju više ne verujem...U Srbiji sam zbog ljubavi ostavila sve, a ovde sada sem gole borbe za opstanak nemam ništa.
Bol u grudima nekad guši koliko boli. Nekad se pitam da li ću imati snage da preživim sve ovo. Da li ću se opet smejati, izlaziti, družiti sa ljudima...
Svaki dan je nalik prethodnom....novo preživljavanje.. Strah ne prestaje...ovo nebo ne greje...ovde ljudi nemaju dušu...ovde ljubav ne stanuje...
Stokholm je lep i star grad...hladan kao i ljudi u njemu...smeh ćete ovde retko čuti...Parkova za decu ima puno ali dece u njima nema...Ne želim da postanem kao ljudi ovde...ne želim da nada umre...Sve više verujem u priče svoje bake, a u jednu najviše:"Čovek je kao životinja i nije ni svestan šta sve može izdržati."
Pozdrav svim ljudima sa srcem i dušom, ma gde živeli. Surovi kritičari koji nikada nisu pod tuđim nebom živeli molim vas ovaj tekst zaobiđite ako vam se ne dopada. Ne stajte mi na muku i ne ubijajte nadu da ću jednom ponovo voleti.
Aleksandra Jović, Stokholm, Švedska
..........................
NAPOMENA: Molimo vas da imate u vidu da nije dozvoljeno prenositi tekstove sa rubrike bez prethodnog pisanog odobrenja autora i Politike Online jer se time dvostruko krše autorska prava. Nepoštovanje ove zabrane proizvešće zakonske posledice. Redakcija.
objavljeno: 22.11.2012.
