Izvor: Politika, 05.Apr.2014, 13:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novinari objavljuju a ne „čuvaju” informacije
Posao novinara je da objavljuje, a ne da „čuva” informacije, rekao je za „Politiku” Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja, komentarišući tužbu koju je Luka Bojović podneo protiv Brankice Stanković, autorke knjige „Insajder – moja priča”. U knjizi su, podsetimo, objavljene službene beleške koje su zavedene u MUP-u i drugim nadležnim institucijama, a u kojima su poverljivi podaci o ugroženoj bezbednosti novinarke.
– Novinar će naravno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << objaviti „poverljiv” dokument kada je prepoznatljivo da se iza poverljivosti krije nelegitimni interes. Ali, mora da ima sposobnost da prepozna dokument čijim bi objavljivanjem bio ugrožen javni interes i da se uzdrži od njegovog objavljivanja – objasnio je Šabić.
Luka Bojović, koji se nalazi u ekstradicionom pritvoru u Španiji gde čeka izručenje u Srbiju, tužio je novinarku B 92 zbog toga, kako je rekao njegov advokat Dragoslav Ognjanović, „što su u knjizi objavljene neistinite informacije”. Sa druge strane, Stankovićeva skreće pažnju da se navodi tužbe ne odnose na neistinite informacije, nego na činjenicu da su objavljeni dokumenti predstavljali službenu tajnu.
Na pitanje može li novinar da bude optužen ako objavi dokument sa oznakom službene tajne, Šabić odgovara:
– Može, čak i za najteži oblik odgovornosti – krivični. I to, čak i onda kada je sasvim očigledno da je otkrivanje „tajne” bilo u javnom interesu. I bilo je takvih pokušaja. Setite se, na primer, „Nacionalnog građanskog” i izveštaja o stanju narodne odbrane ili „Borbe” i „poverljivih” informacija o plaćanju troškova za Miladina Kovačevića. U tim prilikama ustajao sam u zaštitu novinara, jer smatram principijelno neprihvatljivim da se, čak i kada postoji nekakav osnov, otvara pitanje odgovornosti novinara, a da istovremeno izostaje pitanje odgovornosti funkcionera ili službenog lica čiji je posao da čuva tajnu.
Brankica Stanković
Navodeći primer novosadskog „Nacionalnog građanskog” i Jelene Spasić, poverenik je podsetio na neprimeren pritisak na poslenike javne reči kada je „po službenoj dužnosti” Osnovno tužilaštvo u Novom Sadu podiglo optužnicu protiv novina i novinarke. Podsetimo, u junu 2011. godine, novosadski dnevnik je objavio tekst pod naslovom „Državni organi potpuno nespremni za rat”. Novinarka Jelena Spasić je u nevelikom tekstu, pozivajući se na poverljiv izveštaj Vlade Srbije o stanju priprema za odbranu u Srbiji u 2010. godini, navela da kada bi danas izbio rat u Srbiji „dobrim delom se ne bi znalo ko pije, a ko plaća, pošto brojni državni organi i javna preduzeća ignorišu zakonom propisane pripreme za odbranu zemlje”.
Nekoliko meseci posle toga, nadležni osnovni tužilac u Novom Sadu Zoran Jakovljević i njegova zamenica Mirjana Peković podigli su optužnicu protiv novinara i urednika Milorada Bojovića.
Autorka tekst za „Politiku” kaže da ne zna da li je postupak okončan ili će „kada se nekom ćefne da bude izvučen iz fioke i opet je goni”.
– Besmislena optužnica me tereti zato što sam javnost obavestila da ćate po ministarstvima, opštinama, javnim preduzećima neće da urade jednostavne obaveze iz plana odbrane. I, sad sam ja, objavljivanjem toga, ugrozila bezbednost države, a ne svi ti koji i dalje bezbrižno planduju o trošku građana. Na teret mi se stavlja i pomaganje izvršiocu krivičnog dela, iako je čuvanje izvora moja moralna i profesionalna obaveza, pa je sve to direktan pritisak na mene, ali i sve novinare – kaže Jelena Spasić.
Zakon o tajnosti podataka – kao fikcija
Poverenik za informacije od javnog značaja navodi da je Zakon o tajnosti podataka star više od četiri godine, a ipak umnogome „egzistira” kao fikcija.
