Izvor: NoviMagazin.rs, 04.Jun.2015, 11:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Brankica Janković: Porodično nasilje problem ispred svih drugih
Prošlonedeljna burna skupštinska rasprava koja je prethodila izboru nove poverenice za zaštitu ravnopravnosti Brankice Janković sugeriše dve naizgled suprotstavljene ocene. Prva je da je mesto te nezavisne institucije u sistemu Srbije važno, a druga da je samo povod za politički klinč vlasti i opozicije. Za obe ocene ima argumenata, ali za Srbiju bi bilo uputnije da prevagne prva.
Pojačana budnost zbog tragičnih posledica porodičnog i partnerskog nasilja kao drastičnog >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << vida rodne i polne diskriminacije, prva je i na dnevnom redu poverenice Brankice Janković: “Porodično i partnersko nasilje kao najteži oblik diskriminacije i posebna vrsta vređanja ljudskog dostojanstva za mene je problem ispred svih drugih, čak i ispred ekonomskih. Ne sporim da je siromaštvo veliki problem, ali najstrašniji je taj bazični strah koji žena oseća u porodici. Kad se ne osećaš sigurnim tamo gde živiš, drugi problemi ne postoje. Nema parametra koji se može meriti sa tom strahotom.”
*To, nažalost, nije nova tema, ali više se priča posle tragedija koje mogu da odnesu i mnogo žrtava, kao nedavno.
Nasilje je postalo vidljivo. Žrtve nasilja, posebno žene kojih je i najviše, ohrabrene su da prijavljuju nasilnika. Međutim, to nije dovoljno, jer nasilja ima mnogo više. Možda i zbog toga što je u socijalističkoj Jugoslaviji to bila privatna sfera u koju se država nije mešala, pa se tek poslednjih deceniju-dve o tome intenzivno priča. Uspostavljena je pravna regulativa, državni organi rade svoj posao i dobro je što je nasilje vidljivije, ali pitanje je šta dalje raditi? Kao direktorka projekta Integrisani odgovor na nasilje imala sam prilike da započnem umrežavanje nadležnih ministarstava pravde i socijalnog staranja, a sada su tu i ministarstva zdravlja i prosvete. I, naravno, nevladin sektor, mi smo tada u saradnji sa Ženskim autonomnim centrom uspeli da organizujemo dve velike konferencije, a potrebno je mnogo takvih skupova, da se na jednom mestu što više sreću svi nadležni, posebno “na lokalu”, svi koji treba pravovremeno da reaguju. Policija je u prvom trenutku najznačajnija i dobro je što je okviru MUP-a formirana posebna jedinica, ali mora se nastaviti umrežavanje.
*Ali, mnogi i danas misle da je to zaista porodična stvar, ne samo građani, nego i nadležni.
Ovaj oblik diskriminacije nije vidljiv kao kada se osobe sa invaliditetom stavljaju u podređen položaj, ali jeste diskriminacija i potrebne su hitne mere u skladu sa Istanbulskom konvencijom. Policiji treba dati još veća ovlašćenja, treba reagovati odmah čim se žrtva ohrabri da prijavi nasilje, jer je veliko pitanje hoće li se ponovo ohrabriti. Imala sam prilike da se uverim kao deluje austrijski model, mislim da ga je Autonomni ženski centar istakao kao primer – istog momenta se zabranjuje prilaz žrtvi na 15 dana i bukvalno ga isele iz stana. Postoji i zakonski osnov.
*Mislite na Porodični zakon?
Na Istanbulsku konvencija koju smo ratifikovali i Porodični zakon, mada imamo neusklađenost porodičnog i krivičnog zakona. Ovde se radi sa nasilnicima, pa imamo mnogo povratnika. Koliko mi je poznato, nema slučaja da žrtva prijavi nasilnika posle prvog nasilja, to je kontinuirano nasilje koje je ženu dovelo do gotovo dezorijentisanosti, a najčešće trpe sve dok i deca nisu ugrožena.
*Iako ogroman i trajan, to nije jedini posao koji vas čeka. Šta je na agendi i kakvi su prvi utisci?
Radila sam teške poslove, možda i teže od ovog, ali ovo je najveći izazov i najveća odgovornost. Temelj institucije je postavljen, mnogo je urađeno i na uvođenju antidiskriminacione politike, ali mnogo toga još mora da se radi ako želimo da smanjimo diskriminaciju u svim njenim vidovima. Moram da kažem da su sve kolege i koleginice koje sam zatekla spremni da uđemo u novu fazu rada. Nećemo prekinuti ništa što je započela Nevena Petrušić, nastavićemo projekte i raditi na novim, ali prvo je na redu jačanje stručne službe, jačanje saradnje sa medijima, državnim organima i organizacijama i civilnim sektorom.
Veoma je važno prepoznavanje diskriminisanih grupa koje je su manje vidljive i gde civilni sektor nije dovoljno razvijen, a nisu ih prepoznali ni državni organi. Takva grupa su, recimo, žene na selu koje ne mogu da ostvare pravo na porodiljsku naknadu. A zašto? U čemu je razlika između žene u Beogradu ili Jagodini u odnosu na ženu u nekom selu, sem što je njoj duplo teže?
*Potencirate saradnju sa civilnim sektorom. Deo NVO koje se bave ljudskim pravima usprotivio se vašem izboru, deo vas je podržao. Vidite li to kao smetnju?
Naprotiv, meni je dragoceno svako mišljenje, a posebno drugačije, i sarađivaću sa svim organizacijama civilnog sektora; bez te saradnje nije moguće dobro raditi ovaj posao. Planiram da se sretnem sa predstavnicima svih NVO, kako krovnih koje su široko postavljene u zaštiti ljudskih prava, tako i onih koje se bave posebnim pravima, kako na nacionalnom nivou, tako i u lokalnim sredinama.
*Naglašavate i saradnju sa medijima koji su istovremeno izvor diskriminacije i moćan saveznik u borbi protiv nje. Kako vidite tu saradnju?
Tokom dosadašnjeg rada susretala sam se sa svim oblicima diskriminacije koje nabraja zakon, a koliko sam shvatila u praksi Poverenika oni se s nekima nisu susretali, nije bilo pritužbi i zato, ponavljam, uz podjednaku pažnju svim diskriminisanim grupama, važno je otkriti tinjajuću diskriminaciju prema slabima koji nisu dovoljno vidljivi. Tu su mediji od ogromne važnosti. Znam da deo njih i sam doprinosi širenju diskriminatornih stavova i prakse, ali verujem da je to posledica nedovoljnog znanja, a ne namere. Prosto, ni sami ne prepoznaju diskriminaciju i neophodno je usavršavanje, posebno mlađih novinara koji se bave ovom oblašću. Bez medija nema mogućnosti da se javnosti objasni šta sve poverenik radi i kako im može pomoći. Verujte mi da ni ljudi iz moje neposredne okoline koji su mi čestitali na izboru često nisu znali šta ja to treba da radim i to moramo promeniti.
*Šta imate kao konkretan cilj?
Videla sam iz izveštaja Nevene Petrušić da je prošle godine bilo oko 800 pritužbi, što je mnogo više nego što je bilo u prvoj godini rada. To je dobro, ali sigurno je da ima daleko više slučajeva nego pritužbi; želim da u prvoj godini mog mandata bude bar onoliko pritužbi građana koliko ih je ukupno bilo do sada.
.jpg)
