Izvor: Politika, 22.Mar.2010, 23:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bivše republike slične po zlostavljanju
Istraživanje Autonomnog ženskog centra u Beogradu (2003) pokazuje da je od svih žena koje su ikada bile u partnerskim odnosima 23 odsto pretrpelo fizičko, a šest odsto seksualno nasilje. Istraživanje ukazuje na to da je porodično nasilje veoma izraženo, a da nasilno ponašanje dramatično utiče na mentalno i fizičko zdravlje žena, a time i na dobrobit porodice u celini. Anketirane navode da je svaku petu ispitanicu iz grupe žena koje trpe nasilje partner teško povređivao.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Dobijeni rezultati upućuju na zaključak da društveni resursi u vezi sa zaštitom od porodičnog nasilja nisu dovoljno razvijeni, ali da ih i žene malo koriste, odnosno često i ne znaju da postoje. Takođe se stiče utisak da društvo toleriše porodično (partnersko) nasilje i da ga smatra nekom vrstom dozvoljenog ponašanja, što je u izvesnom broju slučajeva i stav samih žrtava.
Glavni nedostatak istraživanja je u tome što je sprovedeno samo u Beogradu. Pretpostavka je da se rezultati mogu proširitina najveći urbani deo Srbije, ali nije jasno kako bi se mogli primeniti na seoske sredine. Drugi mogući nedostatak je da je studija obuhvatila uglavnom žene sa višim stepenom obrazovanja. Bez obzira na to što je uzorak bio dobro formiran, izgleda da su obrazovanije žene bile spremnije da podele svoja iskustva i da učestvuju u intervjuu.
Veliki broj žena je odbio da prihvati intervju, a na osnovu dobijenih rezultata može se pretpostaviti da su obim i učestalost porodičnog nasilja u Srbiji veće i da su posledice nasilja mnogo ozbiljnije.
Podaci Autonomnog ženskog centra pokazuju da je potrebno da prođe od četiri do deset godina kako bi žene prijavile da trpe nasilje, da one nakon 30. godine češće prijavljuju partnersko nasilje (69 odsto) nego mlađe od 30 godina (31 odsto).
Istraživanja pokazuju da je nasilje sličnog obima registrovano i u drugim bivšim jugoslovenskim republikama. U Makedoniji (2002) fizičko nasilje je prijavilo 24 odsto, a seksualno nasilje pet odsto ispitanica. U Hrvatskoj, u Zagrebu (2003) psihičko nasilje je evidentirano kod 44 odsto, fizičko kod 27 odsto, a seksualno kod osam odsto žena. Ove sličnosti mogu se objasniti geografskom blizinom, kao i sličnim socijalno-ekonomskim i kulturnim miljeom.
Pregled studija iz sveta upozorava, međutim, da problem nasilja u porodici nije mnogo različit ni u zemljama koje su geografski i kulturološki udaljene. Na primer, istraživanje obavljeno u Namibiji pokazalo je sličan obim fizičkog nasilja (31 odsto), ali nešto veću učestalost seksualnog nasilja (13 odsto). Nedavno objavljena studija sa Novog Zelanda takođe ukazuje na relativno visok nivo seksualnog nasilja nad ženama, kako u gradskim, tako i u seoskim zajednicama (devet i 12 odsto), ali niži nivo fizičkog nasilja (15 i 17 odsto) nego u drugim zemljama.
Postoje i regionalne karakteristike porodičnog nasilja. Na primer, čini se da je stopa fizičkog nasilja veća u balkanskim zemljama, dok je seksualno nasilje učestalije u neevropskim zemljama.
Psihičko zdravlje žena koje trpe nasilje je veoma ugroženo. Žena koja doživljava porodično nasilje u mnogo većoj meri je sklona da pokuša samoubistvo. Rezultati u vezi s pokušajem samoubistva u našem istraživanju (41 odsto), slični su rezultatima namibijske studije (47 odsto).
Takođe,zloupotreba alkohola od strane partnera, za koju se očekivalo da je prilično zastupljena u srpskoj kulturi, našla se na trećem mestu na listi razloga koje ispitanice navode kao uzrok nasilnog ponašanja.
Niska stopa obraćanja zdravstvenim i službama za socijalni rad, kao i niska stopa traženja pomoći od policije i NVO, može se objasniti nepoverenjem u te institucije, nedostatkom informacija o zakonskim pravima, neprimenjivanjem zakona i sporošću procedura zaštite na svim nivoima, te relativnom „nevidljivošću” NVO sektora u ovoj oblasti.
Doktor medicine, diplomirani kriminalista
Aleksandra Jandrić
[objavljeno: 23/03/2010]
.jpg)