Iako je predvideo jedinstvenu nomenklaturu klasifikovanih podataka – interno, poverljivo, strogo poverljivo, državna tajna, i eliminisao čak i kao pojmove „vojnu” i „službenu” tajnu i vlada i skupština su u legislativnoj praksi, i to prilično intenzivno, nastavili sa upotrebom „eliminisanih” pojmova. Uz to, vlada nije donela nužne podzakonske akte za primenu zakona. Nije još utvrdila bliže kriterijume za određivanje svih stepena tajnosti pa je danas, sa formalnog stanovišta, veoma relativizovana „poverljivost” mnoštva dokumenata. Bilo bi naivno verovati da ne postoje oni koji takvu fluidnu i nejasnu pravnu situaciju ne zloupotrebljavaju – rekao je poverenik.
Veran Matić: Tužba na pogrešnu adresu
Veran Matić, glavni i odgovorni urednik informativnog programa B 92 i izdavač knjige „Insajder moja priča”, Brankice Stanković, u saopštenju kaže:
Luka Bojović je podneo tužbu za naknadu štete protiv Brankice Stanković, autorke emisije „Insajder” i knjige: „Insajder, moja priča”. Istom tužbom Bojović je obuhvatio i „Samizdat” d.o.o. i Verana Matića, kao izdavača ove knjige. Tužba protiv Brankice Stanković i „Samizdata” podneta je zbog navodne povrede časti i ugleda Luke Bojovića nastale usled objavljivanja određenih tvrdnji o njemu u knjizi „Insajder, moja priča”. Tvrdnje su, kako piše u tužbi, „navodno potkrepljene” službenim beleškama Ministarstva unutrašnjih poslova i Tužilaštva za organizovani kriminal, koje čak i da postoje, po Bojoviću, predstavljaju tajne podatke. On je tužbom zahtevao naknadu nematerijalne štete u iznosu od 250.000 dinara.
Nije sporno da Luka Bojović, kao i svaka druga osoba koja smatra da su joj prava povređena, može da podnese tužbu za naknadu štete. Međutim, kada se govori o osnovanosti tužbe, treba imati u vidu to da je u konkretnom slučaju reč o novinarki koja je u knjizi objavila zvanične podatke, na osnovu kojih je iznela svoje mišljenje o okolnostima u kojima se našla od momenta kada joj je, nakon izvršene bezbednosne procene, dodeljeno dvadesetčetvoročasovno policijsko obezbeđenje. Ta objavljena dokumenta su autentična i potiču od zvaničnih institucija zaduženih za bezbednost, dakle svako osporavanje sadržaja i autentičnosti mora da bude usmereno na one koji su sačinili te akte, na osnovu kojih su isti ti organi doneli zaključke da je život novinarke Brankice Stanković ugrožen, to jest da postoji velika verovatnoća pokušaja njene likvidacije. Saznanja zvaničnih institucija o tome da je organizovana likvidacija bilo koga naročito novinara, javnog lica, nikako ne smeju ostati tajna, već upravo obrnuto – javnost o tome mora biti na vreme obaveštena.
Pošto se u tužbi gotovo i ne osporava ono što piše u službenim beleškama, zvaničnim dokumentima, i pošto nije bilo pokušaja osporavanja činjenica iz beleške, ovu tužbu shvatamo kao direktnu poruku Brankici Stanković i meni kao izdavaču, svojevrsnu fatvu. U poslednjih nekoliko meseci desio se niz ubistava u Srbiji i Crnoj Gori koja se dovode u vezu sa akterom tužbe, njegovim prijateljima i suparnicima. Zbog toga, ovu poruku shvatamo kao još jedno potencijalno crtanje mete na leđima ili čelu autorke „Insajdera” zbog čega mislim da je potrebna dodatna profesionalna solidarnost i da se novinari svih redakcija konačno probude jer sutra to može da se desi i njima.
Ironično je to što je prva jača reakcija na knjigu koja govori o opasnosti u kojoj se nalazi novinar koji profesionalno obavlja svoj posao i nesumnjivo podiže standarde u istraživačkom novinarstvu, baš ova tužba, a ne podrška profesije koja je u slučaju jedne tako drastične situacije koja je opisana u knjizi Brankice Stanković skoro izostala.
Veoma je važno da se o nizu problema sa kojima se novinari suočavaju u našoj zemlji, a o čemu se govori u knjizi „Insajder, moja priča” Brankice Stanković otvori debata i da iza najugroženijih novinara stane profesija sa nedvosmislenim zahtevom nadležnim institucijama da se što pre otklone uzroci zbog kojih više od pet godina niz novinara u Srbiji mora da čuva policija.
Miroslava Derikonjić
objavljeno: 05.04.2014.
Pogledaj vesti o: Insajder
